Шабачки бициклисти у хуманој мисији од Шапца до острва Видо

Три пријатеља путевима српске војске стигла су до острва Крф и Видо преко Црне Горе, Албаније, Грчке, Македоније, Косова и Метохије назад у Шабац

Четири земље, 14 дана, 13 вожњи, 1.950 километара. Тројица Шапчана која у збиру, како у шали кажу, имају 160 година. Неизмерна воља, жеља, енергија и надасве понос на претке. Бициклисти рекреативци су од 24. маја до 6. јуна путевима српске војске стигли до острва Крфа и Видо преко Црне Горе, Албаније, Грчке, Македоније, Косова и Метохије и вратили се у Шабац. Пријатеље Драгана Кузмановића, Милована Живановића и Дејана Митровића спојила је љубав према рекреативном спорту и жеља да оплемене свакодневницу, додајући својој мисији хуману ноту, те на бисагама за бицикле увек носе табле с позивницом да се СМС поруком или уплатом на одређени број рачуна помогне суграђанима који воде борбу за излечење и сваки нови дан за њих представља много већу неизвесност него за оне који имају ту срећу да такве, животне битке, не воде.

Нисмо знали колико доброг народа има, само им треба отворити очи, само их треба усмерити. Није идеја да се хвалимо колики смо износ скупили, нити да себе промовишемо. Само треба отворити очи људима да и они то виде, можда и њих покренемо на слична дела

Страдање које мора да се памти
-Наша идеја је била да позовемо људе да сами уплаћују, међутим, догодило се да су нас заустављали на улици да нам дају новац. Било је примера да нам је жена која ради у продавници у Црној Гори дала 50 евра, човек је заставио ауто на сред улице да нам да новац, који смо ми касније уплаћивали људима на рачун. Најдирљивије је било кад нам је нека бака у Железнику дала 200 динара, рекавши да јој је то последње од пензије. Одбијали смо, али је инсистирала. Пошле су нам сузе на очи. Људи су успоравали вожњу, куцали поруке за помоћ и то је оно највредније- истиче Милован.

Предавање и позив младима
Острво Видо може да буде ексклузивно острво за туризам, али је потребно да се одржава. Преко зиме је била олуја, па је дрвеће срушено и око нашег маузолеја треба да се ради. Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће, то промовише да би људи долазили колико могу да помогну и видели колико је било велико страдање српског народа. Захвалио нам је на пожртвовању и афирмацији овог историјског тренутка. Изразио је жељу да одржи предавање од фебруара у Шапцу и било би лепо да се у договору са локалном самоуправом тако нешто организује, као и да се покрену школе и ђачке екскурзије долазе тамо, причају.

Драган је за више од деценије бициклирања обишао целу Србију.

Просечно смо возили 12 сати, биле су неке туре и по 190 километара дневно

-На море смо ишли и вратили се бициклима, па у Источну Србију, Босну и Херцеговину, сад смо мало продужили путању, скоро 2.000 километара, остале су биле највише хиљаду километара. Наравно, уз ову хуманитарну акцију, има ту још мотива. Авантуристи смо, волимо нешто ново да видимо, да упознамо људе, проведемо време у природи, видимо како функционишу друге земље. Иначе, настојимо да будемо физички активни. Одлучили смо се на озбиљнији пут. Желели смо да прођемо путевима српске војске за време Првог светског рата, преко Албаније, доле до Крфа, па да видимо острво Видо, Плаву гробницу. Народ би требало да оде да види какво је то страдање, дневно је 150 српских војника умирало, нису имали где да их сахрањују- објашњава Драган.

На Милована је то искуство боравка на самом острву оставило посебан утисак.

-Да нисам отишао, питање је, можда би ми живот прошао, а да не бих доживео тако вредно искуство. Мени је то место за срце прирасло, то је нешто што не може да се доживи док се не оде. Битно је да ми будемо пример младима, да се скупе деца од 20- 30 година и бициклом оду на Крф. Нас тројица имамо заједно 160 година, па смо могли да одемо, не знам зашто не би и они- сматра.

