180 GODINA ŠABAČKE GIMNAZIJE: OLIVERA (MILOŠEVIĆ) ZATEZALO
NISMO VIŠE DALEKO
Naša Šapčanka, Olivera Zatezalo, dvadeset tri godine živi i radi u Kanadi. Kao dete prosvetnih radnika, Slobodanke i Tomislava S. Miloševića, najlepše dane ranog detinjstva provela je u školskim dvorištima, okružena porodičnim prijateljima i članovima familije, koji su, uglavnom, bili šabački učitelji, nastavnici i profesori. Od malena učena da ceni i poštuje one koji je vaspitavaju, smatra da joj je to pomoglo dok je gradila karijeru, daleko od Šapca, u drugoj kulturi, na drugom jeziku, u kompetitivnim vodama kanadskih telekomunikacija. Rad i odgovornost uvek su je izdvajali. Bila je đak generacije OŠ “Sele Jovanović”, đak generacije Šabačke gimnazije, a u Kanadi je pre deset godina bila nagrađena kao Top Talenat u jednoj od najvećih nacionalnih telekomunikacionih kuća. Trenutno radi kao Chief Security Officer za Huanjei, kao prva i jedina dama u Upravnom odboru ove globalne telekomunikacione kuće u Kanadi.
Koliko su godine provedene u Šabačkoj gimnaziji, znanje i putokazi koje si tamo dobila, uticale na tvoj uspeh?
- Mnogo, zaista. Želim da, pre svega, čestitam veliki jubilej Šabačkoj gimnaziji i zahvalim svim profesorima koji su za nas činili više nego što se od njih očekivalo, dali nam ljubav i ulili samopouzdanje za dalje školovanje. Gimnaziju najviše pamtim po matematičkoj sekciji, profesorima Jozi, Grozdi, Siniši Mozetiću, odlascima na takmičenja… Leti smo išli u Školu matematike u Pecku, a zimi na Divčibare, divno smo se družili.. Meni je to na neki način otvorilo vrata ne samo za Srbiju, nego za svet. Učenici iz Valjeva, Loznice, Užica, Beograda… koje sam upoznala u prvom razredu Gimnazije, na Republičkom takmičenju iz matematike, postali su i ostali moji prijatelji za ceo život.
Kao đak generacije, imala si stipendiju Šabačke opštine za studije Elektrotehničkog fakulteta, koji je bio logičan izbor posle prirodno-matematičkog smera u Gimnaziji?
- Shvatila sam da to meni lako ide, da mogu da izlazim, da se družim, idem u pozorište, na putovanja... i da, uz sve to, završim fakultet. Inače, na prvoj godini fakulteta nisam mnogo toga novog naučila, dovoljno je bilo znanje koje sam ponela iz Šabačke gimnazije. Zato sam imala vremena da istražujem Beograd i naučim da mu pripadam. Na prvoj godini studija upoznala sam svog supruga i od tada smo zajedno.
Da li ste vas dvoje zajedno odlučili da se otisnete u beli svet?
- Ne samo nas dvoje, više od pedesetoro nas sa fakulteta odlučili smo da se preselimo u Kanadu. Celo društvo sa Elektrotehnike nam je ovde. Dogodio se rat, u Beogradu nije bilo mogućnosti za posao, tako da smo bili i politička i ekonomska emigracija u to vreme. U roku od mesec dana dobila sam posao u Kanadi.
Tvoja karijera u Kanadi kretala se uzlaznom putanjom?
- Dvadeset godina sam radila u jednoj od najvećih kanadskih telekomunikacionih firmi. Jedne godine su me izabrali za top talenta, što je interesantno s obzirom da sam emigrantkinja. Finansirali su moju edukaciju – dve godine sam išla u školu za lidere. Pre tri meseca počela sam da radim za Huanjei, jednog od najvećih proizvođača telekomunikacione opreme, koja ima predstavništvo u sto sedamdeset zemalja i za koju radi sto osamdeset šest hiljada ljudi. Fascinirana sam novim tehnologijama. Internet revolucija koja se desila poslednjih dvadeset godina mnogo je olakšala naš način života, a tek ćemo svedočiti velikim promenama koje su pred nama, dolazi vreme veštačke inteligencije. Sada radimo na brzim mrežama koje će podržavati koncept automobila bez vozača, operacije na daljinu preko interneta… Neverovatno je to što se dešava, dolazi naučna fantastika.
Imaš potrebu da svoje znanje podeliš sa mladima, pre svega, šabačkim gimnazijalcima?
- Volela bih da našoj deci otvorim oči da su poslovi u tehnologiji – poslovi budućnosti, da će moći da rade za svetske firme preko interneta, sa bilo koje tačke na kugli zemaljskoj, iz Srbije, Šapca, sa dedinog imanja na selu... Planiram skajp prezentacije da bi gimnazijalci dobili predstavu da je sve globalno i sve moguće. Volela bih da se oglase šabački gimnazijalci koji žive u svetu i daju svoju podršku, podstrek i inspiraciju.
