Римски веренички прстен

У старом Риму постојала су три начина скалпања брака у коме жена долази под власт мужа, и такав брак се називао (cum manu). Договарао се између очева две породице и симболичним руковањем сматрао се легитимним. Због тога се на рељефним представама и накиту као симбол брака, врло често представљају две фигуре које се рукују.

У Народном музеју у Шапцу налази се примерак вереничког прстена од бронзе

Први и најстарији начин склапања брака, подразумевао је приношење колача од пира (јечма) врховном богу Јупитеру Капитолском у присутности врховног Јупитеровог свештеника. Други начин је фиктивна продаја младе која постаје мужевљево власништво (тај обичај продаје, односно куповине младе се задржао у нашој традицији и данас). Трећи начин је заједнички живот у трајању од годину дана, након чега веза постаје легална.

Пре ступања у брак, пар би прошао кроз период зарука који може трајати неколико година. Прстен којим би се заруке озваничиле, вереница је добијала од свог вереника и стављала би га на домали прст леве руке јер су Римљани сматрали да врло танак нерв спаја домали прст и срце. Девојке су ноћ пред венчање, стављале црвену мрежу у косу, а на себе навлачиле тунику и сандале шафранове боје. Преко главе би стављале наранџасти вео и прекривале лице. Церемонијал који је пратио обред венчања, није се много разликовао од данашњег. Ако изузмемо наранџасти вео, тунику боје шафрана, и врачеве који су из утроба жртвених животиња тумачили успешност брака, могли бисмо закључити, да се римски свадбени ритуал задржао у хришћанском свету до данашњих дана.

Римљани сусматрали да врло танак нерв спаја домали прст и срце

У Народном музеју у Шапцу налази се један примерак вереничког прстена од бронзе, кружног облика алке и главе на којој су представе две стојеће фигуре како се рукују. Глава прстена оивичена је траком са урезима. Прстен потиче са локалитета Црквина у Узвећу, датује се у III-IV век.