Тестирање будућих првака: Нема места паници

Како се ближи термин тестирања будућег ђака првака, тако код родитеља расте тензија што се често преноси и на децу. „Да ли ће проћи на тесту?“, „Шта треба да зна?“, „Какви ће задаци бити?“, нека су од питања која се ових дана постављају у породицама предшколаца.

- Сваке године упис првака је посебан догађај у школи и изнова радост свих запослених. Први контакт будућих ђака је управо када они долазе са родитељима на разговор код психолога или педагога, односно на тестирање. Више од три деценије обављам тестирање будућих школараца и гледам на тај процес као сусрет са породицом и децом. И тестирање се кроз године мењало, не само у смислу практичних задатака већ и у комуникацији и односу родитеља према томе. Рекла бих да су они сада више оптерећени тиме кроз мноштво питања које постављају најпре сами себи – да ли су деца припремљена, да ли ће бити успешна и сл. Иде се чак дотле да су у понуди и припреме за први разред - објашњава Слободанка Алексић, психолог у ОШ „Ната Јеличић“.

Упис у први разред је важан догађај у животу сваког детета. Процес тестирања помаже у процени и разумевању индивидуалних потреба сваког детета – наводи.

-Наш посао је између осталог после завршеног процеса тестирања, формирање одељења, да уједначимо састав према сазнајном нивоу деце, емоционалној и социјалној зрелости. Дешава се, и то прилично често да родитељи дођу са готовом идејом код ког учитеља треба да буде њихово дете. При том, то се увек не поклапа са стручном проценом педагога и психолога и онда долази до осетљиве комуникације. Најбоље је да родитељи верују у то да ће наша стручна процената бити и најбоља за њихово дете. Некада и додатно збуњују информације од других родитеља који „знају“ код кога желе да буде њихов првак, па тако долазе у недоумицу да ли они сами лоши родитељ јер се нису потрудили да сазнају више о наставном кадру и определили за неког од оних који преузимају прваке. То наравно не треба да их оптерећује. Верујте стручној процени оних који су за то обучени и чији је то посао – објашњава Алексић.

Упис у први разред је важан догађај у животу сваког детета. Процес тестирања помаже у процени и разумевању индивидуалних потреба сваког детета

Како изгледа разговор са школским психологом?
- Као кад свако од нас треба да оде негде где му је непознато а притом се нешто од нас и очекује, јавља се благ ниво тензије и то је нормално да постоји. Корисно је пре самог доласка на тестирање доћи до школе, прошетати мало ходницима, двориштем. Код првог сусрета са првацима, најважнији је контакт, стрпљење, показити им да су добродошли, да су прихваћени. Сам почетак тестирања подразумева разговор заједно са дететом и родитељима, упознајемо се са основним чињеницама о будућем прваку. Родитељ онда изађе и док је дете на тестирању, испред попуњава административне упитнике. Обично дете најпре нешто нацрта што нам указује на ком је нивоу графомоторичке зрелости. Индивидуалне разлике међу децом су велике и то је нормално. Само тестирање, разговор и тестови су у вези ствари које су детету већ познате. Између осталог то је цртање, уочавање детаља, степен усвојености неких логичких операција на основу чега видимо како дете размишља. Прве информације нам у неким случајевима значе и за даље праћење када ћемо се по потреби укључити као подршка – истиче школски психолог.

Фото: Глас Подриња

Родитељи играју кључну улогу у припреми детета за школу. Упис не треба да буде стрес за родитеље а нарочито не за дете. Тестирање јесте први формални испит али за њега не треба да се припрема, вежба, учи.

-Чујемо да се деца док чекају на тестирање испред врата преслишавају, да их родитељ пита да понове дане у недељи, месеце у години, да броје или рецитују. То буде симпатично, али нема потребе за тим. Примећујемо да је сазнајни развој код деце примерен узрасту, они располажу са доста информација.

Међутим, социјална и емоционална зрелост је другачија. Деца су презаштићена, често се од њих не тражи да ураде оно што би и могли примерено свом узрасту. Кад дођу у позицију да треба да имају обавезу, то онда може створити проблем. Све више се друже виртуелно, преко игрица и друштвених мрежа, тај лековити социјални контакт изостаје. Они се и у обичном дружењу са вршњацима у дворишту или испред зграде, без присуства одраслих уче социјалним вештинама. Наравно, ту смо да пружимо пружимо подршку како би превазишли сваки проблем. Најважније је да не треба причати о поласку у школу као о некој ситуацији која је бајковита. Најбоље је упутити дете да је то место где ће стећи нове другаре, где ће се играти, али да ће имати и обавезе. Било би добро да родитељи од најранијег узраста граде однос који је отворен, пун поверења и разумевања који је важан како за полазак у школу тако и за све у животу – закључује Алексић.