NA PUTU ZA MONGOLIJU 3
DALjE NASTAVLjAJU SAMO TROJICA
Tim „Moto Mongolia 2017“ je, nažalost, u zemlju Džingis-kana ušao u oslabljenom sastavu. Motor Vlade Novotnog usput se previše oštetio i nije bilo moguće da nastavi put. Novotni je ostao u Rusiji, zajedno sa Miladinom Antonićem Makijem, članom posade iz džipa. Za čitaoce “Glasa Podrinja” u ovom broju piše Nikola Kacin
U Barnaulu posle obavljenih servisa i montaže guma za vožnju po terenu ekipa je nastavila put preko Altaja ka Mongolskoj granici. Kod mesta Ongudaj dolazi do većeg oštećenja motocikla našeg drugara Vladimira Novotnog, usled čega je primoran da odustane od daljeg puta. Tročlana ekipa sutradan je nastavila put ka Mongolskoj granici.
Planinski krajolik na nekih 2.500 mnv nas dobro rashlađuje. U nedelju dolazimo na granicu i saznajemo da prelaz vikendom ne radi te da moramo sačekati jutro. Taj dan smo prešli samo 30 km. Momak i devojka Mateo i Valentina, Italijani, prave nam društvo toga dana i rano ujutru pre nas odlaze na granični prelaz. Posle devet sati čekanja na granici i trošenja vremena sa avanturistima iz celog sveta shvatamo da bez obzira na tablicu vozila, boju kože ili nacionalnost... Mi smo svi isti. Svet je naše igralište, pričamo svi istim avanturističkim jezikom i sve nas drži jednak adrenalin koji nas gura dalje.
Pitate se kakvi su putevi kroz Mongoliju. Odgovor je jednostavan: Puta nema. Od same granice ka gradu Olgiju napredujemo po makadamu i taman kad smo ugledali asfalt i ponadali se da je mukama kraj, ispostavi se da je asfalt u dužini nekih 20 km. Na ulasku u Olgi ponovo malo asfalta i na izlasku iz grada kamen, makadam, blato i ništa drugo. Prvo spavanje u Mongoliji je u našem kampu nasred livade, a u blizini jezera Šar Nuur. Drugi dan, utorak, vozili smo etapu Olgi–Khovd, 5 km asfaltnog puta i 210 km bespuća. Teški makadam i takozvane testere su na početku rute, zatim prelazak preko rečica i potočića. Potok širine 40 cm deluje kao bezazlena prepreka ali zamalo nisam polomio prednju viljušku na motociklu jer je ceo prednji točak upao, a zadnji kraj poleteo u vis. Nekako sam se zadržao na motoru i sprečio pad. Nekoliko puta smo se našli u situaciji da ne znamo kuda dalje. Garmin navigacioni uređaji nam dosta pomažu ali ipak instinkt je ono što nas do sada nije prevarilo, kao i iskustvo koje smo vremenom stekli. Steva džipom mnogo lakše prolazi tako da je nekada on u funkciji izviđača i javlja nam radio vezom prohodnost rute, te mi nastavljamo njegovim tragom ili čekamo da nam javi drugu moguću trasu. U jednom momentu gledamo Pajera kako kreće uz strminu i blato ka nama i vidimo da se zaglavio! Pajero nama može pomoći, ali ne i mi njemu! Nismo stigli ni da pomislimo šta ćemo sad... Pajera Steva izvuče pomoću blokada i nastavi dalje. Nadamo se da naš prijatelj Mileta ne prati ovo putovanje i ne gleda kuda njegova prikolica za podršku prolazi. Kada smo prelazili malo parče kamene pustinje kod Tolba otpao je rezervni točak sa nje. Od vibracija i udara pukao je nosač točka i imamo scenu kao u “Žikinoj dinastiji”. Sustižemo na trasi neki motocikl i u oblaku prašine naziremo motor i dvoje na njemu, Mateo i Valentina naši prijatelji! Javljamo im se i dalje nastavljamo zajedno. Njih dvoje su na putu već GODINU dana. Krenuli su na put oko sveta, i evo ovo malo parče Zemljine kugle prevešćemo zajedno uz obostrano zadovoljstvo. Zaglavljivanja u blatu i pesku prestali smo brojati, motocikli nas za sada odlično služe, neka ostane tako do kraja i biće super.
Mongoli su vrlo radoznali, gde god stanemo usred bespuća oni se odnekud pojave i dođu da se pozdrave. Na putu ako pomogneš nekome, imaš se kome i nadati ako tebe slična sudbina snađe. Prelazeći izuzetno težak deo trase kroz močvarni deo, kroz bare i šljunkovite kanale srećemo dva dečaka koji su oduševljeni motociklima. Podelismo sa njima naše zalihe slatkiša i hrane, poklonismo im po majicu MK “Čivija” i uz osmehe i srdačne pozdrave punog srca i svom snagom nastavljamo dalje. U Khovd smo stigli uveče i pronašli hotel koji ima i internet i vodu, što je ovde retkost. Na vezi smo sa drugim putnicima koji su sad na istom terenu ili koji su to prešli i dogovaramo rutu ka Ulan Batoru, našem cilju. Nastaviljamo ka Altaju, ali gde ćemo odatle još nismo odlučili. Podizanje na sever neko kaže da je izuzetno opasno opet zbog kamene pustinje, a jug je Gobi gde je pesak i prilično su surovi uslovi za vožnju i život. Ukratko imamo tri izbora: teška, teška i opasna ruta. Neka put i vreme donesu ispravnu odluku, jer mi smo ionako na putu kojim se ređe ide.
