Инфо

Берза

  • aero 1.458 ▼ -1,15%
  • amso 497 ▲ 24,56%
  • cnpr 1.100 ⚫ 0,00%
  • dnos 1.100 ▼ -5,98%
  • grdb 851 ⚫ 0,00%
  • imkm 300 ⚫ 0,00%
  • kmbn 1.883 ▼ -1,15%
  • mtlc 2.067 ▲ 0,58%
  • niis 700 ⚫ 0,00%
  • pdcl 5.500 ▲ 10,00%
  • pltk 10 ▼ -33,33%
  • prgs 10 ⚫ 0,00%
  • rso15129 104,43 ▲ 0,77%
  • rudo 149 ⚫ 0,00%
  • sjpt 420 ▲ 0,72%
  • tgas 11.683 ▼ -1,82%
  • tlkb 2.200 ⚫ 0,00%
  • vitl 799 ▲ 14,14%
  • zltp 2.400 ⚫ 0,00%
(13. април 2017.)
150 ГОДИНА ОД ОСЛОБОЂЕЊА ШАПЦА ОД ТУРАКА

ВЕЛИКА СЛОВА У ХРОНОЛОГИЈИ ГРАДА

Ове године град Шабац обележава значајан јубилеј и успомену на један од најбитнијих догађаја у својој историји. Прошло је тачно 150 година (1867-2017) од када је последњи војник османског царства напустио Шабац, чиме је означен крај вишевековне османске управе над градом и околином. Догађаји из априла месеца 1867. године, као и сам чин напуштања шабачког града 22. априла (10. априла по старом календару) исте године, због свог значаја и последица које су произвели, убележени су великим словима у хронологију догађаја града Шапца. Сходно томе, Скупштина града, донела је 2015. године Одлуку, којом се убудуће 22. април, обележава као Празник града Шапца
ВЕЛИКА СЛОВА У ХРОНОЛОГИЈИ ГРАДА
Османско наслеђе града

Од магловитих сазнања о Заслону, као извесном претходнику данашњег Шапца (о којем постоји релативно мало података) из половине 15. века до данас, наш град је прошао различите фазе свог историјског развоја. Треба подсетити само на чињенице да је Шабац за нешто више од пет векова свог постојања био део Османског царства, Угарске краљевине, Хабзбуршке монархије (Аустрија), а потом и Аустроугарске и Немачке. Период слободног и српског Шапца, значајно је мањи од временског оквира који је град провео под управом свих наведених сила. Није по овоме судбина Шапца знатно различита од осталих насеља у Србији. Чињеница да се налазимо на месту додира интересних сфера великих и моћних држава, одредила је и нашу прошлост. С обзиром на временски период у којем је Османско царство вршило управу над Шапцем и околином, несумњиво је његов утицај и највећи, па заслужује да се посебно и обради. Да кренемо прво од оне најувреженије неистине, која говори да су Срби под Турцима провели пет векова. Да смо склони преувеличавању, није непознаница, али јасне чињенице нас у овој тврдњи једноставно демантују. Ако погледамо само историју Шапца, јасно је да су Турци градом и околином управљали нешто више од три века (од 1470/71. до 1476; од 1521. до 1688; од 1690. до 1718; од 1739. до 1788; од 1791. до 1807; од 1813. до 1867. године). У сваком случају Шабац је био дуже у османским рукама, него у српским, барем до дана данашњег. Такође, тешко да се може наћи било ко, ко ће негирати велики, ако не и одлучујући значај Турака и пре свега султана Мехмеда ИИ Освајача у стварању темеља на којима садашњи Шабац почива. Тај темељ града, свакако је војна утврда подигнута 1470/71. године за време и по налогу овог султана, а која је у потоњим вековима чинила основу око које се развијао живот у Шапцу, првобитно у војним, а касније и у цивилним оквирима. Бројни топоними насеља у нашем граду која се и данас користе, јесу заоставштина периода османске власти на овом простору. Такви су нпр. назив најстаријег градског насеља Баир (на тур. брег, страна брега), насеља Бенска бара (тур. бент – брана, устава, јаз), насеља Ма(ха)ла (на тур. градска четврт) и други. Споменућемо само без дубљег улажења у расправу, да постоје и одређене тезе да је и само име града, Шабац, османског порекла. О бројним турцизмима који су своје место нашли у свакодневном говору свих нас, као и обичајима које смо од источних освајача преузели, могли бисмо написати бројне текстове. Све наведено, показује једну значајну заоставштину османског наслеђа у нашем граду, коју често заборављамо.

