In memoriam
Odlazak poslednje tehničke urednice Glasa Podrinja
Otišla je tiho ona koja je u kancelariju unosila buku dečjeg smeha, vedrinu proleća i humor obojen nišlijskim akcentom, ali i ozbiljnost odgovornosti i kreativnosti u pravljenju novina. Biserka Bisa Jovanović, pravi biser ljudske duše koju su svi voleli. Elegantna, uredne frizure, odgovarajućeg nakita, diskretne šminke, dama od glave do pete.
Po obrazovanju dizajner, u novine je došla na mesto tehničke urednice. Kao glavni urednik bila sam svedok brzine kojom je usvajala nove tehnike, posebno u inflatornoj 1993. godini, kada smo kompjuterizacijom spasavali novine. Posle samo jedne posete Smederevskim novinama, Bisa je u Glasu Podrinja špiglovala i montirala tekstove u kontra-šihtu.
U penziju je otišla u godini privatizacije Glasa Podrinja. Retko smo se viđale i retko razgovarale telefonom, ali znam koliko je tugovala za svojim Simom, poštovanim nastavnikom u Bogatiću, sa kojim je postala Mačvanka i kome je rodila dva sina. Znam koliko su joj radosti doneli unuci, Sašina dva sina i Ivanova ćerka. Znam koliko je lepo crtala i slikala. Na viber mi je slala divne pejzaže i portrete voljenih. A onda sam se, krajem oktobra prošle godine, javila na nepoznati broj. Glas s druge strane rekao mi je samo jednu reč: popisi, i obe smo prsnule u smeh. To je bila naša lozinka iz jedne anegdote: Idemo u Beograd gde se tada, u Borbinoj štampariji, štampao i Glas Podrinja. Bisa mi kaže: Pazi da u onom plaćenom tekstu Dunav osiguranja promenimo reč popisi. Pitam treba li tu reč pisati latinicom, a ona se smeje i razume da je njen naglasak toliko izmenio reč da mi se činila stranom. Takvih anegdota bilo je mnogo, rado smo ih se sećali i uvek slatko smejali.
Bisa Jovanović rođena je 1949. u Nišu, a umrla 27. februara 2025. u Beogradu. Srce nije izdržalo operaciju.
Sahranjena je 1. marta u Bogatiću.
Po obrazovanju dizajner, u novine je došla na mesto tehničke urednice. Kao glavni urednik bila sam svedok brzine kojom je usvajala nove tehnike, posebno u inflatornoj 1993. godini, kada smo kompjuterizacijom spasavali novine. Posle samo jedne posete Smederevskim novinama, Bisa je u Glasu Podrinja špiglovala i montirala tekstove u kontra-šihtu.
U penziju je otišla u godini privatizacije Glasa Podrinja. Retko smo se viđale i retko razgovarale telefonom, ali znam koliko je tugovala za svojim Simom, poštovanim nastavnikom u Bogatiću, sa kojim je postala Mačvanka i kome je rodila dva sina. Znam koliko su joj radosti doneli unuci, Sašina dva sina i Ivanova ćerka. Znam koliko je lepo crtala i slikala. Na viber mi je slala divne pejzaže i portrete voljenih. A onda sam se, krajem oktobra prošle godine, javila na nepoznati broj. Glas s druge strane rekao mi je samo jednu reč: popisi, i obe smo prsnule u smeh. To je bila naša lozinka iz jedne anegdote: Idemo u Beograd gde se tada, u Borbinoj štampariji, štampao i Glas Podrinja. Bisa mi kaže: Pazi da u onom plaćenom tekstu Dunav osiguranja promenimo reč popisi. Pitam treba li tu reč pisati latinicom, a ona se smeje i razume da je njen naglasak toliko izmenio reč da mi se činila stranom. Takvih anegdota bilo je mnogo, rado smo ih se sećali i uvek slatko smejali.
Bisa Jovanović rođena je 1949. u Nišu, a umrla 27. februara 2025. u Beogradu. Srce nije izdržalo operaciju.
Sahranjena je 1. marta u Bogatiću.
Stana Munjić
Najnoviji broj
24. april 2025.