Kakva je razlika u životu ovde i tamo?
- Razlike su velike, ili ih uopšte nema, u zavisnosti od ugla iz kog se gleda. Internet revolucija donela je velike promene u načinu života, približila nas je. Više nismo daleko. Sve je postalo blisko i dostupno, nema više grubih podela. Svet je postao globalno selo.
Uspela si da uskladiš profesionalni uspeh sa porodičnim životom, što sigurno nije lako?
- Nije ni sada lako. Često putujem, nedavno sam bila u Kini deset dana, svake dve nedelje odlazim u Otavu na sastanke. To su velike žrtve, porodica je ta koja daje podršku, razumevanje i nesebičnost. Sin je krenuo mojim stopama, studira računarsku tehnologiju.
DOBIJA ONAJ KOJI DAJE
“U Šabac dolazim dva puta godišnje, vezuje me familija, divni prijatelji, uspomene… Šabac je za mene i dalje, pored mnogih lepih svetskih letovališta koje sam posetila, najlepše mesto za odmor. Šabački učitelji, nastavnici i profesori su mnogo u mene uložili, emotivno, intelektualno, a kao đaka generacije i dobitnika nagradne stipendije Šabačke opštine, i finansijski. Dugo sam razmišljala na koji bih način, svu ljubav i pažnju koju sam dobila, mogla da uzvratim. Ko daje taj dobija, taj krug se nikada ne zatvara. Odlučila sam da moj poklon Gimnaziji u čast jubileja ne bude anonimna čestitka, nego da se udružim sa prijateljima rasutim po svetu da zajedno pružimo intelektualnu, emotivnu i materijalnu pomoć ovim i budućim generacijama. Kroz razgovor sa direktorkom Marijanom Isaković saznala sam da ona na toj ideji već dugo radi.
NA ČOVEKU SVE TREBA DA BUDE LEPO
“Na čoveku sve treba da bude lepo, i odelo, i duša, i misli”. Ova Čehovljeva izreka bila je uramljena u učionici naše nastavnice Stane Opalić, profesorke engleskog jezika u “Selovoj” školi. Često sam se vraćala ovoj rečenici, u momentima korporativnih previranja, ponavljala je kao mantru, koja mi je pomagala i da uvek zadržim osmeh na licu. Nastavnica Stana nam je otvorila prozor u svet, imali smo drugare u Engelskoj, Norveškoj, Grčkoj, sa kojima smo se dopisivali. Pretplatila nas je na engleske časopise za decu koja uče engleski kao drugi jezik, pa smo imali osećaj da smo dobili drugu domovinu… Pevali smo Dilana, Bitlse… uživali u fotografijama sa njenih putovanja na Havaje, u London, Kanadu, Ameriku, Australiju... Primali smo goste iz Norveške, slali i dobijali poklone za Novu godinu. To nije bio školski plan i program, to je bila nesebična ljubav i želja da nam se ulije samopuzdanje i sigurnost da smo ravnopravni deo sveta i da bi trebalo da se izborimo za svoje mesto u njemu.
Koliko su godine provedene u Šabačkoj gimnaziji, znanje i putokazi koje si tamo dobila, uticale na tvoj uspeh?
- Mnogo, zaista. Želim da, pre svega, čestitam veliki jubilej Šabačkoj gimnaziji i zahvalim svim profesorima koji su za nas činili više nego što se od njih očekivalo, dali nam ljubav i ulili samopouzdanje za dalje školovanje. Gimnaziju najviše pamtim po matematičkoj sekciji, profesorima Jozi, Grozdi, Siniši Mozetiću, odlascima na takmičenja… Leti smo išli u Školu matematike u Pecku, a zimi na Divčibare, divno smo se družili.. Meni je to na neki način otvorilo vrata ne samo za Srbiju, nego za svet. Učenici iz Valjeva, Loznice, Užica, Beograda… koje sam upoznala u prvom razredu Gimnazije, na Republičkom takmičenju iz matematike, postali su i ostali moji prijatelji za ceo život.
Kao đak generacije, imala si stipendiju Šabačke opštine za studije Elektrotehničkog fakulteta, koji je bio logičan izbor posle prirodno-matematičkog smera u Gimnaziji?
- Shvatila sam da to meni lako ide, da mogu da izlazim, da se družim, idem u pozorište, na putovanja... i da, uz sve to, završim fakultet. Inače, na prvoj godini fakulteta nisam mnogo toga novog naučila, dovoljno je bilo znanje koje sam ponela iz Šabačke gimnazije. Zato sam imala vremena da istražujem Beograd i naučim da mu pripadam. Na prvoj godini studija upoznala sam svog supruga i od tada smo zajedno.
Da li ste vas dvoje zajedno odlučili da se otisnete u beli svet?
