Foto: "Glas Podrinja"
PRIČA O NEPREDVIDIVOM, A MOŽDA I SUDBINI SAMOJ
Život se ne planira već nosi
Sećanje i prostorno i vremenski ide daleko... Počinje jednog novembarskog dana 1935. u Šapcu, proseže se preko beogradske baletske priče, zatim emotivno poslovnih zapleta duž Kanade i Amerike, pa ponovo Šapca. Nit koja spaja tragove ovog 89 godina dugog sećanja je hrabrost. Hrabrost da se prihvati da život ne podnosi strogu strukturu i planove i poštuje samo one koji umeju nepredvidivog da ga nose
U priču ne može da stane sve kao ni u sećanje. Tragamo za jedinstvenom niti koja veže događaje, kao što duša skuplja tragove iskustva samo njoj smislene i bitne. U tom smislu Amerikanka Lusi Hinman, rođena kao Šapčanka Ljubinka Kuršinović, tvrdi da je ono što se najviše seća, a sećanje i prostorno i vremenski ide daleko... Počinje jednog novembarskog dana 1935. u Šapcu, proseže se preko beogradske baletske priče, zatim emotivno poslovnih zapleta duž Kanade i Amerike, pa ponovo Šapca.
Nit koja spaja tragove ovog 89 godina dugog sećanja je hrabrost. Hrabrost da se prihvati da život ne podnosi strogu strukturu i planove i poštuje samo one koji umeju nepredvidivog da ga nose.
Ljubavna priča Đorđa i Adele (početak)
Po okončanju Prvog svetskog rata Srbin Đorđe Kuršinović se vraća iz zarobljeništva. Odlazi da poseti tetku u Hrvatskoj i tu u Lusinoj istoriji sudbina prvi put stupa na scenu. Prva osoba koju je video bila je Adela Uldrijan Hrvatica, buduća Lusina majka.
-Sreli su se na mostu.
„Gospođice, imate lepe noge“, rekao joj je.
„Hvala lepo, ali ja ne pričam sa strancima“, odgovorila je sa osmehom.
„Nisam ja stranac, ja sam samo muško, a ti žensko. Da li bi se udala za mene“, pitao je.
„Samo ako pitaš moje roditelje“, kazala je moja majka duboko ubeđena da je samo šala u pitanju, a on joj je tražio adresu i tog istog dana Adela je bila isprošena za Đorđa koji se posle mesec dana sa svatovima po nju vratio- opisuje Lusi prvi susret svojih roditelja za koje tvrdi da su bili jedinstven spoj srodnih duša.
Baletska priča (ponovo priča o ljubavi)
Do gimnazijskih dana živi sa porodicom u Šapcu. Lusi devojčica pamti teška vremen, pamti rat, seća se fašizma i komunizma. U Beograd odlazi 1946, završava Gimnaziju i upisuje Nemački jezik. Uporedo sa usvajanjem opšteg znanja jače njena ljubav prem pokretu, prema plesu. Zaljubila se u kozačok, želela je klasični balet, a usavršila moderni.
-Profesorka Smiljana Mandukić je bila neobična. Donela je moderni balet iz Nemačke i prenela nam znanje. Imali smo ozbiljnu trupu i napstupali duž regiona. Međutim moja velika ljubav je i dalje bio klasični balet- priča Lusi i opisuje drugo značajno uplitanje sudbine u njen život:
-Nina Kirsanova je rešila da upiše generaciju talentovanih devojčica i podari im baletsko znanje po skraćenom, intenzivnom programu za četiri umesto osam godina. Bavila se nama do svog odlaska u penziju. Nakon toga, pošto sam rano shvatila da biti na sceni ne znači da si najbolji, nego da ti trebaju i neke druge osobine koje kod sebe nisam želela, odlučila sam se za pedagoški rad i oformila baletsku grupu od dece i žena. Bili smo jako uspešni. Trajali smo do mog odlaska u Kanadu.
Kanada (priča o pokušaju ugovorene ljubavi)
Da bi prehranio brojnu decu, deda sa majčine strane odlazio je u više navrata u Kanadu. Za njim je kasnije otišao i jedan deo porodice, kao i Lusina majka i sestra. Dok je ona ostvarivala u Beogradu svoje baletske snove, one su kovale planove kako da je udaju. Imala je Lusi tad dečka u Beogradu. Ljubav je trajala četiri godine. Prekinulo ju je pismo iz Kanade 1962. i uslov ili da se udaje, ili da se seli.
Aktuelni beogradski momak je bio za to da ode, pitala se razočarano kakva je to ljubav uopšte ako je tako lako pušta. Ukrcala se na brod.
U luci je dočekala sestra. Kazala joj je do stana da one novca za put nisu imale, ali su našle gospodina koji je bio rad da joj kupi kartu.
-Dakle, prodale me- kaže dramatično Lusi i nastavlja:
-Izmučena i omršavela od neugodne plovidbe silazila sam niz stepenice, a on je bezobrazno prokomentarisao: Ja sam mislio da silazi neka lepotica“, „A ja sam mislila da tu sedi neki intelektualac“, odgovorila sam mu i tu smo sve razgovore zauvek završili.
