Драга Љочић: Прва жена лекарка у Србији и пионирка борбе за женска права

Драгин живот нису обележила само медицинска достигнућа, већ и свакодневна борба са законима, правилницима, предрасудама и институционалним отпором. Била је прва, често једина, али никада тиха. Срчана и храбра, своја, филантропкиња

Драгиња Драга Љочић била је прва жена лекар у Србији и међу првим женама које су студирале медицину у Европи. Рођена је пре тачно 170 година, 1855. године у Шапцу, у трговачкој породици која јој је омогућила образовање у земљи и иностранству, у времену када девојке готово да нису имале право ни да се школују, а ни да бирају професију.

Похађала је Лицеј у Београду (Филозофски факултет, данашње здање Ректората БУ). Постала је студенткиња захваљујући чињеници да у тадашњем закону о образовању није есксплицитно наведено да је студрирање дозвољено само мушкарцима. Године 1872. одлази у Цирих, где уписује медицину на тамошњем универзитету, тада једином у Европи који је примао жене. Студије завршава 1879. године и постаје прва жена из Србије са звањем доктора медицине и једна од десет у Европи.

Прва жена лекарка, али и више од тога
По повратку у Србију суочава се са низом институционалних и друштвених препрека. Њена диплома није била призната, а званичан став тадашњих власти био је да „жена не може бити државни чиновник, односно лекар“. Више година радила је повремено и без сталног запослења, упркос знању, искуству и потребама друштва. Тек 1881. године добија дозволу да ради у државној служби, чиме постаје прва жена лекар у државној пракси. Но и тада је имала статус лекарске помоћнице, као и плату мању од својих колега.

Током српско-турских ратова (1876–1878) пријавила се као добровољна лекарка у војсци. Први пут у историји Србије жена је имала ту улогу. Касније, у Српско-бугарском рату 1885. године, радила је истовремено као једини лекар у три београдске болнице: Општој државној, Заразној и Болници за рањенике, док су њене колеге биле на фронту. Према подацима Коморе здравствених установа Србије, у том тренутку била је једини лекар који је радио у све три установе, али са звањем секундарног лекара.

Борба за професију
Докторка Драга Љочић није одустајала, те се 1889. поново обратила министарству унутрашњих дела, са јасним ставом и тоном који није био молба већ захтев министру „да има сва лекарска права дата свим лекарима, без разлике пола, санитетским законом. ...из праксе досадашње господе Министара излази да ја могу као лекар служити државу и преко тридесет година државне службе и да ни у положају, ни у плати не кренем ни мало даље“.

На консулатације позван је начелник Санитета и његов став био је крајње ригидан и увредљив, не само према докторки Драги, већ женама генералано, што је осликавало став тадашњег друштва према женама, а посебно онима које су желеле да уз породицу имају и посао.

Децембра 1889. Драга је добила решење о отпуштању из службе, али је наставила са приватном праксом и веома успешно лечила пацијенте све до завршетка Првог светског рата.
Диплому је морала да нострификује, а члан комисије тада је био угледни лекар Владан Ђорђевић који је тада рекао: „Ова госпођа зна више медицине него наша цела комисија.“

У рату и миру докторка
Учествовала је и у Балканским ратовима (1912–1913) и у Првом светском рату, носећи чин поручника, што је тада била реткост чак и за мушкарце из цивилног сектора. Радила је у војној санитетској служби, учествовала у организацији болничке неге, лечила рањенике и борила се против епидемија и несташица у изузетно тешким условима.

Посебно се интресовала за педијатрију и гинекологију. Већи део каријере радила је са женама и децом, јер јој друштвени оквир тог времена није допуштао да се равноправно развија у свим гранама медицине. Ипак, њен ауторитет и стручност били су препознати, како међу колегама, тако и међу пацијентима.
Залагала се за приступачну здравствену заштиту, посебно за сиромашне и децу. Била је једна од оснивачица више хуманитарних и стручних удружења, укључујући Друштво београдских жена лекара и Материнско удружење, које је касније прерасло у Дом за нахочад. Сарађивала је и са Колом српских сестара. Била је део прве генерације српских феминисткиња које су се залагале за право жена на образовање, рад, политичко учешће и правну једнакост.

Признање тик пред пензију
У пензију је отишла тек 1924, више од 40 година након што је завршила студије медицине. Формално признање лекарског звања и право на пензију стекла је тек после Првог светског рата, тачније 1919.
Била је удата за политичара и публицисту Рашу Милошевића. Имали су петоро деце, једног сина и четири кћерке. Једна од кћерки, Радмила, такође је постала лекарка. И брак Драгин био је посебан на више начина, а забележено је да је она једна од првих која је уз своје презиме додала и презиме свог супружника.

Преминула је 5. новембра 1926. године у Београду. Сахрањена је на Новом гробљу.

Заоставштина Драге Љочић
Данас, 170 година од њеног рођења, Дом здравља у Шапцу носи њено име. Установљена је и награда „Др Драга Љочић“ која се додељује здравственим радницама за изузетна професионална и хуманистичка достигнућа.

Њен живот не обележавају само медицинска достигнућа, већ и свакодневна борба са законима, правилницима, предрасудама и институционалним отпором. Била је прва, често једина, али никада тиха.
Оставила је траг у професији, друштву и историји, не само као лекарка, већ као жена која је успела да промени правила. И није претеривање када неко истакне да студентикње медицине и докторке у Србији треба да знају за Драгину борбу и постигнућа, јер без ње студије лекарски позив за жене сигурно би били другачији.

М.Ж.Б.

„Благо прошлости у очима савременика“: Пројекат остварен уз подршку Града Шапца. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.