Samodoprinos

Zima, vreme između Božića i Srpske nove godine, kada se više proslavljaju državni i crkveni praznici nego što se radi. Topla soba i mirisna hrana, ko će još i da ide na posao, ipak neko mora i da radi. Ako ne može u polju, onda smisli nešto da ljudi imaju čime da se zanimaju. Tih osamdesetih godina prošlog veka aktuelni su samodoprinosi.

Bilo šta treba da se radi i gradi, vlast raspiše samodoprinos, za sve i svašta ljudi odlučuju da u selu i gradu bude bolje struja, putevi, i sve drugo što doprinosi prosperitetu. Toliko je to uzelo maha da preti da pređe u drugu krajnost. Ako hoćeš telefon, može, plati izgradnju a onda ti Pošta naplaćuje svaki razgovor, ako je u pitanju električna energija, može, plati trafostanicu, a posle svakog meseca utrošenu struju. Voda i kanalizacija, što da ne, plaćaj tri do pet godina samodoprinos, onda na rate uvođenje u kuću, izgradi kupatilo sa svim odgovarajućim uređajima, i kupaj se do mile volje, ako redovno izmiruješ obaveze. Milina jedna.

Ruralne sredine su priča za sebe. Putevi kaljavi, struja žmirka. Bolje se videlo prema lampi sa gasom ili fenjerom, ali i sve drugo je da te Bog sačuva. I golim okom se vidi da su sela u katastrofalnom stanju, pa vlast odluči da malo poboljša stanje, raspiše samodoprinos koji će meštani da plaćaju.
Najgore stanje je sa strujom pa se ušlo u realizaciju izgradnje niskonaponske mreže po selima. Te zime najviše se radilo u opštini Koceljeva, jer tu je, realno, i bila najkritičnija situacija. Kolega Branko J. i ja krenemo da izveštavamo o toj akciji. Uz put, svratimo kod mojih roditelja da se javimo, prolazimo tuda, nije fer da prođemo, kao pored turskog groblja, roditelji su, majka radosna.

Kad se budete vraćali obavezno svratite da ručate. Ja ću sve da pripremim. O majčinim zahtevima se ne raspravlja, produžimo dalje i posle pola sata eto nas u Koceljevi. Kratko se dogovorimo sa predsednikom Opštine, jedan od njih sedne u naša kola i krenemo put Batalaga, tamo je najgore stanje sa strujom.

Da bi malo uneli zanimljivosti u razgovor, ja počnem priču, a obraćam se kolegi Branku.
- Vidiš, kolega, koliko je surov naš novinarski posao. Noćas iza ponoći stigao iz Beograda, jutros ustao rano da idemo u Koceljevu, ni kafu nisam popio a kamoli nešto da sam pojeo. Kad se vratimo, dok uradimo izveštaje pašće noć. I posle kažu kako je lep i zanimljiv novinarski život.
Branko ukapirao, potvrdi po neki put priču, drug iz opštine samo ćuti i ni reč da prozbori. Stigli u Batalage, puna sala u Mesnoj kancelariji, mi snimamo Uherom, razgovaramo sa ljudima i posle sat vremena završavamo posao.

Vraćamo se u Koceljevu, tu nas čekaju čelnici Opštine, razgovaramo i snimamo i njih. Našeg druga iz auta nigde nema, izgubio se bez traga. Završimo i to, pakujemo opremu za snimanje, i spremamo se da krenemo. Zahvalimo se na saradnji i kažemo da idemo da bi stigli da to sve pripremimo za Dnevnik u 16 časova i za novine.

- Ni slučajno, kaže naš drug koji se u međuvremenupojavio u Domu. Prvo nešto da pojedete, pa onda tek idite.

- Ne hvala, kažemo i ja dodam da idemo odavde na ručak kod mojih, ali to ne prolazi.

- Počastite se ovde a drugi put jedite kod vaših roditelja, uključuje se i predsednik Opštine.

Nema vrdanja, ostavljamo opremu i prelazimo za sto: pečenica, suvo meso, kobasica, slanina, turšija, ren i još mnogo što šta. Drugovi iz opštine dvore, dok se ne najedemo nema odlaska. Tek kad su procenili da smo dovoljno jeli, kažu da možemo da krenemo.

Majka razočarana kad smo rekli da smo ručali u Koceljevi, obećavamo da ćemo doći drugi put i vratimo se u Šabac.

Pa posle neka neko kaže kako je lagodan novinarski posao!!!