Путовање без предрасуда
Драган прича да су у путу прошли како се само пожелети може. Одласци на оваква захтевна путовања изискују припреме, те су зато свакодневно возили по неколико десетина, викендом и до 70 километара.
-Просечно смо возили 12 сати, биле су неке туре и по 190 километара дневно. Већ смо стари за шаторе, па смо резервисали смештај. Време нас је добро послужило, имали смо неколико пехова, двапут су нам се пробушиле гуме, једном смо жбице мењали, то је било мало незгодно. Кроз Албанију смо аутопутем возили, код њих је то дозвољено. Путеви су добри. У Грчкој су велике планине, успони, ту је било много напора, узбрдице по 60- 70 километара дневно. Напорно је било, нисмо се томе надали. Међутим, после смо се спустили на Охрид, Македонију, па смо прешли у Косово. Тамо смо обишли наше светиње, Грачаницу, Газиместан, били смо чак и са Албанцима у Северној Митровици која је баш жива, много деце има. Одушевили смо се тим призорима, чак су биле матуре, „ври“ од људи- каже Драган и додаје да су тамо причали са српским народом, али и албанским.

-Успут и кроз Албанију, наравно, и Црну Гору и Грчку, нигде нисмо имали никакав проблем. Трудили су се Грци око нас, нестајало нам је воде, давали су нам је без речи, упућивали нас где и куда да идемо. Албанци исто тако, на Косову смо прошли без проблема, чак албански полицајци чувају Газиместан.

Примили су нас срдачно, да се умијемо, рекли нам шта да обиђемо, погледамо, тако да је све протекло у најбољем реду. Многи су одбијали да нам наплате смештај кад чују где идемо и који нам је циљ путовања, као што је био случај у Голупцу. Уопште, цело моје искуство као бициклисте је такво да нигде нисам доживео неку непријатност- подвлачи Драган.

Подршка је важна
У Дреновцу, кад су кренули, последње јутро, одсели су код Миловановог дугогодишњег пријатеља, који им није дозволио да оду без доручка.

-То треба доживети. То је та комуникација са људима који осећају нашу енергију и жељу и то нигде где смо били није могло да остане непримећено. Први пут сам сад био и у Албанији, одушевљен сам. Око 70 посто људи говори и италијански, тако да смо лако комуницирали. Одгајани смо тако да немамо никакве предрасуде, свима смо пришли отвореног срца и тако су нам и узвратили- сматра Милован, а Драган је подсетио како су слично пролазили и прошле године у Мостару и Ливну, топло и срдачно дочекани.

Неизвесност на путу
У руралном крају у Грчкој изненада нас је напао чопор паса, па смо се враћали уназад. Навигација нас је одвела на погрешну страну, човек је упалио ауто и возио испред нас да нам покаже пут. Такође, на албанском фериботу експлодирала је противпожарна, димна бомба која се сама активирала, па је напунила кабине димом, прекинула нам је сан, али на крају је све било у реду, присећају се.

Пут са својом дужином носи и низ неизвесности и захтева психичку и физичку спрему.

-Без подршке породице наравно да не бисмо могли да истрајемо. Ипак смо оставили своје послове овде деци и супругама, имамо приватан бизнис. Да нас они нису подржали, не бисмо се могли одлучити да кренемо на пут, то би било сулудо- каже Драган, док Милован додаје да је подршка стигла и од пријатеља, познаника и људи које су у путу упознали.

-Нисмо знали колико доброг народа има, само им треба отворити очи, само их треба усмерити. Није идеја да се хвалимо колики смо износ скупили, нити да себе промовишемо. Само треба отворити очи људима да и они то виде, можда и њих покренемо на слична дела- поручује Драган.