“Valja se” i tačka

Srpski narod ima prigodan običaj za sve, od rođenja, preko krštenja, svadbe, pa do smrti. Izuzetno je važno da se običaji sprovode na određeni način i određenim redom, a zašto, e to već retko ko ume da objasni. Da li nešto „nevalja“ ili „valja se“ obično znaju oni najstariji i to se bespogovorno mora poštovati.

Kada neko umre porodici uglavnom nije ni do čega, međutim tu su komšije i rođaci da ništa ne prepuste slučaju. Brojni običaji su se, iz praktičnih razloga, po gradovima izgubili, dok u selima i dalje traju, a razlikuju se ne samo od sela do sela, nego i od kuće do kuće. Od momenta smrti, pa do godinu dana iza toga sprovode se brojni rituali, a u Mačvi i Pocerini uglavnom nema veće razlike u osnovnim običajima.

Još uvek se praktikuje da preminuli ostane u svom domu do sahrane, jer je to njegov poslednji boravak među živima i porodicom, a rođaci i komšije se okupljali na bdenju. Preminuli ne bi trebao da ostaje sam u prostoriji, pa se pored njega sedi tokom čitave noći.

Takođe, u mnogim selima se zadržao običaj da žene iz porodice pripremaju pokojnika – kupaju ga, oblače u odeću specijalno namenjenu za ovu priliku i postavljaju u sanduk. Danas se to uglavnom prepušta pogrebnim službama.

-Posle pripreme pokojnika, voda kojom je opran obavezno se iznosi iz kuće i proliva na mesto gde ljudi ne gaze, obično iza kuće ili u bašti. Veruje se da ta voda nosi sa sobom smrt i da je ne treba dodirivati. Lavor, sapun, češaljm peškiri ili krpe kojima je pokojnik brisan često se spaljuju ili zakopavaju, kako bi se sprečilo da donesu nesreću ukućanima, navodi naša sagovornica Milena koja se iz jednog mačvanskog sela udala u Pocerinu.

Foto: Pixabay

Prema običajima, u sanduk se mogu staviti predmeti koje je pokojnik koristio ili voleo (npr. naočare, štap. kapa). Negde se u sanduk stavlja novac, kao simbol “plaćanja puta na onaj svet”, što najverovatnije potiče još iz paganskih verovanja.

Običaj je da onaj ko poziva na sahranu ide od kuće do kuće, ali ne ulazi u kuću. Pogrebna povorka se kreće od kuće do groblja, a uz telo se nose krst i venac. Kuća pokojnika ne treba da ostane sama, nego neko, obično od komšija ili prijatlja, ostaje u njoj, dok ostali odlaze na sahranu. Sve ređe se do groblja ide peške. Na groblju sveštenik obavlja opelo, nakon čega se pokojnik polaže u grob, a potom se zemlja baca na sanduk.

Nakon sahrane organizuje se zajednički obrok u čast pokojnika. Obavezno se služi kuvana pšenica (koljivo), hleb i vino, a kod nas je neizostavno i obilje druge hrane, posne ili mrsne zavisi od dana sahrane. Na stolu se često ostavlja pribor za jednu osobu viška, što simbolizuje mesto za pokojnika.

-Pomene porodica održava po tradicionalnom pravilu: nakon 40 dana, šest meseci, godinu dana, a potom svake godišnjice. Pored ovoga pokojniku se daje i daća. Ovaj pomen nema neko značenje, na nju se pozivaju svi koji su bili i na sahrani i predstavlja samo gozbu. Negde u Mačvi daća se izdaje istog dana kada je i sahrana, što se u Pocerini već ne dešava. Praktikuje se za muškarce žrtvovanje ovna, a za žene ovce. Negde se još uvek ovca na ražnju iznosi pred goste, da svi vide koliko su se domaćini „postarali“. Na Zadušnice, posebne dane namenjene u crkvenom kalendaru sećanju na preminule, odlazi se na groblje, pale se sveće i ostavlja hrana na grobu, navodi naša sagovornica.

Srpska pravoslavna crkva mnoge od ovih običaja smatra za praznovreje, ali pravilo je da sveštenici u svojoj eparhiji poštuju sve što i meštani. Mišljenja se najviše razmimoilaze oko nošenja hrane na groblje. Iako iz Crkve često poručuju da se hrana ne nosi na groblje dok je srpskog naroda biće i najraznovrsnijih đakonija na grobovima predaka.