Utakmica tačno u podne

Fudbal je od dobro znane krpenjače do prve bubamare pristigle od Preka, do Pešte ima zaljubljenike za naklon. Seoske svetinje rad od jutra do sutra i borba za koru hleba gubili su bitku sa loptanjem. Glavni je naravno bio onaj ko je sa još početka prošlog veka doneo prvu loptu. Stajala kao svetinja ali i dovoljno skrovito da je starine ne iseku pošto je mlade krala sa polja, kopnje i mobe. Ali avaj, bubamara iznalazila pute da se upražnjava i to ne birajući ni teren a stvarala i rivalstva o kojima i dan danas teče predanje. I vladimirački kraj je imao značajna imena iz vremena provincijskog Urugvaja. Sela su se načekala do prvih takmičenja na koja se išlo u taljigama ali i pešice.

A rivalstva za neverovanje gajeno među familijama. Kako se vredno radilo od jutra do sutra, podne je bilo deo dana da se lopta dok stari ne naoštre brke. Igralo se na seoskim gumnima, mestima gde se vrlo hlebno žito ali i u baštama, šljivicima, već gde se stigne. Vlasnik lopte bi dolazio sa svojim vragolanima ili loptašima tačno u podne na zakazano mesto i nosio i budilnik, koji je opet retko ko imao već se ustajalo zorom kad petli učestaju.

Pištaljkom ili umećem da zviždi davao je znak za početak utakmice a stoni budilnik je reskim i dugim zvukom označavao poluvreme i kraj utakmice. Poražena ekipa je danima iščekivala revanš. Rezultat se beležio na kori od drveta otpaloj od siline udarca a bubamara pogledom milovala kao čedo. O silini prekršaja suvišno je i zboriti pošto stari nisu smeli da znaju za povrede pošto se moralo ići na njivu i čuvati stado. I tako tačno u podne kada je po bakama gorelo nebo igrao se fudbal dok starine koje su u podne odmarale ne podviknu i rasteraju sve kući.

E sad gde nam se dede fudbal iz prisećanja osta tajna u ove dane kada se bubamara pita što bi stari rekli na nekim sokoćalima. A završni udarac je zadao zov novca, koji je najlepšoj sporednoj stvari na svetu uzeo dušu.