RAZGOVOR SA NOVINARKOM VESNOM DEDIĆ
ŽIVI SE OD TABLOIDA
Svi mi bismo voleli da pišemo za Nin i Vreme i da radimo intervju sa predsednikom države ali 2003. godine krenula je ekspanzija tabloida, pojavio se Veliki brat, Farma, potreba za stori editorima tako da je i te forme neko trebao da radi. Tabloidi se danas čitaju, od toga se živi i mi smo naše učenike školovale za to.. Ja sam ponosna što moji učenici imaju veću platu od mene i što mogu da se zaposle”
Osnovni uslov za sreću jedne žene je obrazovanje jer se time osigurava i mogućnost slobode, a samo slobodna žena bez ograničenja može beskrajno da voli i da bude neizmerno dobar prijatelj. Sve ostalo je potčinjen odnos, kaže za “Glas Podrinja” novinarka Vesna Dedić, osnivač novinske škole “Oficina”, spisateljica najprodavanijih romana na ovim prostorima i autor jedne od najgledanih emisija “Balkanskom ulicom”.
Za dolazak u Šabac joj se, kako navodi, često ukaže prilika, a ovaj put povod je bio seminar u organizaciji članova Rotari kluba. Vreme pre predavanja, iskoristili smo da od žene sa zavidnom karijerom u novinarskoj profesiji saznamo nešto više o snazi, samostalnosti, i prevashodno savremenim medijskim trendovima.
Jutarnji program Televizije Beograd nekad je bio svojevrstan rasadnik dobrih novinara. Recite nam nešto o tim danima?
-Po završetku srednje škole nodlazak u Beograd je za sve Crnogorce bio nešto što se podrazumevalo. Nije to bila moja želja, niti sam imala priliku da biram. U vreme mog dolaska u prestonicu televiziji su bili vukovi novinasrtva. Žika Novaković koji je sada pred krajem svoje RTSovske karijere bio je mlad čovek a osim njega bili su tu i Mira Adanja Polak, Gordana Suša, Bane Vukašinović i drugi. S obzirom na to da sam kao mala bila prilično buntovna, smatrala sam da je pravo novinarstvo, novinarstvo u štampi. Televizija nije bio moj izbor. Bila sam mišljenja da na teeviziji rade samo površne i našminkane žene te da ja nemam šta tamo da tražim. Pisala sam za novine ceo život dok mi reditelj Duća Varda nije predložio da radim na studu “B” . Posle dugog kolebanja, pristala sam i na moje iznenađenje otkrila lepotu televizije. Honorari si bili pristojni ali sam ostajala i kada nisu i tako uspela da napravim lepu karijeru.
Šta se u novinarstvu promenilo do sada?
-Promenili su se zahtevi publike. Novinarstvo nije ni čist zanat, nije ni umetnost. Umetnost je nešto što je za večnost, zanat nešto što ima upotrebnu vrednost danas, a novinarstvo je negde između. Kada sam počela da radim ljudi su živeli po nekim ustaljenim ritaulima. Radno vreme bilo je od 7 do 2, po dolasku sa posla podrazumevao se ručak sa porodicom, popodnevno odmaranje a plate su primali svakog prvog u mesecu. Bio je to jedan, ne bezbrižan ali život u kojem nije bilo razloga za duboku anksioznost i depresiju. Danas imamo potpuno drugačiju sitauciju. Nezaposlenost je velika a zaposleni moraju da rade od 9 pa u nedogled. Televizija više nema gledaoce. Mnogi kažu da im je žao što nema više školskog programa. Za koga školski program? U našem školskom sistemu deca menjaju smene, vreme provode sa bebisiterkama ili sama umesto sa bakama a svakog dana imaju testove i kontrolne zadatke, tako da jedno normalno dete nema vremena da gleda tv. Ljudi prosto nemaju vremena, tako da jeste sve površnije i kraće ali i to ima svoju svrhu. Prosto, ne treba žaliti za prošlim vremenom i ne znači da je ono što je bilo juče bilo bolje. Emitovale su se kvalitetnije emisije ali da li smo bili informisani kao danas? Nekada su novinari morali da tragaju za informacijama dugo,a u današnje vreme napretkom tehnologije, informacije iz celom sveta su nam dostupne. Da bi saznao šta se dešava u Americi morao si da imaš tetku tamo. Ne mislim da je gore nego što je bilo već samo da je ovo novo vreme.
