Инфо

Берза

  • aero 1.471 ▲ 0,20%
  • akdm 290 ⚫ 0,00%
  • cnpr 1.100 ⚫ 0,00%
  • crsg 300 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.560 ⚫ 0,00%
  • dnos 1.170 ▼ -0,17%
  • enhl 1.046 ▼ -0,38%
  • epen 16.000 ▲ 3,90%
  • epin 3.700 ▲ 17,39%
  • grdb 851 ⚫ 0,00%
  • ikrb 50 ▼ -35,90%
  • imkm 300 ▲ 7,14%
  • inim 4.000 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.100 ▲ 0,79%
  • kmbn 1.892 ⚫ 0,00%
  • kmbnpb 900 ⚫ 0,00%
  • lsta 420 ▲ 5,00%
  • mbls 6.000 ▲ 20,00%
  • mtlc 2.055 ▲ 0,24%
  • niis 700 ▼ -0,14%
  • prgs 11 ▼ -8,33%
  • rso17165 100,47 ▲ 0,63%
(9. март 2017.)
“ВРТЛОГ УЖАСА” У ТЕШКИМ СЕЋАЊИМА “ТЕТА” НАДЕ ЈУРИШИЋ

ХАЉИНИЦА ОД СОМОТА У ВАГОНУ СМРТИ

Некада мржњу игноришемо, али се она намеће, верујемо у доброту, а зло нам односи све. Чини нам се да смо побегли од једног, а сусретне нас исто нечовештво само у другом обличју. Хоћемо да опростимо, заборавимо, али нам не дају
ХАЉИНИЦА ОД СОМОТА У ВАГОНУ СМРТИ
Мала Нада Мијатовић одрастала је у старој, ситуираној породици Козарске Дубице. Рано детињство “шарало” је уређено двориште, башта која је одисала љубављу у сваком детаљу, а границе радости нису постојале. Били су драги гости комшија на Бајрам, Христолових на католичке празнике и њихови најбољи домаћини за Светог Николу. Помажући у породичној башти, Нада је слушала мајка Даринкине приче о београдским баловима, маштала како ће једног дана и она бити на некој господској свечаности у хаљини кројеној само за ту прилику. Рано је остала без оца Бранка, док се брат Борислав није вратио са вежбе у Бањалуци у последњој предратној години. Према званичној причи, он је преминуо, док је заувек остала сумња да је његов живот прекинут туђом руком. Као најмлађе дете, сви су се трудили да што мање осети последице смрти најближих, те је највећа животна неправда за јунакињу наше приче била када се на трпези нађу кељ и келераба.
- Зло ми је било далеко од очију и срца. Имала сам дивно рано детињство. У близини наше куће протицала је Уна. Моја жеља, молитва Богу била је да река поплави кељ и келерабу како их мајка не би спремала – сећа се тета Нада.
НОЋ У КОЈОЈ ЈЕ “ИЗГОРЕЛО” ДЕТИЊСТВО
Ипак, срце детета није куцало у грудима моћних. Уместо љубави ширили су мржњу, душу хранили страхом. Дубица се нашла у оквирима Независне државе Хрватске (НДХ). Једне августовске ноћи 1941. негде око један после поноћи, пред вратима куће Мијатовића појавили су се људи у црним униформама и словом У на капама. Наредили су укућанима да се спремају. Чак и када зло стоји пред њим, дете га не препознаје. Док је гледала сурова лица војника како жене и децу посматрају преко нишана, није осетила страх.
- Мени је изгледало да идемо на пут, сетила сам се сомотске хаљинице коју сам добила на поклон за Врбицу и упитала мајку могу ли да је обучем. Имала сам шест година, нисам разумела да има лоших људи – изговара Нада као неко невино оправдање.
На наредбу “црних легионара”, кренули су ка суседном селу и железничкој прузи. Веровала је да ће се убрзо вратити кући, те се на углу још једном осврнула како би дому рекла “довиђења”, но већ тада сав њен свет је горео у пламену, нестајале су успомене, а ствари које није однела буктиња, усташе су развлачиле као ратни плен.
Обучена као за најсвечанији бал, Нада је са братом и мајком угурана у сточни вагон где се једва могло дисати од гужве. Стигли су у логор у Градини. Киша је почела да пада баш на силаску са вагона и није стајала четири дана. Заклона није било, а њу је штитило само мајчино тело.
- Онда сам први пут видела убиство. Дочекао нас је један од најсуровијих усташа Љубо Милош. На уласку су одузели сав новац и накит од заробљеника, али једна жена је сакрила новчаницу у опанак. Стражари су је пронашли и за пример свима, по Милошевој наредби, одмах је стрељана. Тело су бацили у јаму пуну креча.
Заробљенике су хранили непросејаним кукурузним брашном које није могао свако јести. Болести су харале, једини здрав извор воде био је зденац у оквиру комплекса. Уз сва страдања, логораши су, а да нису знали, били део сурове, болесне игре.