Porodica je bila razočarana a ona našla prvi od raznih i brojnih poslova da skupi novac za povratnu kartu. Čistila je, radila u fabrici za šivenje kaputa, prala automobile... Nije znala engleski, tek po koju reč, ali ju je znanje iz matematike dovelo na poziciju radnice u osiguranju, kasnije bankarske službenice, radnice u administraciji brata Džordža Buša... no to su već njujorške godine, a pre njih, Lusi se prvi od ukupno tri puta, udala i rodila dvoje dece. Počela da priča engleski i svoju kandasku, baletsku priču, kojoj je planirala u potpunosti da se posveti, ali ponovo, ta sudbina...
Beg u Ameriku (priča o begu od nasilne ljubavi)
Imala je znakove upozorenja. Snove. Dave je muške ruke. Nije im verovala, dok nije doživela. Prvi muž bio je nasilnik. Tvrdi da je tri puta pokušao da je ubije. Prvi pokušaj bio je davljenje. Košmar je postao stvarnost, a Kanada nesigurno mesto za život. Baletsku školu je zatvorila i beži u Ameriku.
Živela je u San Dijegu, Čikakgu, a potom od 1980. godine prelazi u Njujork. Devedesetih se ponovo udala, ponovo nesrećno. Međutim u moru životnih potresa izdvaja rušenje kula bliznakinja koje ju je razbolelo i kojem je posvećena njena pesma Septembar satkana od njenih najtanjih emocija.
-Ja govorim kroz moje pesme, ističe Lusi koja objavila desetak knjiga, pre svega zbirki pesama, ali i autobiografski roman „Moj život, a kakav je tvoj“.
Sudbina u svim smislima (priča o prihvatanju)
U Njujorku je živela 34 godine. Pet najlepših provela je, kako navodi radeći u hotelu, gledajući poznatim osobama u čaj. Radila je za jednu od najbogatijih žena sveta Lionu Helmsli, gledala u tarot i kristale princu od Maroka, Kisindžeru...
Umeće čitanja sudbine iz slika od kafe nasledila je od majke. Bila je poznata krojačica i svojim mušterijama je često u pauzam gledala u šolju. Jednom prilikom se razbolela, pa je mala Ljubinka preuzela tu ulogu. Na početku nesigurno, a kasnije sve samouverenije i za novac.
Tumačenje sudbine drugima isplatilo joj se onda kada je prihvatila svoju. 2013. udala se i treći put za Normana Hinmana, devet godina mlađeg hemisjkog inženjera i inovatora. Na njegov nagovor došli su da žive u Šabac. Uprkos nekim izazovima, u rodnom gradu je našla svoju oazu i mir. Energična i preduzimljiva i dalje se najlakše izražava kroz stihove, a često nekom od poznanika tumači slikovno šaptanje sudbine.
Nit koja spaja tragove ovog 89 godina dugog sećanja je hrabrost. Hrabrost da se prihvati da život ne podnosi strogu strukturu i planove i poštuje samo one koji umeju nepredvidivog da ga nose.
Ljubavna priča Đorđa i Adele (početak)
Po okončanju Prvog svetskog rata Srbin Đorđe Kuršinović se vraća iz zarobljeništva. Odlazi da poseti tetku u Hrvatskoj i tu u Lusinoj istoriji sudbina prvi put stupa na scenu. Prva osoba koju je video bila je Adela Uldrijan Hrvatica, buduća Lusina majka.
-Sreli su se na mostu.
„Gospođice, imate lepe noge“, rekao joj je.
„Hvala lepo, ali ja ne pričam sa strancima“, odgovorila je sa osmehom.
„Nisam ja stranac, ja sam samo muško, a ti žensko. Da li bi se udala za mene“, pitao je.
„Samo ako pitaš moje roditelje“, kazala je moja majka duboko ubeđena da je samo šala u pitanju, a on joj je tražio adresu i tog istog dana Adela je bila isprošena za Đorđa koji se posle mesec dana sa svatovima po nju vratio- opisuje Lusi prvi susret svojih roditelja za koje tvrdi da su bili jedinstven spoj srodnih duša.
Baletska priča (ponovo priča o ljubavi)
Do gimnazijskih dana živi sa porodicom u Šapcu. Lusi devojčica pamti teška vremen, pamti rat, seća se fašizma i komunizma. U Beograd odlazi 1946, završava Gimnaziju i upisuje Nemački jezik. Uporedo sa usvajanjem opšteg znanja jače njena ljubav prem pokretu, prema plesu. Zaljubila se u kozačok, želela je klasični balet, a usavršila moderni.