U saradnji sa dugogodišnjom koleginicom i prijateljicom Sanjom Marinković, osnovali ste školu novinarstva “Oficina” iz koje su danas uspešni novinari, urednici i direktori na svim novinskim i televizijsim redakcijama izašli. Kako ste došli na tu ideju?
-Jedne godine sam uzela udžbenike sa fakulteta političkih nauka i shvatila da naši studenti uče na stari primerima lekcije koje su danas totalno neprimenljive. Oni i dalje uče komentar kao žanr iako to više ne postoji. Onda smo Sanja i ja, ako od novinarstva treba da se živi odlučile da napravimo radionicu na kojoj ćemo decu učiti zanat. Imale smo studente političkih nauka koji bez obzira na prosek 10 nisu znali osnovne stvari kod nas. Svi mi bismo voleli da pišemo za Nin i Vreme i da radimo intervju sa predsednikom države ali 2003. godine krenula je ekspanzija tabloida, pojavio se veliki brat, farma, potreba za stori editorima tako da je i te forme neko trebao da radi. Tabloidi se danas čitaju, od toga se živi i mi smo naše učenike školovale za to. Učile smo ih zanat i izgleda da smo ih dobro naučile. Ja sam ponosna što moji učenici imaju veću platu od mene i što mogu da se zaposle.
Da li je tačno da vaši učenici osim zanata koji uče prolaze i kroz psihičku torturu jer je opstati u velikim redakcijama bez obzira na znanje koje nose sa fakulteta najteži deo posla?
-Mi strogoćom i autoritetom dajemo dobru podlogu pa onda prelazimo na kreativnost. Nagledale smo se divnih, pametnih devojaka i mladića koji su prosto propadali u redakcijama jer psihički nisu bili spremni. Najveći problem je svima nama kada dođemo u redakciju da budemo socijalno i emotivno inteligenti. Mene kada sam počinjala da radim niko za to nije pripremao pa sam i sama pravila pogrešne korake u poslu i patila. Teško je nepripremljen snaći se u jednoj redakciji gde ima 50, 100 iskusnih ljudi, talentovanih i netalentovanih a puno zavisti i sujete. Na fakultetima studente niko ne priprema za to a mi ih, čini mi se dobro obučimo. Napravimo od njih male monstrume tako da se dobro snađu.
Šta biste poručili mladim novinarima?
-To je božanstven posao ali samo ako savladaju zanat i ako su psihički u stanju da ispoštuju kodeks i realizuju svoju kreativnost. U novinarstvu kao i u svakom drugom poslu, niko se leba nije najeo ako nije bio dovoljno jak da svoje ideje sprovede u delo. U novinarstvu možes da opstaneš samo ako radiš po osećaju. Ako svi pišu pitanja na jedan način, ti uradi drugačije ako misliš da napraviš karijeru. Sa druge strane, ukoliko želiš kvalitetno da se baviš novinarstvom ono ti ne da da ostariš u glavi. Novinar ne sme da dozvoli da ga pojede vreme ni u jednom smislu.
Bez Šapčana Beograđani ne bi
znali za dobar provod
-Snimila sam dosta reportaža o istoriji Šapca, a neretko sam ovde boravila kao novinar jutarnjeg programa. U šabačkoj biblioteci održavane su promocije knjiga koje sam pisala. Ovaj grad je prisutan i u mom romanu “Pola duše”, čija se radnja odvija početkom dvadestog veka a na popularnim mestima u Beogradu kada su počele da se otvaraju kafane koje i danas postoje nastupali su šabački orkestri. Da nije bilo Šapčana, Beograđani i turisti iz celog sveta ne bi znali šta je lumpovanje do zore.
Romane pišem “novinarski”
Recite nam nešto više o vašem književnom radu?
-Svako ko je studirao književnost reći će vam isto. Nama na fakultetu profesori objasne da je sve što je vredno odavno napisano i mi sa tog fakulteta izađemo jako obrazovani ali dosta sputani u svojoj kreativnosti. Nekima su potrebne godine i godine da se osveset i skupe hrabrosti da pokažu ono što su napisali. Meni je trebalo 20 godina da smognem snage da odnesem svoj roman izdavaču. Prosto, bez većih ambicija, želela sam da taj roman neki ljudi pročitaju. Ispostavilo se da je prodat u 100.000 primeraka tog leta u celom regionu te sam nastavila da pišem. Sve romane pišem kao novinar, tako što se dobro pripremim i pokušam da sagledam temu iz nekoliko uglova. Moji romani jesu melodrame uz koje čitateljke plaču ali kada malo bolje pogledati, shvatate da je to sve jedna velika reportaža. To su sve novinske teme koje ja istražujem čitajući psihološku literaturu. Ono zbog čega se plače je neki dar, emotivnost koju prenesem na čitaoce.