Пут ка независности

Прваци српског народа са краја 18. и почетка 19. века, изгледа да су осећали промене које 19. век доноси у Европи. Пробуђена свест о обнови српске средњовековне државе (која истина никад није била ни заборављена), уз један сплет повољних међународних околности довела је до тога, да Србија у 19. веку, постане независна и међународно призната држава. Ослабљено Османско царство, које је у 19. веку понело назив ,,Болесник са Босфора“, постало је бледа сенка некада моћне империје. Унутрашња дезорганизација, национални покрети народа у оквиру царства и комликовани међународни односи учинили су да је моћ султана и Порте била веома ограничена, како у самом средишту моћи и власти, тако и у провинцијама на периферији царства, каква је била и Србија. Већ након окончања Другог српског устанка (1815), дефакто настаје српска власт, која постоји паралелно са османском. Иако Порта ово двовлашће званично не признаје, она нема инструменте да то и спречи. Овај период Србије као полуаутономне провинције Османског царства, траје од 1815. до 1830/33. године. Пратећи међународне и унутрашње околности у којима Османско царство егзистира, српски прваци, на челу са кнезом Милошем Обреновићем, успевају да од султана 1833. године добију тзв. Трећи хатишериф, којим је Србија обезбедила независну унутрашњу управу, створивши, вазалну, аутономну Кнежевину Србију. Двовлашће две управе, српске и османске, остало је само у градовима у којима су били смештени турски војни гарнизони, међу којима је био и Шабац. Иако је већ тридесетих година 19. века Србија значајно подигла степен своје аутономности у односу на Порту, даљи кораци ка потпуној независности морали су да причекају. Нови замах идеје о независности Србије у односу на Османско царство, дошао је са повратком кнеза Михаила Обреновића на власт 1860. године. Његову другу владавину (1860–1868), обележила је мисао о рату са Турцима. Као што је његов отац Милош, побунио Србе у Другом српском устанку 1815. године, тако је Михаило намеравао побунити цео Балкан против Турака. За те потребе Михаило реформише и ствара Народну војску, која је опет била противна још увек важећем Турском уставу који је донет за Србију 1838. године. Посебан проблем војним припремама представљали су турски војни гарнизони у Београду, Шапцу, Смедереву, Кладову (Фетислам), Соколу и Ужицу. Порта је схватила намере кнеза Михаила на време, али није успела да 1862. године, након кризе око убиства српског дечака на Чукур чесми, сачува Соко и Ужице од рушења. Одлука о уништењу ова два града исход је договора Великих европских сила на дипломатској конференцији одржаној у предграђу Цариграда, Канлиџи. Иако је након 1862. године, цело Турско грађанско становништво морало да оде, а у гарнизонима (Београд, Шабац, Смедерево, Кладово) је само војска остала, српско становништво није могло више да трпи ни тај симболичан знак присуства османске власти. Слободан Јовановић, у свом делу Друга влада Милоша и Михаила, навео је да су у том периоду стасали млађи нараштаји са већом националном осетљивошћу, одрасли у скоро независној Србији, који су ово присуство турских трупа у својим местима осећали као велику срамоту са којом се нису мирили.
Кључеви града – кључеви слободе
Међународне околности проузроковане догађајима из 1866. године утицале су да Србија реши повољно и питање турских гарнизона у својим градовима. Аустрија је након пораза у рату са Пруском, схватајући да не може водити активну спољну политику у наредним годинама, гледала да задовољи Србију и тиме је спречи да сама крене у рат са Турском, што би било противно интересима Аустрије. На Криту је исте године избио устанак против Порте, а сама Порта бојећи се да устанак не подигне и друге балканске народе на оружје, чији је Србија стожер, била је спремна на уступке. Султан Абдул Азиз позвао је кнеза Михаила у Цариград на подворење, где је договорена предаја градова. Од 18. до 26. априла (од 6. до 14. априла по старом календару) 1867. године, извршена је предаја свих градова српској војсци. Једини симбол османске власти до коначне назависности Србије 1878. године, остаће Турске заставе које су наставиле да се вију на градовима. Иако су кључеви градова Београда, Шапца, Смедерева и Кладова, добијени 18. априла на Калемегдану у свечаности коју је приредио сам кнез Михаило, турска посада из Шапца је изашла 22. априла (10. април по старом календару). Примопредаји тврђаве у име српске стране присуствовао је пешадијски капетан Лазар Цукић, који је о овом чину обавестио министра војног пуковника Блазнавца, извештајем; ,,Трупа српска ушла је у 8:30 сати ујутру у град и смена је у исто доба извршена. Турска војска у 10 сати кренула се. Све је на миру свршено“. Био је ово огроман успех српске дипломатије, а Слободан Јовановић је у књизи Портрети забележио; ,,У односима са Портом ми смо били непрестано страна која тражи, а никако страна која даје, и били смо се извежбали да путем широких тумачења извлачимо из једном добијених уступака, све нове и нове уступке...“
Значај предаје шабачког града