-Profesorka Smiljana Mandukić je bila neobična. Donela je moderni balet iz Nemačke i prenela nam znanje. Imali smo ozbiljnu trupu i napstupali duž regiona. Međutim moja velika ljubav je i dalje bio klasični balet- priča Lusi i opisuje drugo značajno uplitanje sudbine u njen život:
-Nina Kirsanova je rešila da upiše generaciju talentovanih devojčica i podari im baletsko znanje po skraćenom, intenzivnom programu za četiri umesto osam godina. Bavila se nama do svog odlaska u penziju. Nakon toga, pošto sam rano shvatila da biti na sceni ne znači da si najbolji, nego da ti trebaju i neke druge osobine koje kod sebe nisam želela, odlučila sam se za pedagoški rad i oformila baletsku grupu od dece i žena. Bili smo jako uspešni. Trajali smo do mog odlaska u Kanadu.
Kanada (priča o pokušaju ugovorene ljubavi)
Da bi prehranio brojnu decu, deda sa majčine strane odlazio je u više navrata u Kanadu. Za njim je kasnije otišao i jedan deo porodice, kao i Lusina majka i sestra. Dok je ona ostvarivala u Beogradu svoje baletske snove, one su kovale planove kako da je udaju. Imala je Lusi tad dečka u Beogradu. Ljubav je trajala četiri godine. Prekinulo ju je pismo iz Kanade 1962. i uslov ili da se udaje, ili da se seli.
Aktuelni beogradski momak je bio za to da ode, pitala se razočarano kakva je to ljubav uopšte ako je tako lako pušta. Ukrcala se na brod.
U luci je dočekala sestra. Kazala joj je do stana da one novca za put nisu imale, ali su našle gospodina koji je bio rad da joj kupi kartu.
-Dakle, prodale me- kaže dramatično Lusi i nastavlja:
-Izmučena i omršavela od neugodne plovidbe silazila sam niz stepenice, a on je bezobrazno prokomentarisao: Ja sam mislio da silazi neka lepotica“, „A ja sam mislila da tu sedi neki intelektualac“, odgovorila sam mu i tu smo sve razgovore zauvek završili.
Nije znala engleski, tek po koju reč, ali ju je znanje iz matematike dovelo na poziciju radnice u osiguranju, kasnije bankarske službenice, radnice u administraciji brata Džordža Buša... no to su već
njujorške godine
Porodica je bila razočarana a ona našla prvi od raznih i brojnih poslova da skupi novac za povratnu kartu. Čistila je, radila u fabrici za šivenje kaputa, prala automobile... Nije znala engleski, tek po koju reč, ali ju je znanje iz matematike dovelo na poziciju radnice u osiguranju, kasnije bankarske službenice, radnice u administraciji brata Džordža Buša... no to su već njujorške godine, a pre njih, Lusi se prvi od ukupno tri puta, udala i rodila dvoje dece. Počela da priča engleski i svoju kandasku, baletsku priču, kojoj je planirala u potpunosti da se posveti, ali ponovo, ta sudbina...
Beg u Ameriku (priča o begu od nasilne ljubavi)
Imala je znakove upozorenja. Snove. Dave je muške ruke. Nije im verovala, dok nije doživela. Prvi muž bio je nasilnik. Tvrdi da je tri puta pokušao da je ubije. Prvi pokušaj bio je davljenje. Košmar je postao stvarnost, a Kanada nesigurno mesto za život. Baletsku školu je zatvorila i beži u Ameriku.
Živela je u San Dijegu, Čikakgu, a potom od 1980. godine prelazi u Njujork. Devedesetih se ponovo udala, ponovo nesrećno. Međutim u moru životnih potresa izdvaja rušenje kula bliznakinja koje ju je razbolelo i kojem je posvećena njena pesma Septembar satkana od njenih najtanjih emocija.
-Ja govorim kroz moje pesme, ističe Lusi koja objavila desetak knjiga, pre svega zbirki pesama, ali i autobiografski roman „Moj život, a kakav je tvoj“.
Sudbina u svim smislima (priča o prihvatanju)
U Njujorku je živela 34 godine. Pet najlepših provela je, kako navodi radeći u hotelu, gledajući poznatim osobama u čaj. Radila je za jednu od najbogatijih žena sveta Lionu Helmsli, gledala u tarot i kristale princu od Maroka, Kisindžeru...
Umeće čitanja sudbine iz slika od kafe nasledila je od majke. Bila je poznata krojačica i svojim mušterijama je često u pauzam gledala u šolju. Jednom prilikom se razbolela, pa je mala Ljubinka preuzela tu ulogu. Na početku nesigurno, a kasnije sve samouverenije i za novac.
Tumačenje sudbine drugima isplatilo joj se onda kada je prihvatila svoju. 2013. udala se i treći put za Normana Hinmana, devet godina mlađeg hemisjkog inženjera i inovatora. Na njegov nagovor došli su da žive u Šabac. Uprkos nekim izazovima, u rodnom gradu je našla svoju oazu i mir. Energična i preduzimljiva i dalje se najlakše izražava kroz stihove, a često nekom od poznanika tumači slikovno šaptanje sudbine.
T.Trifković
Najnoviji broj
24. april 2025.