Tim „Moto Mongolia 2017“ svim čitaocima “Glasa Podrinja” šalje veliki pozdrav sa 6 časova vremenske razlike i poziva vas da pratite naše putovanje na Fejsbuk grupi „Moto Mongolia 2017“.
Planinski krajolik na nekih 2.500 mnv nas dobro rashlađuje. U nedelju dolazimo na granicu i saznajemo da prelaz vikendom ne radi te da moramo sačekati jutro. Taj dan smo prešli samo 30 km. Momak i devojka Mateo i Valentina, Italijani, prave nam društvo toga dana i rano ujutru pre nas odlaze na granični prelaz. Posle devet sati čekanja na granici i trošenja vremena sa avanturistima iz celog sveta shvatamo da bez obzira na tablicu vozila, boju kože ili nacionalnost... Mi smo svi isti. Svet je naše igralište, pričamo svi istim avanturističkim jezikom i sve nas drži jednak adrenalin koji nas gura dalje.
Pitate se kakvi su putevi kroz Mongoliju. Odgovor je jednostavan: Puta nema. Od same granice ka gradu Olgiju napredujemo po makadamu i taman kad smo ugledali asfalt i ponadali se da je mukama kraj, ispostavi se da je asfalt u dužini nekih 20 km. Na ulasku u Olgi ponovo malo asfalta i na izlasku iz grada kamen, makadam, blato i ništa drugo. Prvo spavanje u Mongoliji je u našem kampu nasred livade, a u blizini jezera Šar Nuur. Drugi dan, utorak, vozili smo etapu Olgi–Khovd, 5 km asfaltnog puta i 210 km bespuća. Teški makadam i takozvane testere su na početku rute, zatim prelazak preko rečica i potočića. Potok širine 40 cm deluje kao bezazlena prepreka ali zamalo nisam polomio prednju viljušku na motociklu jer je ceo prednji točak upao, a zadnji kraj poleteo u vis. Nekako sam se zadržao na motoru i sprečio pad. Nekoliko puta smo se našli u situaciji da ne znamo kuda dalje. Garmin navigacioni uređaji nam dosta pomažu ali ipak instinkt je ono što nas do sada nije prevarilo, kao i iskustvo koje smo vremenom stekli. Steva džipom mnogo lakše prolazi tako da je nekada on u funkciji izviđača i javlja nam radio vezom prohodnost rute, te mi nastavljamo njegovim tragom ili čekamo da nam javi drugu moguću trasu. U jednom momentu gledamo Pajera kako kreće uz strminu i blato ka nama i vidimo da se zaglavio! Pajero nama može pomoći, ali ne i mi njemu! Nismo stigli ni da pomislimo šta ćemo sad... Pajera Steva izvuče pomoću blokada i nastavi dalje. Nadamo se da naš prijatelj Mileta ne prati ovo putovanje i ne gleda kuda njegova prikolica za podršku prolazi. Kada smo prelazili malo parče kamene pustinje kod Tolba otpao je rezervni točak sa nje. Od vibracija i udara pukao je nosač točka i imamo scenu kao u “Žikinoj dinastiji”. Sustižemo na trasi neki motocikl i u oblaku prašine naziremo motor i dvoje na njemu, Mateo i Valentina naši prijatelji! Javljamo im se i dalje nastavljamo zajedno. Njih dvoje su na putu već GODINU dana. Krenuli su na put oko sveta, i evo ovo malo parče Zemljine kugle prevešćemo zajedno uz obostrano zadovoljstvo. Zaglavljivanja u blatu i pesku prestali smo brojati, motocikli nas za sada odlično služe, neka ostane tako do kraja i biće super.
Mongoli su vrlo radoznali, gde god stanemo usred bespuća oni se odnekud pojave i dođu da se pozdrave. Na putu ako pomogneš nekome, imaš se kome i nadati ako tebe slična sudbina snađe. Prelazeći izuzetno težak deo trase kroz močvarni deo, kroz bare i šljunkovite kanale srećemo dva dečaka koji su oduševljeni motociklima. Podelismo sa njima naše zalihe slatkiša i hrane, poklonismo im po majicu MK “Čivija” i uz osmehe i srdačne pozdrave punog srca i svom snagom nastavljamo dalje. U Khovd smo stigli uveče i pronašli hotel koji ima i internet i vodu, što je ovde retkost. Na vezi smo sa drugim putnicima koji su sad na istom terenu ili koji su to prešli i dogovaramo rutu ka Ulan Batoru, našem cilju. Nastaviljamo ka Altaju, ali gde ćemo odatle još nismo odlučili. Podizanje na sever neko kaže da je izuzetno opasno opet zbog kamene pustinje, a jug je Gobi gde je pesak i prilično su surovi uslovi za vožnju i život. Ukratko imamo tri izbora: teška, teška i opasna ruta. Neka put i vreme donesu ispravnu odluku, jer mi smo ionako na putu kojim se ređe ide.
Tim „Moto Mongolia 2017“ svim čitaocima “Glasa Podrinja” šalje veliki pozdrav sa 6 časova vremenske razlike i poziva vas da pratite naše putovanje na Fejsbuk grupi „Moto Mongolia 2017“.
Nikola Kacin
Najnoviji broj
11. april 2024.
