180 GODINA ŠABAČKE GIMNAZIJE: GLUMICA IVANA NIKOLIĆ
SVE MOJE LjUBAVI
Želela sam da upišem Medicinu i specijaliziram hirurgiju, da mi tata bude mentor. Volela sam ples, crtanje, solo-pevanje, svirala klavir… Čudan splet okolnosti me je odveo glumi, u koju sam zaljubljena. Rođenje sina za mene je bilo buđenje nečeg novog, kao da su mi se izoštrila sva čula. Mislim da je najvažnije da čovek sluša sebe, da izabere da bude srećan
Gimnazijski dani
Šta Vam je ostalo u živom sećanju iz gimnazijskog perioda?
-To je za mene bio uzbudljiv i lep period. Imala sam sreću da sretnem divne profesore. Naša razredna Nada Ukropina, davala nam je mnogo slobode, ničiji duh nije gušila. I dan-danas pamtim sve što sam naučila iz uporedne anatomije na časovima biologije, koju nam je predavala profesorka Ljiljana Frej. Divna i duhovita Spomenka Koprivica predavala nam je nemački jezik. Žao mi je što smo imali samo dva časa nedeljno sa njom. Svi se sećamo Tanje Žunić koju smo obožavali. Veliki uticaj na mene je imala profesorka Kata Jugović. Na njenim časovima sam zavolela književnost i počela da razmišljam o sebi u raznim kontekstima. Veoma sam ponosna na drage ljude iz moje generacije.
Živeli ste u okruženju lekara i izjavili da je medicina Vaša velika ljubav. Ipak, niste krenuli tim putem?
-Da, to je za mene bilo divno okruženje. Mnogo sam želela da upišem Medicinu i specijaliziram hirurgiju. Želela sam da mi tata bude mentor. Otišla sam u gimnaziju da bih stekla dobro opšte obrazovanje, a onda sam otišla nekim drugim putem.
Nameravali ste da upišete srednju Muzičku školu i da se profesionalno bavite muzikom, ali dogodilo se drugačije?
- Imala sam još ljubavi. Ples sam mnogo zavolela. Trenirala sam ga pet godina. Zatim, solo-pevanje kod profesorke Dude Ivanović i Maje Đokić. Volela sam i da crtam, svirala klavir... Sve me je radovalo, ali nigde nisam pripadala. Jedino mi nikad nije palo na pamet da recitujem, niti da idem na dramsku sekciju.
Izjavili ste da Vas je čudan splet okolnosti odveo glumi?
- Posle trećeg razreda (kad smo čitali „Glembajeve“ kojima sam bila fascinirana), na nagovor dve drugarice iz razreda, Marije Matić i Daliborke Mijailović, otišla sam, potpuno neočekivano, na prijemni ispit na FDU. Aleksandra Gavanski, divna glumica Šabačkog pozorišta, upozorila me je da nemam vremena i pričala mi je o užasima tog poziva ravno tri sata. Pogledala me i rekla: „I ti se misliš: Pričaj, pričaj, a ja ću ipak da pokušam“. Tako je i bilo. Daliborka i ja smo otišle na prijemni i ušle u uži krug od dvadeset i dvoje potencijalnih studenata (na prijemnom nas je bilo četiri stotine). Imali smo časove iz svih stručno-umetničkih predmeta. Tek tad sam shvatila gde sam i da samo to želim. Nisam primljena te godine, ali sam stekla prijatelja za ceo život. To je Maša Dakić, moja izgubljena sestra iz Pančeva. Narednih godinu dana sam išla u Pančevo svake subote, u dramski studio Jasmine Večanski. Ona je bila moj prvi pedagog. Tako sam dobila još jedan „moj“ grad. Te godine sam imala užasnu tremu, jedva sam tekst izgovorila i naravno - pala. Bez dana pripreme, zahvaljujući znanju iz gimnazije, upisala saFilološki fakultet, Opštu lingvistiku. Plan mi je bio da to završim, okačim diplomu i gajim konje. Naredne godine sam rešila da pokušam još jednom, poslednji put. I uspela. Klasu je primao profesor Vladimir Jevtović. Tu sam pripadala.
Čovek bira da bude
srećan
Izabrali ste zahtevan posao koji mora da se voli celim bićem da bi se radio. Koliko ste u poziciji da birate uloge?