- Мајка ме држала у крилу полусвесну због високе температуре и малих богиња. У једном тренутку брат Владимир ми је донео парченце хлеба не веће од половине прста и готово провидно. Сећам се маминог, скоро избезумљеног лица од страха. Заклела га је да то више никада не уради. Ми нисмо, али она јесте знала да су у суседној згради биле мале усташе обучаване да убијају. Хлеб је био мамац који су они бацали, а када би гладни логораши кренули да га узму пуцали би насумично.
Све троје убрзо су упућени у радни логор у Аустрији. После упознавања свих страхота “сабирног центра” у Старој Градишки, тај пут био је готово награда. Дани на киши у НДХ, направили су од аустријске штале пријатну собу. Осетили су укус, бар донекле хранљивог оброка, а нашој Нади најважније је било што су остали заједно. Дечја интуиција је чудо, предосећала је да следи растанак. После неколико месеци враћени су у НДХ. Убрзо су брата и њу одвојили од мајке. После зла које су јој нанели његови “саборци”, живот јој је спасао један “домобран”.
ПОМОЋ НЕПРИЈАТЕЉА И “ЛОГОР ПРИЈАТЕЉА”
- Водили су нас у колони када нас је сусрео војник и питао да ли смо ми деца Бранка Мијатовића, а одмах после потврдног одговора и “Има ли, децо, вас ко да спасе?” Брат се сетио наше снаје, Бориславове жене, Чехиње по националности. Домобран је одмах отишао, сазнао где се налази и ступио у контакт са њом. Сутрадан је дошла по нас.
Снаја је била из Липовљана, познате породице Шваб. По удаји за Борислава живела је у Дубици, али се на наговор свекрве, чим се заратило, вратила у Чехословачку. Тек после рата Нада је сазнала мајчину судбину. Психички није могла да поднесе одвајање од деце и убијена је у логору.
Најпре су је одвели у Београд код сестре, но како није могла да је издржава, послали су је у избеглички дом за децу у Бањи Ковиљачи. Немаштина је владала на сваком кораку.
- Добијали смо мало чаја и парченце проје за оброк, више се није имало. Памтим др Гашића који нас је учио како да перемо руке пепелом скупљеним испод ораније и одржавамо, колико је могуће хигијену.
Ускоро су се јавили пријатељи њених родитеља из Шапца како би је усвојили. Пред светом су се представљали као угледни домаћини, али однос старатеља према деци био је грозан. Како Нада каже, долазак у Шабац био је наставак логора. Чим се сестра из Београда удала желела је да је врати, али су они то спречили. После осам година мука, буквално је побегла.
Рат је уништио детињство Наде Мијатовић, данас Јуришић, а као што памти први дан рата, из сећања не нестаје ни последњи. Чекало се ослобођење тог 23. октобра. Из дворишта бака Маре Ковачевић, код данашње робне куће, постојао је пролаз. Ту је сусрела немачког војника, закаснелог у повлачењу, толико уплашеног да је зазирао и од деветогодишње девојчице.
- Био је тек пунолетан, припадник “Принц Еуген” дивизије. Погледом ме је замолио да не кажем ништа, знали смо и он и ја да би га људи линчовали када га сретну. Разумела сам да ме пита за мост и само сам му руком показала куда да иде. Отрчао је. Не знам да ли је стигао. Није прошло много, а мост је миниран и срушен.
ЗАР ЈЕ МРЖЊА ВЕЧНА?
Животног сапутника Нада је пронашла у познатом фудбалеру Мачве, Партизана и Олимпије, Светозару Баћи Јуришићу. По професији шумарски инжењер, Баћа је упућен у околину Задра, место Стариград. Оживео је Национални парк “Пакленица”, а као и у детињству, “тета Нада” није веровала да се зло може поновити. Мерила је свет према својим особинама, све проживљено гледала као историјски изузетак. Нажалост...
- Живели смо мирно у Задру, долазили су пријатељи, глумци, спортисти. Не знам шта се десило са тим градом, па је данас појам мржње. Када смо се супруг и ја вратили у Шабац, пожелели смо 70–их да одемо у Стариград на једно лето, али смо добили савет да није безбедно.
Биле су то 70. враћала се имиграција, потомци васпитани да мрзе до краја. Док је слушала како више нико из ових крајева није добродошао, у предео који је њен Баћа оживео, поново је почела тешка унутрашња борба света који ствара племенито срце и оног који нам намеће стварност.
Душан Благојевић

Најновији број

7. децембар 2017.

Најновији број