Nekad cveće, danas gift kartica

Roditelji predškolaca i školaraca, naročito učenika nižih razreda osnovnih škola, počeli su da sakupljaju novac za kupovinu „gift“ kartica kao poklon vaspitačicama i učiteljicama za 8. mart. Grupa dece u vrtiću ili razredu osnovne škole, u proseku broji njih oko 25-oro, a iznos koji treba svaki roditelj da donese je 1.000 dinara. Novac prema predlozima iznetim na grupama koje su specijalno za tu priliku napravljene na aplikaciji Viber, treba da bude uplaćen na jednu ili dve “gift kartice”, zavisno od dogovora njenih članova, uglavnom majki mališana. Ideja se većinski podržava od strane roditelja (majki), iako se desi da se pojave i predlozi za kupovinu pojedinačnih poklona o čemu se glasanjem izjašnjava. Sumnju u ispravnost ideje za kupovinu plastične kartice, makar i sa lepim iznosom za kupovinu na njoj, izrazi tek poneka članica. Odmah bi usledilo rafalno negodovanje usmereno na one koje bi se usudile čak i da izraze sumnju u ispravnost takvog načina iskazivanja pažnje za 8. mart. Teško prikriveni bes upućen onima koji preispituju takve predloge, čita se jasno između redova poruka. Njihov predlog da se nastavnicama za taj dan priredi nešto kreativnije, maštovitije, originalnije, nešto u čemu će učestvovati i deca, ne nailazi na odobravanje. Ostaju usamljene u pokušaju da ukažu da skupi pokloni nisu i ne smeju biti način na koji će njihova deca ukazati poštovanje i privrženost učiteljicama.

Gotovo, kupljeno. Gift kartica, vaučer za kupovinu u nekoj brendiranoj radnji ili butiku, sa kreditom od 25 hiljada dinara. Ako koji dinar pretekne, bude i buket pride. A moglo je samo cveće kako se neko usudio da predloži. Ne mora karanfil, može i đurđevak. Da miriše na proleće umesto na „gift“ plastiku

Koliko je ovakav postupak u skladu sa vaspitano-obrazovnim normama, pedagoškim pricipima i zdravoj pameti, članice pomenutih grupa ne žele da uzmu u razmatranje. Da li je predlog koji je neko “na prvu” poslao na izjašnjavanje podržan tek da se ne bude izuzetak, ili da njegovo dete ne bude u manjini i ne daj Bože izostavljeno na osmomartovskoj čestitki priloženoj uz poklon, nemoguće je utvrditi. Tek, čak ni predlozi za kupovinu nekog dela aksesoara (naravno kožnog, obavezno brendiranog!) ne nailaze na većinsku podršku nasuprot “gift kartice”. Uz obrazloženje – “neka same kupe šta im treba”, tema se zaključuje, polemika zatvara. Cveće, zajednička proslava, izlet - predlozi dve majke u manjini, nisu ni uzeti u razmatranje uz komentar “nikoga ne teramo da da pare”.

E pa drage viber mame, da li je baš tako? A čestitka? A imena te dece koja neće biti na njoj? A kako svojoj deci da objasne te “protiv” mame zašto nisu sa drugarima i zašto su izostavljeni na poklon kartici? Nije li previše rano da se susreću sa takvim stvarima i postupcima? I onda, po pravilu, šaljemo po detetu izglasani iznos. Zašto da se raspravljamo i pravimo problem za hiljadu ili dve dinara. Zbog deteta. I ekskurzija, i rekreativna nastava koja košta kao deset dana letovanja za celu porodicu u predsezoni je prošla, pa niko ne reče da je puno. Zbog deteta.

Gotovo, kupljeno. Gift kartica, vaučer za kupovinu u nekoj brendiranoj radnji ili butiku, sa kreditom od 25 hiljada dinara. Ako koji dinar pretekne, bude i buket pride.

A moglo je samo cveće kako se neko usudio da predloži. Ne mora karanfil, može i đurđevak. Da miriše na proleće umesto na „gift“ plastiku.