Инфо

Берза

  • aero 1.458 ▼ -1,15%
  • amso 497 ▲ 24,56%
  • cnpr 1.100 ⚫ 0,00%
  • dnos 1.100 ▼ -5,98%
  • grdb 851 ⚫ 0,00%
  • imkm 300 ⚫ 0,00%
  • kmbn 1.883 ▼ -1,15%
  • mtlc 2.067 ▲ 0,58%
  • niis 700 ⚫ 0,00%
  • pdcl 5.500 ▲ 10,00%
  • pltk 10 ▼ -33,33%
  • prgs 10 ⚫ 0,00%
  • rso15129 104,43 ▲ 0,77%
  • rudo 149 ⚫ 0,00%
  • sjpt 420 ▲ 0,72%
  • tgas 11.683 ▼ -1,82%
  • tlkb 2.200 ⚫ 0,00%
  • vitl 799 ▲ 14,14%
  • zltp 2.400 ⚫ 0,00%
(11. мај 2017.)
180 ГОДИНА ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ: ГЛУМИЦА ИВАНА НИКОЛИЋ

СВЕ МОЈЕ ЉУБАВИ

Желела сам да упишем Медицину и специјализирам хирургију, да ми тата буде ментор. Волела сам плес, цртање, соло-певање, свирала клавир… Чудан сплет околности ме је одвео глуми, у коју сам заљубљена. Рођење сина за мене је било буђење нечег новог, као да су ми се изоштрила сва чула. Мислим да је најважније да човек слуша себе, да изабере да буде срећан
СВЕ МОЈЕ ЉУБАВИ
Гимназијски дани
Шта Вам је остало у живом сећању из гимназијског периода?
-То је за мене био узбудљив и леп период. Имала сам срећу да сретнем дивне професоре. Наша разредна Нада Укропина, давала нам је много слободе, ничији дух није гушила. И дан-данас памтим све што сам научила из упоредне анатомије на часовима биологије, коју нам је предавала професорка Љиљана Фреј. Дивна и духовита Споменка Копривица предавала нам је немачки језик. Жао ми је што смо имали само два часа недељно са њом. Сви се сећамо Тање Жунић коју смо обожавали. Велики утицај на мене је имала професорка Ката Југовић. На њеним часовима сам заволела књижевност и почела да размишљам о себи у разним контекстима. Веома сам поносна на драге људе из моје генерације.
Живели сте у окружењу лекара и изјавили да је медицина Ваша велика љубав. Ипак, нисте кренули тим путем?
-Да, то је за мене било дивно окружење. Много сам желела да упишем Медицину и специјализирам хирургију. Желела сам да ми тата буде ментор. Отишла сам у гимназију да бих стекла добро опште образовање, а онда сам отишла неким другим путем.
Намеравали сте да упишете средњу Музичку школу и да се професионално бавите музиком, али догодило се другачије?
- Имала сам још љубави. Плес сам много заволела. Тренирала сам га пет година. Затим, соло-певање код професорке Дуде Ивановић и Маје Ђокић. Волела сам и да цртам, свирала клавир... Све ме је радовало, али нигде нисам припадала. Једино ми никад није пало на памет да рецитујем, нити да идем на драмску секцију.
Изјавили сте да Вас је чудан сплет околности одвео глуми?
- После трећег разреда (кад смо читали „Глембајеве“ којима сам била фасцинирана), на наговор две другарице из разреда, Марије Матић и Далиборке Мијаиловић, отишла сам, потпуно неочекивано, на пријемни испит на ФДУ. Александра Гавански, дивна глумица Шабачког позоришта, упозорила ме је да немам времена и причала ми је о ужасима тог позива равно три сата. Погледала ме и рекла: „И ти се мислиш: Причај, причај, а ја ћу ипак да покушам“. Тако је и било. Далиборка и ја смо отишле на пријемни и ушле у ужи круг од двадесет и двоје потенцијалних студената (на пријемном нас је било четири стотине). Имали смо часове из свих стручно-уметничких предмета. Тек тад сам схватила где сам и да само то желим. Нисам примљена те године, али сам стекла пријатеља за цео живот. То је Маша Дакић, моја изгубљена сестра из Панчева. Наредних годину дана сам ишла у Панчево сваке суботе, у драмски студио Јасмине Вечански. Она је била мој први педагог. Тако сам добила још један „мој“ град. Те године сам имала ужасну трему, једва сам текст изговорила и наравно - пала. Без дана припреме, захваљујући знању из гимназије, уписала саФилолошки факултет, Општу лингвистику. План ми је био да то завршим, окачим диплому и гајим коње. Наредне године сам решила да покушам још једном, последњи пут. И успела. Класу је примао професор Владимир Јевтовић. Ту сам припадала.
Човек бира да буде
срећан
Изабрали сте захтеван посао који мора да се воли целим бићем да би се радио. Колико сте у позицији да бирате улоге?
- Свим улогама сам се радовала. Заљубљена сам у свој посао и верујем да долазе оне улоге које ми припадају. Први пут сам у Београдском драмском играла 2006. године. Четири године касније имала сам осам наслова и играла двадест пет представа месечно. Тада сам постала члан ансамбла БДП. Када говоримо о филму, или позоришној представи, разлика је у глумачким средствима, али је суштина иста. И једно и друго подједнако волим.
Које су Вам најдраже улоге, а које бисте волели да одиграте?
- Можда су ми најдраже улоге у представама „Моје дете“ и „Трпеле“. Не размишљам о будућим. Можда би требало, али волим да се изненадим.
Батерије пуните на хиподрому, међу коњима. Познато је да сте највећи поклоник коњичког спорта у својој бранши?
- Хиподром је моја оаза. Мој деда је 1954. купио прво расно грло. Од тада гајимо само енглеске пунокрвњаке. Ево, мој брат и ја смо трећа генерација. Кад сам отишла да студирам, почела сам да јашем у Коњичком кулбу „Алекса Дундић“. Тренер ми је био господин Мирко Фајфрић. Ту сам научила да прескачем препоне и открила своју омиљену дисциплину. Пре него што сам остала у другом стању, такмичила сам се за свој клуб. Сада учим свог сина да јаше. Обоје уживамо у томе.
Једном приликом сте рекли да Вам је најважније у животу било да постанете мама, да сте тада добили нову снагу, за коју нисте ни знали да је имате?
- Јесте. За мене је то било буђење нечег новог. Као да су ми се изоштрила сва чула. Ђурђа Тешић, редитељка, има диван израз за то: „Мораш да рашириш своје срце“. Мислим да је то најтачније.
Који су Ваши приоритети?
- Кад су у питању приоритети, мислим да је најважније да човек слуша себе. Да изабере да буде срећан. Да увек изнова открива оно што га радује и развија.
БЕЗ ПРИНЦЕЗИФИКАЦИЈЕ
Одрасла сам у Таковској улици, уз брата Милана, који је четири године старији од мене. Он је идол мог детињства. Научио ме је свему што би један дечак требало да зна. Хвала му на томе што нисам прошла кроз „принцезификацију“. Ово је било много забавније.
М. Филиповић

Најновији број

14. децембар 2017.

Најновији број