- Svim ulogama sam se radovala. Zaljubljena sam u svoj posao i verujem da dolaze one uloge koje mi pripadaju. Prvi put sam u Beogradskom dramskom igrala 2006. godine. Četiri godine kasnije imala sam osam naslova i igrala dvadest pet predstava mesečno. Tada sam postala član ansambla BDP. Kada govorimo o filmu, ili pozorišnoj predstavi, razlika je u glumačkim sredstvima, ali je suština ista. I jedno i drugo podjednako volim.
Koje su Vam najdraže uloge, a koje biste voleli da odigrate?
- Možda su mi najdraže uloge u predstavama „Moje dete“ i „Trpele“. Ne razmišljam o budućim. Možda bi trebalo, ali volim da se iznenadim.
Baterije punite na hipodromu, među konjima. Poznato je da ste najveći poklonik konjičkog sporta u svojoj branši?
- Hipodrom je moja oaza. Moj deda je 1954. kupio prvo rasno grlo. Od tada gajimo samo engleske punokrvnjake. Evo, moj brat i ja smo treća generacija. Kad sam otišla da studiram, počela sam da jašem u Konjičkom kulbu „Aleksa Dundić“. Trener mi je bio gospodin Mirko Fajfrić. Tu sam naučila da preskačem prepone i otkrila svoju omiljenu disciplinu. Pre nego što sam ostala u drugom stanju, takmičila sam se za svoj klub. Sada učim svog sina da jaše. Oboje uživamo u tome.
Jednom prilikom ste rekli da Vam je najvažnije u životu bilo da postanete mama, da ste tada dobili novu snagu, za koju niste ni znali da je imate?
- Jeste. Za mene je to bilo buđenje nečeg novog. Kao da su mi se izoštrila sva čula. Đurđa Tešić, rediteljka, ima divan izraz za to: „Moraš da raširiš svoje srce“. Mislim da je to najtačnije.
Koji su Vaši prioriteti?
- Kad su u pitanju prioriteti, mislim da je najvažnije da čovek sluša sebe. Da izabere da bude srećan. Da uvek iznova otkriva ono što ga raduje i razvija.
BEZ PRINCEZIFIKACIJE
Odrasla sam u Takovskoj ulici, uz brata Milana, koji je četiri godine stariji od mene. On je idol mog detinjstva. Naučio me je svemu što bi jedan dečak trebalo da zna. Hvala mu na tome što nisam prošla kroz „princezifikaciju“. Ovo je bilo mnogo zabavnije.
Šta Vam je ostalo u živom sećanju iz gimnazijskog perioda?
-To je za mene bio uzbudljiv i lep period. Imala sam sreću da sretnem divne profesore. Naša razredna Nada Ukropina, davala nam je mnogo slobode, ničiji duh nije gušila. I dan-danas pamtim sve što sam naučila iz uporedne anatomije na časovima biologije, koju nam je predavala profesorka Ljiljana Frej. Divna i duhovita Spomenka Koprivica predavala nam je nemački jezik. Žao mi je što smo imali samo dva časa nedeljno sa njom. Svi se sećamo Tanje Žunić koju smo obožavali. Veliki uticaj na mene je imala profesorka Kata Jugović. Na njenim časovima sam zavolela književnost i počela da razmišljam o sebi u raznim kontekstima. Veoma sam ponosna na drage ljude iz moje generacije.
Živeli ste u okruženju lekara i izjavili da je medicina Vaša velika ljubav. Ipak, niste krenuli tim putem?
-Da, to je za mene bilo divno okruženje. Mnogo sam želela da upišem Medicinu i specijaliziram hirurgiju. Želela sam da mi tata bude mentor. Otišla sam u gimnaziju da bih stekla dobro opšte obrazovanje, a onda sam otišla nekim drugim putem.
Nameravali ste da upišete srednju Muzičku školu i da se profesionalno bavite muzikom, ali dogodilo se drugačije?
- Imala sam još ljubavi. Ples sam mnogo zavolela. Trenirala sam ga pet godina. Zatim, solo-pevanje kod profesorke Dude Ivanović i Maje Đokić. Volela sam i da crtam, svirala klavir... Sve me je radovalo, ali nigde nisam pripadala. Jedino mi nikad nije palo na pamet da recitujem, niti da idem na dramsku sekciju.