Za dolazak u Šabac joj se, kako navodi, često ukaže prilika, a ovaj put povod je bio seminar u organizaciji članova Rotari kluba. Vreme pre predavanja, iskoristili smo da od žene sa zavidnom karijerom u novinarskoj profesiji saznamo nešto više o snazi, samostalnosti, i prevashodno savremenim medijskim trendovima.
Jutarnji program Televizije Beograd nekad je bio svojevrstan rasadnik dobrih novinara. Recite nam nešto o tim danima?
-Po završetku srednje škole nodlazak u Beograd je za sve Crnogorce bio nešto što se podrazumevalo. Nije to bila moja želja, niti sam imala priliku da biram. U vreme mog dolaska u prestonicu televiziji su bili vukovi novinasrtva. Žika Novaković koji je sada pred krajem svoje RTSovske karijere bio je mlad čovek a osim njega bili su tu i Mira Adanja Polak, Gordana Suša, Bane Vukašinović i drugi. S obzirom na to da sam kao mala bila prilično buntovna, smatrala sam da je pravo novinarstvo, novinarstvo u štampi. Televizija nije bio moj izbor. Bila sam mišljenja da na teeviziji rade samo površne i našminkane žene te da ja nemam šta tamo da tražim. Pisala sam za novine ceo život dok mi reditelj Duća Varda nije predložio da radim na studu “B” . Posle dugog kolebanja, pristala sam i na moje iznenađenje otkrila lepotu televizije. Honorari si bili pristojni ali sam ostajala i kada nisu i tako uspela da napravim lepu karijeru.
Šta se u novinarstvu promenilo do sada?
-Promenili su se zahtevi publike. Novinarstvo nije ni čist zanat, nije ni umetnost. Umetnost je nešto što je za večnost, zanat nešto što ima upotrebnu vrednost danas, a novinarstvo je negde između. Kada sam počela da radim ljudi su živeli po nekim ustaljenim ritaulima. Radno vreme bilo je od 7 do 2, po dolasku sa posla podrazumevao se ručak sa porodicom, popodnevno odmaranje a plate su primali svakog prvog u mesecu. Bio je to jedan, ne bezbrižan ali život u kojem nije bilo razloga za duboku anksioznost i depresiju. Danas imamo potpuno drugačiju sitauciju. Nezaposlenost je velika a zaposleni moraju da rade od 9 pa u nedogled. Televizija više nema gledaoce. Mnogi kažu da im je žao što nema više školskog programa. Za koga školski program? U našem školskom sistemu deca menjaju smene, vreme provode sa bebisiterkama ili sama umesto sa bakama a svakog dana imaju testove i kontrolne zadatke, tako da jedno normalno dete nema vremena da gleda tv. Ljudi prosto nemaju vremena, tako da jeste sve površnije i kraće ali i to ima svoju svrhu. Prosto, ne treba žaliti za prošlim vremenom i ne znači da je ono što je bilo juče bilo bolje. Emitovale su se kvalitetnije emisije ali da li smo bili informisani kao danas? Nekada su novinari morali da tragaju za informacijama dugo,a u današnje vreme napretkom tehnologije, informacije iz celom sveta su nam dostupne. Da bi saznao šta se dešava u Americi morao si da imaš tetku tamo. Ne mislim da je gore nego što je bilo već samo da je ovo novo vreme.
U saradnji sa dugogodišnjom koleginicom i prijateljicom Sanjom Marinković, osnovali ste školu novinarstva “Oficina” iz koje su danas uspešni novinari, urednici i direktori na svim novinskim i televizijsim redakcijama izašli. Kako ste došli na tu ideju?
