Može se reći da je on zaista prvi gradski pas, jer je prvi koji je prošao CNR program - sterilizaciju, vakcinaciju, čipovanje i povratak na lokaciju sa koje je odveden. Redovan je učesnik svih gradskih dešavanja, manifestacija, matura. Obavezno iprati i sve političke skupove i šetnje
Mnogi evropski gradovi imaju svoje četvoronožne neformalne maskote. Zahvaljujući Crnom Šabac može da im stane rame uz rame.
Crnog su njegove starateljke Vesna i Tanja upoznale pre nešto više od dve godine kada im je ispred butika došao u veoma lošem stanju i malo „kriv“, verovatno od bliskog susreta sa nekim automobilom. Bio je još jedan od neuglednih crnih, neprimetnih pasa. Ipak, svojim šarmom uspeo je da očara komšiluk u Karađorđevoj ulici.
Ceo grad je njegov. Može gde god hoće, ima svu slobodu. Ipak, neopisivo je srećan kada dođe komšinica koja ga šeta na povocu. To samo pokazuje koliko psi žele da nekome pripadaju, da budu nečiji
Može se reći da je on zaista prvi gradski pas, jer je prvi koji je prošao CNR program - sterilizaciju, vakcinaciju, čipovanje i povratak na lokaciju sa koje je odveden. Upravo tada, dok je nekoliko dana boravio u Prihvatilištu, njegove starateljke shvatile su koliko je voljen. Po povratku svi su dolazili da ga pozdrave, a posebno je omiljen među decom iz „Jankove“ škole. Voli i on decu i uživa dok ga maze.
Deo trotoara u Karađorđevoj doživljava kao nešto svoje. Drugi psi mogu da dođu da jedu, ali ne i da se zadržavaju. Jedini kom je dozvolio da ostane bio je njegov drug Mustafa, koji je pre nekoliko meseci izgubio život pod točkovima automobila upravo u ovoj ulici.
Crni, pored vakcine, redovno dobija i zaštite protiv unutrašnjih i spoljašnjih parazita. Potpuno je bezopasan, u svakom smislu. Samo ponekad voli da opomene bicikliste koji voze po trotoaru da to ne treba da rade.
Redovan je učesnik svih gradskih dešavanja, manifestacija, matura. Obavezno iprati i sve političke skupove i šetnje. Neopredeljen je, tako da ispoštuje sve organizatore, a nekada i hrabro stane na čelo kolone. Učestvovao je i u snimanju filma „Indigo kristal“, čak je glumica Nina Janković morala da ga drži tokom pojedinih scena, kako ne bi „uletao“ u kadar.
Vesna i Tanja ga često puštaju u butik. Mušterije to uglavnom odobravaju, ali ima i onih kojima smeta i traži da ga izvedu napolje. Nažalost, ima i onih koji pokušavaju da ga maltretretiraju, ili ga šutnu u prolazu. Srećom, u manjini su, ali su i pokazatelj da ulica nije dobro mesto ni za jednog psa, koliko god bio voljen, mažen i pažen.
Crni, pored vakcine, redovno dobija i zaštite protiv unutrašnjih i spoljašnjih parazita. Potpuno je bezopasan, u svakom smislu. Samo ponekad voli da opomene bicikliste koji voze po trotoaru da to ne treba da rade
-Ceo grad je njegov. Može gde god hoće, ima svu slobodu. Ipak, neopisivo je srećan kada dođe komšinica koja ga šeta na povocu. To samo pokazuje koliko psi žele da nekome pripadaju, da budu nečiji, kaže Vesna.
Crni je nekada i bio nečiji. Rođak njegove preminule gazdarice ispričao im je njegovu priču. Kada je gazdarica umrla Crni je ostao u dvorištu i često išao na groblje. Međutim, naslednici su došli, plac zadržali, kuću srušili, a Crnog (ili kako god da mu je tada bilo ime) izbacili iz dvorišta. Njegove starateljke bi volele kada bi našao svoje ljude, koji bi mu pružili pravi dom kakav zaslužuje. Naravno, pitanje je i da li bi ga on prihvatio sada kada je navikao da je ceo grad njegov.