Izjavili ste da Vas je čudan splet okolnosti odveo glumi?
- Posle trećeg razreda (kad smo čitali „Glembajeve“ kojima sam bila fascinirana), na nagovor dve drugarice iz razreda, Marije Matić i Daliborke Mijailović, otišla sam, potpuno neočekivano, na prijemni ispit na FDU. Aleksandra Gavanski, divna glumica Šabačkog pozorišta, upozorila me je da nemam vremena i pričala mi je o užasima tog poziva ravno tri sata. Pogledala me i rekla: „I ti se misliš: Pričaj, pričaj, a ja ću ipak da pokušam“. Tako je i bilo. Daliborka i ja smo otišle na prijemni i ušle u uži krug od dvadeset i dvoje potencijalnih studenata (na prijemnom nas je bilo četiri stotine). Imali smo časove iz svih stručno-umetničkih predmeta. Tek tad sam shvatila gde sam i da samo to želim. Nisam primljena te godine, ali sam stekla prijatelja za ceo život. To je Maša Dakić, moja izgubljena sestra iz Pančeva. Narednih godinu dana sam išla u Pančevo svake subote, u dramski studio Jasmine Večanski. Ona je bila moj prvi pedagog. Tako sam dobila još jedan „moj“ grad. Te godine sam imala užasnu tremu, jedva sam tekst izgovorila i naravno - pala. Bez dana pripreme, zahvaljujući znanju iz gimnazije, upisala saFilološki fakultet, Opštu lingvistiku. Plan mi je bio da to završim, okačim diplomu i gajim konje. Naredne godine sam rešila da pokušam još jednom, poslednji put. I uspela. Klasu je primao profesor Vladimir Jevtović. Tu sam pripadala.
Čovek bira da bude
srećan
Izabrali ste zahtevan posao koji mora da se voli celim bićem da bi se radio. Koliko ste u poziciji da birate uloge?
- Svim ulogama sam se radovala. Zaljubljena sam u svoj posao i verujem da dolaze one uloge koje mi pripadaju. Prvi put sam u Beogradskom dramskom igrala 2006. godine. Četiri godine kasnije imala sam osam naslova i igrala dvadest pet predstava mesečno. Tada sam postala član ansambla BDP. Kada govorimo o filmu, ili pozorišnoj predstavi, razlika je u glumačkim sredstvima, ali je suština ista. I jedno i drugo podjednako volim.
Koje su Vam najdraže uloge, a koje biste voleli da odigrate?
- Možda su mi najdraže uloge u predstavama „Moje dete“ i „Trpele“. Ne razmišljam o budućim. Možda bi trebalo, ali volim da se iznenadim.
Baterije punite na hipodromu, među konjima. Poznato je da ste najveći poklonik konjičkog sporta u svojoj branši?
- Hipodrom je moja oaza. Moj deda je 1954. kupio prvo rasno grlo. Od tada gajimo samo engleske punokrvnjake. Evo, moj brat i ja smo treća generacija. Kad sam otišla da studiram, počela sam da jašem u Konjičkom kulbu „Aleksa Dundić“. Trener mi je bio gospodin Mirko Fajfrić. Tu sam naučila da preskačem prepone i otkrila svoju omiljenu disciplinu. Pre nego što sam ostala u drugom stanju, takmičila sam se za svoj klub. Sada učim svog sina da jaše. Oboje uživamo u tome.
Jednom prilikom ste rekli da Vam je najvažnije u životu bilo da postanete mama, da ste tada dobili novu snagu, za koju niste ni znali da je imate?
- Jeste. Za mene je to bilo buđenje nečeg novog. Kao da su mi se izoštrila sva čula. Đurđa Tešić, rediteljka, ima divan izraz za to: „Moraš da raširiš svoje srce“. Mislim da je to najtačnije.
Koji su Vaši prioriteti?
- Kad su u pitanju prioriteti, mislim da je najvažnije da čovek sluša sebe. Da izabere da bude srećan. Da uvek iznova otkriva ono što ga raduje i razvija.
Odrasla sam u Takovskoj ulici, uz brata Milana, koji je četiri godine stariji od mene. On je idol mog detinjstva. Naučio me je svemu što bi jedan dečak trebalo da zna. Hvala mu na tome što nisam prošla kroz „princezifikaciju“. Ovo je bilo mnogo zabavnije.
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
