VIŠEM SUDU U VALjEVU

Pred tim sudom vodi se postupak protiv Nikole Kalabića, a na zahtev njegove unuke, koja traži da se rehabilituje njen deda, jer nije počinio nikakvu izdaju, niti ratni zločin, jer je nepravedno osuđen i likvidiran.
O njegovoj izdaji mnogo je napisano, jer ima o tome mnogo podataka, a i lično nešto o tome znam, jer sam živeo u vreme kada se to dešavalo, ali je to samo moje saznanje, manje vredno, od istorijskih zapisa.
Da je bio ratni zločinac lično, to sigurno znam, jer sam bio, video i dobro zapamtio.
Krajem juna 1943. godine, u selo Gornje Crniljevo – tada Valjevsko, došao je veći četnički odred na čelu sa Nikolom Kalabićem, gde su se smestili u školi koja je velika i može da primi veliki broj ljudi.
Po smeštaju, Kalabić je poslao grupu četnika po selu da narede seljacima da donose hranu za njih, jer nisu imali ni hrane, niti kuhinje za spremanje.
Po dolasku u kuće, četnici su se arogantno ponašali prema ukućanima, tražeći da donose pečenu prasad, jagnjad i sir sa kajmakom.
Došla je jedna grupa u kuću uglednog domaćina Aleksandra Pavlovića Gerle, solunskog ratnika i delovođe opštine Miličinica, koja je sa Crniljevom činila jednu opštinu.
Četnici su se i tu počeli arogantno ponašati, što domaćin Aleksandar nije mogao podneti, jer višegodišnji ratnik znao je kako se vojska ponaša prema svom stanovništvu.
Odmah je otišao kod Kalabića da se žali na jako loše ponašanje njegove vojske, pa se verovatno oštrije, sa grdnjom obratio Kalabiću, a ovaj nije mogao da shvati da sa njim neko tako oštro razgovara.
Pozvao je vojnike da odvedu Aleksandra u potok i da ga streljaju. Treba naglasiti da su Kalabić i Aleksandar stari znanci i prijatelji, jer je Kalabić bio geometar i šef geodetske službe u Valjevu, a Aleksandar delovođa u Miličinici i često su kontaktirali, bili i prijatelji.
Vojnik je odmah vezao Gerlu i poveo ga u potok na streljanje.
Moram naglasiti da od škole prema Vlašiću vode dva potoka i to jedan ispod kuće Beljića gde je bila, a i sada je kuća mojih roditelja i još dve, a drugi paralelno sa ovim, s druge strane zvani Džaića – Džaićevi ne do Vlašića, i to pored drugog puta do Osečine.
Vojnik je odveo Aleksandra potokom ispod Beljića i doveo ga do potoka Dragojlove kuće, brata od strica moga dede Miloja, gde će ga streljati.
Više mesta gde će ga streljati, nalazila se samo 20 metara odatle bašta deda Dragojla u kojoj je u to vreme radio. Posmatrao je i čudio se šta se to radi sa Aleksandrom. Aleksandar je kukao i molio da ga ne ubiju jer nije ništa skrivio, bio je više godina ratnik i borio se za ovu zemlju, ali nije ništa vredelo.
Odjeknuo je pucanj, Aleksandar je pao, ubica je otišao i neko je naredio jednom komšiji da zakopa Gerlu.
Kada je deda Dragojlo video šta se desilo, sakrio se pod boraniju sa pritkama da ga ne vide ubice i kao svedoka ga ne ubiju. O ovom događaju više mi je puta pričao i o strahu koji je doživeo.
Kada se Kalabić smirio, setio se kakvog je čoveka osudio na smrt, brzo je pozvao vojnika da trči i da kaže dželatu da ne ubije Aleksandra, ovaj je otrčao, ali pogrešnim putem i dok je pokušao da ide gde treba, bilo je kasno, pucanj je učinio svoje.
Ja sam čuvao stoku i poterao sam je kući, i na pola kilometra čuo sam pucanj, ali tome nisam pridavao značaj jer se u to vreme stalno pucalo. Jedan sat kasnije, čuo sam šta se dogodilo.
Sutradan, došla je rodbina da preuzme Aleksandra, uz veliki jauk kroz potok, gde mi se i sada ponekad ledi u telu.
Ja sam posle tri dana otišao do mesta streljanja, video reku koja je bila jako plitka sa dosta krvi.
Aleksandrov sin Bogdan odselio se iz Crniljeva u Šabac na Letnjikovac gde ima potomke, koji tu žive.
O ovom događaju, znalo je svako dete u Crniljevu, ali sada skoro i nema ili ima ponekih koji su živeli u to vreme, ali danas mlade generacije znaju o tome, jer se prenosio događaj sa kolena na koleno, naročito iz male – zaseoka Đermaši, najvećeg u selu, a najviše potomci Gerle u Šapcu.