BOŽIDAR ZORKO ZA “GLAS PODRINjA”
VRAĆAJU SE USPOMENE
Holandski i naš jezik nemaju nikakvih sličnosti, ipak, dok prisustvujemo poslednjem treningu rukometnog šampiona ove zemlje, čujemo reči bliske uhu, jezik jednog od “naroda i narodnosti” SFRJ. Prilazimo i upoznajemo pomoćnog trenera Božidara Zorka, slovenačog stručnjaka, pomoćnika u ekipi VOK.
Setno posmatrate dvoranu “Zorka”?
- Ovde sam odigrao poslednji meč kratke rukometne karijere 1987. godine. Nosio sam dres “Slovana” protiv moćne “Metaloplastike”, najveće u Evropi. Svi smo sanjali plavi dres, to je bio i tim i reprezentacija “Juge”. Manjina je mogla da dosegne Šabac, ali smo svi sanjali.
Kuda vas je nosila rukometna karijera i zašto je rano okončana?
- Počeo sam u “Krimu” iz Ljubljane, a potom sam igrao za “Slovan” sa kojim sam igrao Prvu ligu. Nažalost, povreda tetive me je rano odvojila od sporta, već sa 22 godine. Oproštaj beše baš u Šapcu.
Ipak ste otišli u trenerske vode?
- Vratio sam se u “Krim”, učio od glavnog trenera, pomagao, a po osamostaljenju Slovenije napustio sam sport, posvetio se biznisu. Putujući po Evropi, otišao sam kod prijatelja u Amsterdam krajem 90-ih, na nedelju dana, a ostao, evo, 17 godina. Rukometu sam se vratio pre sedam godina.
Gde je tajna uspeha holandskog ženskog rukometa?
- Pre 12 godina napravili su projekat rada koji je počeo stvaranje jake reprezentacije. Svi radimo po njemu. Jedini problem je što u Holandiji rukomet nije popularan i što je amaterski sport, te najbolje mlade igračice brzo odlaze van zemlje. Liga je zato slabija, ali je reprezentacija jaka. Muški rukomet je u zaostatku, ali su nedavno napravili i za njega desetogodišnji plan.
Kvalitet lige i popularnost rukometa u Holandiji?
- Nije popularan, medijski je propraćeno samo finale plej ofa. Tri ekipe se izdvajaju, a sve se baziraju, kao i mi, na mladim domaćim igračicama, sve one nose iskustvo mlađih reprezentativnih kategorija. Budžeti su skromni, a i da su veći, zbog razvoja reprezentacije, ne bi dovodili skupa pojačanja, već uvek ima prednost igrač stvoren u školi kluba. Neguje se brz i efikasan rukomet od malih nogu do seniorki.
Setno posmatrate dvoranu “Zorka”?
- Ovde sam odigrao poslednji meč kratke rukometne karijere 1987. godine. Nosio sam dres “Slovana” protiv moćne “Metaloplastike”, najveće u Evropi. Svi smo sanjali plavi dres, to je bio i tim i reprezentacija “Juge”. Manjina je mogla da dosegne Šabac, ali smo svi sanjali.
Kuda vas je nosila rukometna karijera i zašto je rano okončana?
- Počeo sam u “Krimu” iz Ljubljane, a potom sam igrao za “Slovan” sa kojim sam igrao Prvu ligu. Nažalost, povreda tetive me je rano odvojila od sporta, već sa 22 godine. Oproštaj beše baš u Šapcu.
Ipak ste otišli u trenerske vode?
- Vratio sam se u “Krim”, učio od glavnog trenera, pomagao, a po osamostaljenju Slovenije napustio sam sport, posvetio se biznisu. Putujući po Evropi, otišao sam kod prijatelja u Amsterdam krajem 90-ih, na nedelju dana, a ostao, evo, 17 godina. Rukometu sam se vratio pre sedam godina.
Gde je tajna uspeha holandskog ženskog rukometa?
- Pre 12 godina napravili su projekat rada koji je počeo stvaranje jake reprezentacije. Svi radimo po njemu. Jedini problem je što u Holandiji rukomet nije popularan i što je amaterski sport, te najbolje mlade igračice brzo odlaze van zemlje. Liga je zato slabija, ali je reprezentacija jaka. Muški rukomet je u zaostatku, ali su nedavno napravili i za njega desetogodišnji plan.
Kvalitet lige i popularnost rukometa u Holandiji?
- Nije popularan, medijski je propraćeno samo finale plej ofa. Tri ekipe se izdvajaju, a sve se baziraju, kao i mi, na mladim domaćim igračicama, sve one nose iskustvo mlađih reprezentativnih kategorija. Budžeti su skromni, a i da su veći, zbog razvoja reprezentacije, ne bi dovodili skupa pojačanja, već uvek ima prednost igrač stvoren u školi kluba. Neguje se brz i efikasan rukomet od malih nogu do seniorki.
D. B.
Najnoviji broj
18. april 2024.
