Dug put do odmora

Kvalitet života ne podrazumeva samo zaposlenje, stalan izvor prihoda, već i dovoljan broj alternativa da se slobodno vreme kvalitetno iskoristi. Kod osoba sa invaliditetom san o nekoj destinaciji na putu do obistinjenja obično prolazi dug i trnovit put.

Velika većina objekata na turističkim lokacijama u Srbiji je nedostupna, a dostupnost se meri u promilima. Prepreke koje postoje su savladive u odnosu na stepen invaliditeta. Dragana Marković - Matić nije rođena sa invaliditetom, ali ga je usled oboljenja stekla. Ima delimičnu mogućnost, u kraćem vremenskom intervalu da se kreće pomoću štapa, ali veći deo je neophodno da bude u invalidskim kolicima.

- Dovoljno dugo mogu biti oslonjena na štap da bi savladala jedan ili dva stepenika, međutim osobe koje su trajno vezane za invalidska kolica suočene su sa velikim problemom, najčešće nerešivim – ističe Dragana.

Iako zvuči paradoksalno, ali mnoge banje, dakle rehabilitacioni centri po vokaciji, uglavnom su nedostupni. Ne čini samo prilaz objektu njega potpuno dostupnim, iako mnogi smatraju da je rampa do ulaza već dovoljna za tu kvalifikaciju. Neretko širina vrata nije dovoljna, prostranost sobe, veličina toaleta.

Polazna osnova za rešenje svih problema mogla bi da bude činjenica kako su u većini slučajeva problemi rešivi uz malo želje i dobre volje

- Imali smo suprug i ja situaciju da vlasnici vila ili privatnih smeštaja daju pogrešnu informaciju da je objekat dostupan za OSI, bez namere da nekoga prevare, već ne znaju šta znači dostupnost objekta za invalidna lica.

Moguće je improvizovati u njenom slučaju, usled mogućnosti delimičnog korišćenja donjih ekstremiteta, međutim parplegičari jednostavno mogu samo da se vrate sa destinacija udaljenih više stotina kilometara.

Dug put od želje do realizacije
Ovo je samo deo ne baš prijatnih avantura koje počinju već sa željom za odmorom kod osoba sa invaliditetom. Agencije uglavnom nemaju podatke o dostupnosti objekata za koje je moguće rezervisati smeštaj, dok o posebnim ponudama za OSI nema potrebe ni govoriti. Tendencije u turizmu su već duge da smeštaj ne podrazumeva samo hotele ili odmarališta, već i vile, privatne smeštaje.

-Na nekim sajtovima postoji podatak da li je dostupan objekat, međutim zbog iskustva o kojem sam govorila, neophodno je proveriti do detalja. To nije pitanje zbog pitanja, već želja da utvrdimo možemo li zaista imati komoditet da se relaksiramo i da odmor ima svrhu. Mnogi ulazi u SPA centre su nedostupni, u mnogo bazena nije moguće ući, jer put do njih vodi preko stepenica. Dogodilo se da svlačionica postoji, ali je mala u meri da od ormarića nije moguće ući – dodaje sagovornica naglašavajući da su i neke znamenitosti često van domašaja.

-Suočeni smo i sa arhitektonskim barijerama u mestima koje posećujemo. Lokacije koje upoznajemo preko interneta uglavnom ne možemo da spoznamo uživo iako smo pred vratima.
Sužene su mogućnosti prevoza. Praktično jedina opcija ostaje lični automobil. Osobama sa invaliditetom su prilagođeni niskopodni autobusi, koji imaju male rampe što se spuštaju kako bi kolica imala pristup.

-Većina turističkih autobusa je visokopodna, odnosno apsolutno nedostupna. Jednom smo odlučili da testiramo niskopodni i dogodilo se da, iako ima neophodni dodatak, vozač nije obučen kako da ga pokrene, jer u nekoliko godina koliko je tu, nije bilo slučajeva želje osoba u kolicima da uđu u autobus. Bio je predusetljiv, pomogao je suprugu na „o-ruk“ sitem da me unesu u kolicima, ali se potom ispostavilo da je dodatak neisparavan, što dalje nameće pitanja tehničkog pregleda i kako je vozilo prošlo pregled – dodaje Dragana pojašnjavajući da ni jednodnevni izleti nisu laki.

Dragana i Marinko na Drini, Foto: Privatna arhiva

-Suprug Marinko i ja volimo etno mesta, međutim gotovo sva su potpuno nedostupna za mene i onda ukoliko ne postoji letnja bašta, odnosno vreme nije odgovarajuće, ne postoji mogućnost posete. Kafići i restorani su većinom nedostupni, zbog mnogo stepenika, uskih ulaza, malih toaleta. Ko putuje zna da iako novije benziske pumpe imaju toalete za invalidna lica, oni su uglavnom zaključani i služe kao ostave, pogodni zbog veličine. Uvek ostaje utisak da osobe sa invaliditetom ne putuju, te da je prilagođavanje samo dodatni trošak za investitora, vlasnika.

Zakonska forma je jedno, suština nešto drugo, a udaljenost među njima je često prevelika. Dovoljno je, na primer, da hotel ima jedan apartman prilagođen sobama sa invaliditetom i da bude u kategoriji dostupnih, bez obaveze da taj apartman oporedeli isključivo za invalidna lica.

Primeri koje treba slediti
Nije uvek „trava zelenija“ na drugoj strani granice, no u ovom slučaju jeste. Iskustvo dve geografski udaljene lokacije iz albuma uspomena Marinka i Dragane govore o tome.

-Banja Mako u Mađarskoj je apsolutno dostupna, u svakom segmetu i jednostavno ne razmišljate kada odete, gde želite da pristupite vrata su otvorena i dostupna. Kao drugi svet je Dubaji, gde sam boravila kod sestre. Ne samo da su apsolutno svi turistima bliksi objekti dostupni, već postoje i posebne rute za invalide, drugi su redovi gde čekaju, same lokacije obezbeđuju asistenta, ugostiteljski objekti omogućavaju ugodnost boravka – naglašava Dragana ističući da postoje pozitivni primeri u Srbiji, samo što ih nažalost nema mnogo.

-Avalski toranj, Niška banja, Banja Kanjiža jesu dostupni u velikoj meri. Najvažnije je da prilagođavanje ne podrazumeva prevelika sredstva i da je potrebna samo volja da se to učini i rešenje postoji. Na taj način je olakšan pristup osobama sa invaliditetom, a nije ugrožen komoditet svih drugih, dakle “win-win” situacija.

Polazna osnova za rešenje svih problema mogla bi da bude činjenica kako su u većini slučajeva problemi nepristupačnosti rešivi uz malo želje i dobre volje. Na svetskom nivou, čak trećinu evropskih turističkih kretanja čine putovanja osoba sa invaliditetom, a godišnji prihod je oko 80 milijardi evra. Naravno uključujući i boravak u hotelima i učešće u turističkim sadržajima.

D. B.