Foto: Canva
Bunt kao trend
Društvene teorije, koje se bave analizom dinamike moći, identiteta i kulture, ukazuju na to da bunt postaje trend kada se politička ili društvena borba nađe u središtu pažnje zbog svog “kulturnog kapitala”. Ovaj kulturni kapital ne odnosi se samo na ekonomsku vrednost, već i na simboličku moć koju nosi određena ideja ili pokret. Kada ljudi, naročito mlađe generacije, koriste platforme poput Instagrama da izraze svoje stavove, oni ne samo da učestvuju u političkom diskursu, već te stavove pretvaraju u proizvod koji se može “prodati” kao trend. Ovaj fenomen nije samo politički, već se duboko prepliće sa kulturom, gde protesti, aktivizam i političke borbe postaju stilske izjave, pa čak i deo svakodnevnog života. Na ovaj način, bunt postaje deo performativnog identiteta, gde se angažman ne meri dubinom razumevanja, već vidljivošću i estetikom.
Što se tiče bunta kao trenda, to u slučaju trenutnih protesta može značiti da ljudi dolaze do stava iz želje da budu “u toku” ili da bi bili viđeni kao progresivni ili angažovani, ali bez dubljeg angažovanja i razumevanja floskola koje „pumpaju“ mesecima unazad. Ovaj površinski angažman otvara pitanje o autentičnosti i dubini političkog delovanja. Da li je bunt samo još jedna forma konzumerizma, gde se ideje kupuju i prodaju kao modni dodaci? Da li je moguće da se borba za pravdu i jednakost svede na estetiku i performans? Ovo nas vraća na klasično filozofsko pitanje o odnosu između forme i sadržaja, gde forma postaje dominantna, a sadržaj gubi svoju suštinu.
Živimo u sistemu koji je opterećen brzinom, velikom količinom informacija u realnom vremenu i konstantnom potrebom za iskazivanjem. Ovaj sistem, ovaj “kapitalizam pažnje”, stvara okruženje u kojem ljudi nemaju vremena da razmišljaju. Umesto toga, ideje se često redukuju na floskule ili slogane koji se lako prenose, ali nemaju vrednost. Ovo je posledica šireg sistema koji ne vrednuje ni ideju kao takvu.
Da se radi o suštinskom nerazumevanju sistema od strane studenata i njihovih pristalica, može nam kao primer poslužiti situacija u kojoj se ponosno pozivaju i pišu peticije UN i slučnim međunarodnim organizacijama. Ovakav pristup otvara pitanje o naivnosti, ali i o manipulaciji koja se krije iza pozivanja na međunarodne institucije. Kakva je tačno zamisao naše budućnosti nekoga ko misli da će pravdu dobiti od iste one organizacije koja je bombardovanje naše zemlje nazvala „milosrdnim anđelom“?! Da li je moguće da se istinska pravda može postići kroz institucije koje su same bile deo istorijskih nepravdi? Kakvu konkretno pravdu očekuju naši studenti kada se raduju Lauri Koveši, ženi koja pod maskom borbe protiv korupcije zapravo ispunjava zapovest Zapada koja kaže (parafraziraću Čomskog) „Mi smo za demokratiju uvek osim onda kada nam se ne dopadaju njeni rezultati“. O kakvoj pravednosti studenti mogu da nam govore kada svoje sugrađane etiketiraju na račun izgleda, broja zuba ili obrazovanja?
Ovaj je protest kao i svaki do sada kreirao izvesnu „biti ili ne biti“ situaciju u društvu. To je situacija gde buntovne snage predstavljaju sebe kao nosioce najvišeg dobra a samim tim je svako ko ih ignoriše ili se sa njima ne slaže, apriori loš i nedostojan svakog razgovora ili postojanja. Zato nije čudo da nam studenti ne ukazuju na konkretan plan, političku opciju ili ideju koja će na delu preobraziti ovu državu. Predstavljeni kao najviše dobro studenti smatraju da su samodovoljni, bez odgovornosti da polažu bilo kakav račun. Popularnost stečena na društvenim mrežama i značaj koji su dobili čak i od svojih profesora je sasvim dovoljna. U suštini, takav narcisoidni buntovnik postmoderne koristi floskule i odbacuje autoritete ne zato što teži stvarnoj promeni, već zato što želi da potvrdi svoju ličnu autonomiju i superiornost.
Zanimljiv je način na koji se identiteti formiraju unutar društvenih i političkih pokreta. Naši mladi demonstranti, kao što sam gore pomenula ali ponoviću, nastoje prikazati sebe kao nosioce “moralne istine”. Uverenja su da deluju u ime višeg dobra, koje je neupitno i neosporno. U tom kontekstu, oni sebe doživljavaju kao predstavnike naroda, pravde i borbe protiv represivnog sistema. Ovaj koncept je sličan onome što se u teoriji naziva “herojski narativ”, to je ideja da se sukobi i protesti interpretiraju kao borba svetla protiv tame, u kojoj je svaka žrtva opravdana jer se bori za „pravu stvar“.
Kada mladi demonstranti sebe percipiraju kao protivnike režima, oni često oblikuju svoj identitet u kontrastu sa silama koje percipiraju kao nepravedne, autoritarne ili korumpirane. To im omogućava da se vide kao nosioci nečeg višeg. U tom okviru, napad na njih, ili na njihove ideale, postaje napad na osnovne ljudske vrednosti, pa čak i na celokupan narod. Ali zato s druge strane kada se napadaju ljudi koje su označili za „Ćacije“ jer oni stvaraju distinkciju između “njih” i “nas”, za njih, taj napad nije napad na ljudska bića, jer se vidi kao napad na moralno i politički opasnu grupu koja je u osnovi ne-legitimna. To omogućava dehumanizaciju protivnika, što im pomaže da opravdaju nasilje prema njima.