- Ne samo nas dvoje, više od pedesetoro nas sa fakulteta odlučili smo da se preselimo u Kanadu. Celo društvo sa Elektrotehnike nam je ovde. Dogodio se rat, u Beogradu nije bilo mogućnosti za posao, tako da smo bili i politička i ekonomska emigracija u to vreme. U roku od mesec dana dobila sam posao u Kanadi.
Tvoja karijera u Kanadi kretala se uzlaznom putanjom?
- Dvadeset godina sam radila u jednoj od najvećih kanadskih telekomunikacionih firmi. Jedne godine su me izabrali za top talenta, što je interesantno s obzirom da sam emigrantkinja. Finansirali su moju edukaciju – dve godine sam išla u školu za lidere. Pre tri meseca počela sam da radim za Huanjei, jednog od najvećih proizvođača telekomunikacione opreme, koja ima predstavništvo u sto sedamdeset zemalja i za koju radi sto osamdeset šest hiljada ljudi. Fascinirana sam novim tehnologijama. Internet revolucija koja se desila poslednjih dvadeset godina mnogo je olakšala naš način života, a tek ćemo svedočiti velikim promenama koje su pred nama, dolazi vreme veštačke inteligencije. Sada radimo na brzim mrežama koje će podržavati koncept automobila bez vozača, operacije na daljinu preko interneta… Neverovatno je to što se dešava, dolazi naučna fantastika.
Imaš potrebu da svoje znanje podeliš sa mladima, pre svega, šabačkim gimnazijalcima?
- Volela bih da našoj deci otvorim oči da su poslovi u tehnologiji – poslovi budućnosti, da će moći da rade za svetske firme preko interneta, sa bilo koje tačke na kugli zemaljskoj, iz Srbije, Šapca, sa dedinog imanja na selu... Planiram skajp prezentacije da bi gimnazijalci dobili predstavu da je sve globalno i sve moguće. Volela bih da se oglase šabački gimnazijalci koji žive u svetu i daju svoju podršku, podstrek i inspiraciju.
Kakva je razlika u životu ovde i tamo?
- Razlike su velike, ili ih uopšte nema, u zavisnosti od ugla iz kog se gleda. Internet revolucija donela je velike promene u načinu života, približila nas je. Više nismo daleko. Sve je postalo blisko i dostupno, nema više grubih podela. Svet je postao globalno selo.
Uspela si da uskladiš profesionalni uspeh sa porodičnim životom, što sigurno nije lako?
- Nije ni sada lako. Često putujem, nedavno sam bila u Kini deset dana, svake dve nedelje odlazim u Otavu na sastanke. To su velike žrtve, porodica je ta koja daje podršku, razumevanje i nesebičnost. Sin je krenuo mojim stopama, studira računarsku tehnologiju.
“U Šabac dolazim dva puta godišnje, vezuje me familija, divni prijatelji, uspomene… Šabac je za mene i dalje, pored mnogih lepih svetskih letovališta koje sam posetila, najlepše mesto za odmor. Šabački učitelji, nastavnici i profesori su mnogo u mene uložili, emotivno, intelektualno, a kao đaka generacije i dobitnika nagradne stipendije Šabačke opštine, i finansijski. Dugo sam razmišljala na koji bih način, svu ljubav i pažnju koju sam dobila, mogla da uzvratim. Ko daje taj dobija, taj krug se nikada ne zatvara. Odlučila sam da moj poklon Gimnaziji u čast jubileja ne bude anonimna čestitka, nego da se udružim sa prijateljima rasutim po svetu da zajedno pružimo intelektualnu, emotivnu i materijalnu pomoć ovim i budućim generacijama. Kroz razgovor sa direktorkom Marijanom Isaković saznala sam da ona na toj ideji već dugo radi.
“Na čoveku sve treba da bude lepo, i odelo, i duša, i misli”. Ova Čehovljeva izreka bila je uramljena u učionici naše nastavnice Stane Opalić, profesorke engleskog jezika u “Selovoj” školi. Često sam se vraćala ovoj rečenici, u momentima korporativnih previranja, ponavljala je kao mantru, koja mi je pomagala i da uvek zadržim osmeh na licu. Nastavnica Stana nam je otvorila prozor u svet, imali smo drugare u Engelskoj, Norveškoj, Grčkoj, sa kojima smo se dopisivali. Pretplatila nas je na engleske časopise za decu koja uče engleski kao drugi jezik, pa smo imali osećaj da smo dobili drugu domovinu… Pevali smo Dilana, Bitlse… uživali u fotografijama sa njenih putovanja na Havaje, u London, Kanadu, Ameriku, Australiju... Primali smo goste iz Norveške, slali i dobijali poklone za Novu godinu. To nije bio školski plan i program, to je bila nesebična ljubav i želja da nam se ulije samopuzdanje i sigurnost da smo ravnopravni deo sveta i da bi trebalo da se izborimo za svoje mesto u njemu.
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
