Viteški maniri

Rivali u beloj opremi, maska, gest poštovanja protivnika, pozdrav publici, sudiji, stav. Puna koncentracija svaki trenutak odlučuje, zvuk kratkog kontakta metala, još jedan potez i sirena semafora koja označava pobedika duela. U nekoliko sekundi mačevalačke borbe stale su godine treninga, slila se radost i tuga
Veština koja je nekada krasila vitezove i srednjovekovne ratnike, polako je prelazila u sport gospara i dvoranskih svečanosti, da bi potom postao još jedna disciplina otvorena za svakoga.
- Podstiče razmišljanje, brzo odlučivanje i pravilno usmeravanje fizičke snage, dajući primat tehnici. Na vrhu je rekvizit zaobljen, ali prvo što učimo decu je briga o bezbednosti. Najstrožije kažnjavamo svako “igranje” bez maske – ističe Vladan Ranković, predsednik najmlađeg mačevalačkog kluba u zemlji “Cerski junaci 1914” Šabac.
Veština se demonstrira na maču, sablji i floretu, rekvizitima različitih rukohvata, ali i pravila borbe.
- Dodir vrha mača (ubod) bilo gde na rivalu se boduje, kod sablje cilj je pogoditi gornji deo protivnika, a osim vrha, važi se i “zasecanje”, pogodak bilo kojim delom oružja. Torzo je ključan za floret, valorizuje se samo ubod. Ubod koji promaši taj deo ne odlučuje pobednika, ali se borba zaustavlja.
- Gledao sam nekoliko puta mačevanje i dopalo mi se to što nije statično, a opet, pažnja se ne rasipa, već samo gledamo protivnika – smatra mačevalac šabačkog kluba Luka Maksimović.
Nekada se srce dama osvajalo mačevalačkom veštinom, a danas se i lepši pol jednako predano bavi ovom disciplinom.
- Izgledamo lepo u opremi, zavisimo samo od sebe u borbi, a ne možemo da se povredimo – kaže mlada Jelikić Nina.
Najbolje usavršavanje boraca i trenera su turniri, seminari, a velesile su u susedstvu, Ruminije i Mađarska, pojasnio je Ranković.
- Na svakom turniru dece učestvuju gosti iz ovih država, učimo od njih, a u Mađarskoj je i sedište svetske federacije (FIA). Kao što kod nas svako selo ima fudbalski, tako tamo ima mačevalački klub.