-Jedne godine sam uzela udžbenike sa fakulteta političkih nauka i shvatila da naši studenti uče na stari primerima lekcije koje su danas totalno neprimenljive. Oni i dalje uče komentar kao žanr iako to više ne postoji. Onda smo Sanja i ja, ako od novinarstva treba da se živi odlučile da napravimo radionicu na kojoj ćemo decu učiti zanat. Imale smo studente političkih nauka koji bez obzira na prosek 10 nisu znali osnovne stvari kod nas. Svi mi bismo voleli da pišemo za Nin i Vreme i da radimo intervju sa predsednikom države ali 2003. godine krenula je ekspanzija tabloida, pojavio se veliki brat, farma, potreba za stori editorima tako da je i te forme neko trebao da radi. Tabloidi se danas čitaju, od toga se živi i mi smo naše učenike školovale za to. Učile smo ih zanat i izgleda da smo ih dobro naučile. Ja sam ponosna što moji učenici imaju veću platu od mene i što mogu da se zaposle.
Da li je tačno da vaši učenici osim zanata koji uče prolaze i kroz psihičku torturu jer je opstati u velikim redakcijama bez obzira na znanje koje nose sa fakulteta najteži deo posla?
-Mi strogoćom i autoritetom dajemo dobru podlogu pa onda prelazimo na kreativnost. Nagledale smo se divnih, pametnih devojaka i mladića koji su prosto propadali u redakcijama jer psihički nisu bili spremni. Najveći problem je svima nama kada dođemo u redakciju da budemo socijalno i emotivno inteligenti. Mene kada sam počinjala da radim niko za to nije pripremao pa sam i sama pravila pogrešne korake u poslu i patila. Teško je nepripremljen snaći se u jednoj redakciji gde ima 50, 100 iskusnih ljudi, talentovanih i netalentovanih a puno zavisti i sujete. Na fakultetima studente niko ne priprema za to a mi ih, čini mi se dobro obučimo. Napravimo od njih male monstrume tako da se dobro snađu.
Šta biste poručili mladim novinarima?
-To je božanstven posao ali samo ako savladaju zanat i ako su psihički u stanju da ispoštuju kodeks i realizuju svoju kreativnost. U novinarstvu kao i u svakom drugom poslu, niko se leba nije najeo ako nije bio dovoljno jak da svoje ideje sprovede u delo. U novinarstvu možes da opstaneš samo ako radiš po osećaju. Ako svi pišu pitanja na jedan način, ti uradi drugačije ako misliš da napraviš karijeru. Sa druge strane, ukoliko želiš kvalitetno da se baviš novinarstvom ono ti ne da da ostariš u glavi. Novinar ne sme da dozvoli da ga pojede vreme ni u jednom smislu.
Bez Šapčana Beograđani ne bi
znali za dobar provod
-Snimila sam dosta reportaža o istoriji Šapca, a neretko sam ovde boravila kao novinar jutarnjeg programa. U šabačkoj biblioteci održavane su promocije knjiga koje sam pisala. Ovaj grad je prisutan i u mom romanu “Pola duše”, čija se radnja odvija početkom dvadestog veka a na popularnim mestima u Beogradu kada su počele da se otvaraju kafane koje i danas postoje nastupali su šabački orkestri. Da nije bilo Šapčana, Beograđani i turisti iz celog sveta ne bi znali šta je lumpovanje do zore.
Recite nam nešto više o vašem književnom radu?
-Svako ko je studirao književnost reći će vam isto. Nama na fakultetu profesori objasne da je sve što je vredno odavno napisano i mi sa tog fakulteta izađemo jako obrazovani ali dosta sputani u svojoj kreativnosti. Nekima su potrebne godine i godine da se osveset i skupe hrabrosti da pokažu ono što su napisali. Meni je trebalo 20 godina da smognem snage da odnesem svoj roman izdavaču. Prosto, bez većih ambicija, želela sam da taj roman neki ljudi pročitaju. Ispostavilo se da je prodat u 100.000 primeraka tog leta u celom regionu te sam nastavila da pišem. Sve romane pišem kao novinar, tako što se dobro pripremim i pokušam da sagledam temu iz nekoliko uglova. Moji romani jesu melodrame uz koje čitateljke plaču ali kada malo bolje pogledati, shvatate da je to sve jedna velika reportaža. To su sve novinske teme koje ja istražujem čitajući psihološku literaturu. Ono zbog čega se plače je neki dar, emotivnost koju prenesem na čitaoce.
K. Jekić
Najnoviji broj
11. april 2024.