Предајом градова са војним гарнизонима, Србија и Шабац, су након више векова ослобођени од владавине османског царства и његовог војно управног апарата. Овим догађајем, Шабац је сада могао неометано да развија своју трговину и саобраћај реком која је била граница са Аустроугарском. Истини за вољу, српски Шабац је већ почетком 19. века почео да се ствара источно и јужно од саме тврђаве, док је простор уз реку сагледаван у највећој мери само као простор за трговину и саобраћај. Проток људи, идеја и технологије из Аустрије, односно Аустроугарске (од 1867.) који је у Шабац почео флуктуирати већ деценијама пре, наставиће се сада у још значајнијој мери. Упркос новим видицима, османска заоставштина није могла ишчезнути преко ноћи. Навешећемо само пример индустрије као једне од грана привреде. Индустријализација Шапца, која, иако започета у 19. веку, није се успела значајније унапредити. Индустријски сектор у Шапцу, читавој Србији, као и у Османском царству, све до краја века у највећој мери је чинила ситна производња. Основу привредне делатности Шапца до краја 19. века, чинили су трговина и занатство. Па ипак одлазак Турака довео је до других промена, као што су већи прилив становништва, па је примера ради 1911. године број становника Шапца био 14.000, у односу на 7.000 оних који су живели у Шапцу 1862. године. Шабац је постао значајно извозничко место. Почели су радови на уређењу града, оживео је варошки живот, седење пред кафанама, одлазак у позориште постао је саставни део живота шабачке елите. Период од неколико деценија безбрижности, прекинут је почетком Великог рата.

Када говоримо о овогодишњем јубилеју и предаји градова 1867. године, једна чињеница је од великог значаја. Дипломатски успех Србије, којим је она без иједне жртве, добила градове од султана, вредан је пажње у српској историји. Мудра политика српске политичке елите, уз ослушкивање релевантних међународоних фактора и коришћење правог тренутка за постављање својих захтева, био је пут до успеха кнеза Михаила те 1867. године. На овај велики јубилеј, знање о овим догађајима је прилика за разбијање често увреженог мишљења, а рекао бих и незнања, да се сећамо и обележавамо само оне победе извојеване на бојном пољу и уз велике жртве. Избором 22. априла, за Празник града Шапца, Шапчани су одабрали датум који се са разлогом може достојанствено славити. Ово не значи да град који има преко пет векова дугу историју, нема и других значајних датума. Сматрамо да је разлика само у томе што је неке од њих примереније обележавати, јер су оптерећени великим бројем шабачких жртава, а да се 22. април, као такав, може без проблема свечано славити, исто онако како је тадашња генерација Шапчана свечано обележила одлазак Турака из нашег града, пре тачно 150 година.


“У сваком случају Шабац је био дуже у османским рукама, него у српским, барем до дана данашњег.”


“Иако су кључеви градова Београда, Шапца, Смедерева и Кладова, добијени 18. априла на Калемегдану у свечаности коју је приредио сам кнез Михаило, турска посада из Шапца је изашла 22. априла (10. април по старом календару).”
Дејан Живановић, историчар

Најновији број

14. децембар 2017.

Најновији број