Kako je, nažalost, sve u ovoj borbi crno ili belo, siva zona između ostavlja u zapećku pitanja o protivustavnosti ovog višemesečnog štrajka; o opasnosti promene odnosa snaga između profesora i učenika; o tome kako život nije Instagram; o bezidejnosti i o tome da li bi iko ustao da je nadstrešnica pala južnije od Save i Dunava.
Što se tiče bunta kao trenda, to u slučaju trenutnih protesta može značiti da ljudi dolaze do stava iz želje da budu “u toku” ili da bi bili viđeni kao progresivni ili angažovani, ali bez dubljeg angažovanja i razumevanja floskola koje „pumpaju“ mesecima unazad. Ovaj površinski angažman otvara pitanje o autentičnosti i dubini političkog delovanja. Da li je bunt samo još jedna forma konzumerizma, gde se ideje kupuju i prodaju kao modni dodaci? Da li je moguće da se borba za pravdu i jednakost svede na estetiku i performans? Ovo nas vraća na klasično filozofsko pitanje o odnosu između forme i sadržaja, gde forma postaje dominantna, a sadržaj gubi svoju suštinu.
Živimo u sistemu koji je opterećen brzinom, velikom količinom informacija u realnom vremenu i konstantnom potrebom za iskazivanjem. Ovaj sistem, ovaj “kapitalizam pažnje”, stvara okruženje u kojem ljudi nemaju vremena da razmišljaju. Umesto toga, ideje se često redukuju na floskule ili slogane koji se lako prenose, ali nemaju vrednost. Ovo je posledica šireg sistema koji ne vrednuje ni ideju kao takvu.
Da se radi o suštinskom nerazumevanju sistema od strane studenata i njihovih pristalica, može nam kao primer poslužiti situacija u kojoj se ponosno pozivaju i pišu peticije UN i slučnim međunarodnim organizacijama. Ovakav pristup otvara pitanje o naivnosti, ali i o manipulaciji koja se krije iza pozivanja na međunarodne institucije. Kakva je tačno zamisao naše budućnosti nekoga ko misli da će pravdu dobiti od iste one organizacije koja je bombardovanje naše zemlje nazvala „milosrdnim anđelom“?! Da li je moguće da se istinska pravda može postići kroz institucije koje su same bile deo istorijskih nepravdi? Kakvu konkretno pravdu očekuju naši studenti kada se raduju Lauri Koveši, ženi koja pod maskom borbe protiv korupcije zapravo ispunjava zapovest Zapada koja kaže (parafraziraću Čomskog) „Mi smo za demokratiju uvek osim onda kada nam se ne dopadaju njeni rezultati“. O kakvoj pravednosti studenti mogu da nam govore kada svoje sugrađane etiketiraju na račun izgleda, broja zuba ili obrazovanja?
Ovaj je protest kao i svaki do sada kreirao izvesnu „biti ili ne biti“ situaciju u društvu. To je situacija gde buntovne snage predstavljaju sebe kao nosioce najvišeg dobra a samim tim je svako ko ih ignoriše ili se sa njima ne slaže, apriori loš i nedostojan svakog razgovora ili postojanja. Zato nije čudo da nam studenti ne ukazuju na konkretan plan, političku opciju ili ideju koja će na delu preobraziti ovu državu. Predstavljeni kao najviše dobro studenti smatraju da su samodovoljni, bez odgovornosti da polažu bilo kakav račun. Popularnost stečena na društvenim mrežama i značaj koji su dobili čak i od svojih profesora je sasvim dovoljna. U suštini, takav narcisoidni buntovnik postmoderne koristi floskule i odbacuje autoritete ne zato što teži stvarnoj promeni, već zato što želi da potvrdi svoju ličnu autonomiju i superiornost.
Zanimljiv je način na koji se identiteti formiraju unutar društvenih i političkih pokreta. Naši mladi demonstranti, kao što sam gore pomenula ali ponoviću, nastoje prikazati sebe kao nosioce “moralne istine”. Uverenja su da deluju u ime višeg dobra, koje je neupitno i neosporno. U tom kontekstu, oni sebe doživljavaju kao predstavnike naroda, pravde i borbe protiv represivnog sistema. Ovaj koncept je sličan onome što se u teoriji naziva “herojski narativ”, to je ideja da se sukobi i protesti interpretiraju kao borba svetla protiv tame, u kojoj je svaka žrtva opravdana jer se bori za „pravu stvar“.
Kada mladi demonstranti sebe percipiraju kao protivnike režima, oni često oblikuju svoj identitet u kontrastu sa silama koje percipiraju kao nepravedne, autoritarne ili korumpirane. To im omogućava da se vide kao nosioci nečeg višeg. U tom okviru, napad na njih, ili na njihove ideale, postaje napad na osnovne ljudske vrednosti, pa čak i na celokupan narod. Ali zato s druge strane kada se napadaju ljudi koje su označili za „Ćacije“ jer oni stvaraju distinkciju između “njih” i “nas”, za njih, taj napad nije napad na ljudska bića, jer se vidi kao napad na moralno i politički opasnu grupu koja je u osnovi ne-legitimna. To omogućava dehumanizaciju protivnika, što im pomaže da opravdaju nasilje prema njima.
Kako je, nažalost, sve u ovoj borbi crno ili belo, siva zona između ostavlja u zapećku pitanja o protivustavnosti ovog višemesečnog štrajka; o opasnosti promene odnosa snaga između profesora i učenika; o tome kako život nije Instagram; o bezidejnosti i o tome da li bi iko ustao da je nadstrešnica pala južnije od Save i Dunava.
Katarina Antonić, sociolog
Najnoviji broj
24. april 2025.
