Info

9. decembar 2021.9. dec 2021.
Foto: Glas Podrinja

Foto: Glas Podrinja

JOŠ JEDNA AKCIJA FONDACIJE „HUMANO SRCE ŠAPCA“

Zbrinuta „ničija“ deca

Braća su jako vezana, drže se jedan drugog. Nikad Bog ne ostavi čoveka samog, ili bar, bez utehe. U svim mukama kroz koje su prošli, to bi bilo previše. Nikada ne treba očajavati, uvek ima nade. Ovde nam je super. Nemamo šta da poželimo. Sve imamo.
Neko se zbog patnje razboli od zla, a neko oplemeni. Ove druge kad tad dotakne sreća.
Braća Dragićević, Danijel (18) i Igor (20), našli su dom zahvaljujući Fondaciji „Humano srce“.
„Sve je počelo od majke i oca“, kažu braća. A odakle bi? Sve priče ”ničijih“ tako počinju, od „antiroditelja“, kako ih je nazvao i naslovio svoju knjigu dr Marjan Košiček.

- Otac je stalno pio, a i majka... Niko nije bio zaposlen. Na kraju je otac zapalio kuću, a mi smo prebačeni u hraniteljsku porodicu.

To „na kraju“ bilo je 2007 godine. Igor je imao šest, a Danijel četiri godine. Najpre su bili kod Gage (Dragice), starije žene oskudnog obrazovanja, ali mekog srca. Zavoleli su je i brinuli o njoj kada se, dve godine kasnije, razbolela.

NAŠA BUDUĆNOST
Problem „ničije dece“ trebalo bi država da reguliše. Apelujemo na donosioce zakona da povedu računa o njima. To su naša deca, naši glasači, naša budućnost. Niko o njima ne vodi računa. Pošto „Humano srce“ brine o svakom detetu, naročito o deci bez roditeljskog staranja, Igor i Danijel su dobrodošli. Njihova majka rodila je desetoro dece. Nismo mi ti koji odlučuju koliko će ko dece da rodi, o tome odlučuje neko veći od nas, ali moramo se o deci starati. Čim sam čula njihovu priču, odmah sam ih dovela kod nas. Imaju stan na raspolaganju, sve im je obezbeđeno, deo su naše velike porodice. U ponedeljak su počeli da rade u firmi „Selestra“ zahvaljujući direktoru Zavoda za zapošljavanje sa kojim imam izvanrednu saradnju. Kupili smo im po bicikl da mogu da idu na posao. Informisala sam se u Poljoprivrednoj školi koju su pohađali, kod hranitelja i u Centru za socijalni rad, radi se o dobroj deci. Razmišljam o tome da im ostavim stan, njima je život mnogo uskratio, treba im dati šansu.
(Ruža Popović, predsednica Fondacije „Humano srce Šapca“)


- Mnogo vremena je provela na pijaci, ponekad se smrzavala i to je uticalo na njeno zdravlje. Nije stigla, a nije ni mogla da nas vaspita kako bi trebalo. Mi smo o njoj brinuli umesto ona o nama, a bili smo jako mali.

Socijalni radnik je, kada je video uslove u kojima žive deca, odreagovao i našao im novi dom u Majuru, u porodici Marković. Dve godine kasnije, Gaga je „promenila svet“.

- U početku nismo hteli da idemo, navikli smo na Gagu, ali više nismo mogli da živimo u tim uslovima. Kada su došli iz Centra za socijalni rad i videli celu situaciju, morali smo da se prebacimo.

Kod Markovića su proveli pet poslednjih godina. Zahvalni su im za lepo vastitanje i radne navike koje su stekli. Igor je trebalo da izađe iz kuće kad je završio srednju školu, pre godinu dana, ali nisu hteli da razdvajaju braću pa su ga zadržali. Zato su Danijela pre vremena „otpustili“.

- Nisam još napunio osamnaest godina, a morali smo da izađemo. Sin im se ženio pa mu je trebala soba na spratu gde smo mi bili. Nismo se ništa bunili. Potpisali smo šta je trebalo i otišli.
Hranitelji su im dali novac za tromesečnu kiriju, snašli su se i skućili, ali nevolja je opet zakucala na vrata.

- Pozvali smo starijeg brata po majci da dođe i živi sa nama. Na početku je sve bilo normalno, a kasnije nas je pokrao i prokockao novac. Ni svoj deo za kiriju nije platio, pa smo morali mi gazdi da nadoknadimo i sve račune da platimo. Zbog ponašanja našeg brata, gazda nam više nije verovao i isterao nas je na ulicu.

Onda se, kako to biva, sve ponovilo. Otišli su kod drugara da žive, „sve je u početku bilo normalno“, ali ih je i on pokrao. Šta će, kud će, otišli su kod sina prve hraniteljke Gage, gde su živeli u sobi od devet kvadrata, sa krovom koji prokišnjava i vratima koja ne mogu da se zatvore. U toalet su išli kod komšije, tamo su se tuširali, on ih je hranio. Hvala Bogu na dobrim ljudima. Gagina ćerka im je dala nešto novca i njen telefon da joj se jave kad im zatreba.

- Rekla nam je da joj se javimo da nas usmeri pošto nismo baš upućeni u život. Ona je pozvala Ružu Popović. Taj poziv nam je promenio život iz korena.
Sa roditeljima nisu u kontaktu. Ne žele.

- Jednom sam bio sa starijim bratom kod nje (majke) dok je živela sa nekim čovekom, kaže Danijel. Nije verovala da sam to ja, mislila je da se šalim. A kada sam oca sreo na ulici, neko mu je rekao: „Evo ti ga sin“, on je promrljao: „Aha“, okrenuo se i otišao.

Setili smo se još jednog naslova: „Kako preživeti uprkos roditeljima“.

Braća su jako vezana, drže se jedan drugog. Nikad Bog ne ostavi čoveka samog, ili bar, bez utehe. U svim mukama kroz koje su prošli, to bi bilo previše.

- Nikada ne treba očajavati, uvek ima nade. Ovde nam je super. Nemamo šta da poželimo. Sve imamo.
M.Filipović

Najnoviji broj

23. jun 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa