Foto: Glas Podrinja
Petar Berić, najstariji mačvanski slikar na obnovljenoj koloniji
Slikarstvo ispunjava dušu
Seća se početaka, kada je svima njima Milić od Mačve bio vetar u leđa, učitelj i vođa na tom putu umetničkog sazrevanja i ljubavi prema stvaranju koja za umetnika traje dokle god svoj umetnički potpis utiskuje u platno
Priča o umetnicima traje koliko i sam život, jer umetnik nikad ne zna kad njegova umetnost istinski počinje, a kad završava. To prepoznavanje se dogodi kad na putu samootkrivanja pronađe retke darove koje daljim negovanjem i usavršavanjem deli sa čovečanstvom, pružajući mu najbolje od sebe. Najstarijem učesniku Mačvanske slikarske kolonije Petru Beriću pripala je čast da otvori ponovno okupljanje umetnika i obnovu jedne ideje o umetnosti i ljubavi prema njoj. Jedan od utemeljivača Mačvanske slikarske škole seća se početaka, kada je svima njima Milić Stanković poznatiji kao Milić od Mačve, bio „vetar u leđa“, učitelj i vođa na tom putu umetničkog sazrevanja i ljubavi prema stvaranju koja za umetnika traje dokle god svoj umetnički potpis utiskuje u platno.
Susret sa Milićem
-Poznanstvo sa Milićem traje od kad sam bio osnovac. Imao je prvu izložbu 1964. godine u opštinskoj svečanoj sali i taj susret sa njim je na mene ostavio dubok utisak. Rasadnik talenata u ovoj mačvanskoj skupini datira od osnovne škole, kod Rala Torbice, još davno, pre 50 i više godina, da bi nas kasnije, 1968. godine, Milić okupio kad je završena Radovan kula. Nas, ljude koji su već umeli da crtaju, slikaju, tzv. naivce. Milić nas je osetio i prepoznao i napravio Udruženje mačvanskih slikara koje i danas postoji. Od tih mladih ljudi neki su završili akademiju, ali ima nas i samoukih slikara, kao i nastavnika sa višom i visokom školom, čak o i članova ULUS-a, tako da imamo razne nivoe zanata i znanja u slikarstvu- priča Berić, koji je bio učenik u Milićevom ateljeu.
Nekolicina ih je, dodaje, ušla u antologiju srpskog i jugoslovenskog naivnog slikarstva. -Pojavljivali smo se na mnogo zajedničkih izložbi sa uzdinskim, kovačičkim slikarima, gde je rodonačelnik Zuzana Halupova, pa onda Janko Brašić iz Oparića, Milan Rašić, Aleksić i vajari, imali smo susrete. Učestvovao sam na izložbi svetske naive u Zagrebu 1971. godine. Tu sam upoznao Rabuzina, Kovačića, Ivana i Josipa Generalića - legende Hlebinske škole hrvatskog slikarstva- napominje.
Ljubav sa kojom se putuje
Izlagao je dodaje, u Beogradu, Svetozarevu i dalje i putujući doživljavao nezaboravna iskustva.
-Mi slikari išli smo kao putujeće pozorište sa glumcima i igračima folklora. U okviru svečanosti lokalnog karaktera učestvovali smo na namenskoj prodajnoj izložbi u Ateljeu 212 kod Mire Trailović. Od prodatih slika smo finansirali prugu Beograd- Bar. Svi smo dobili zahvalnice i kartu do Bara i nazad. Ne znam koliko njih ju je na kraju zaista i iskoristilo, ali je to jedno lepo sećanje- ističe.
U Šumatovačkoj školi učio je klasično crtanje, aktove i portrete kod čuvenog profesora Lale koji je spremao buduće studente za Akademiju likovne umetnosti.
-Milić je skoro svima bio „vetar u leđa“. Mnogo sam naučio od njega, ne samo o ljubavi prema slikarstvu. Zavoleo sam, kao i svi mi, posebno ovaj krajolik Mačve koji se oseća na slikama svih nas. To je ta naša prelepa Mačva i još lepša Srbija koju smo mi prenosili na platno i zavoleli- naglašava.
Povratak korenima
Ponovno okupljanje mačvanskih slikara na nedavno održanoj koloniji ocenjuje kao priliku da se umetnosti vrati zaslužena pažnja.
-Bili smo pomalo i zaboravljeni. Opštinske vlasti su se tako brzo smenjivale da nije postojao kontinuitet, ni u sećanju, ni u navikama, o jednoj sredini koja je trebala biti podržana. Ogromno iskustvo i dobri slikari koji su sad već zreli ljudi imaju šta da ponude ovoj našoj zajednici. Milić je ostavio takav snažan utisak na nas da nismo morali i mogli da odstupimo od njegove namere da nas okupi i da nas pretvori u jedno takvo slikarsko društvo da nam mnogi zavide. Bili smo preteča brojnih sada već velikih skupina. Na primer, već jedna Kovačička škola je dostigla UNESKO- vu zaštitu, a mi još tapkamo ovde i privatno se sastajemo. Ipak, u jednom bogatom iskustvu slikarskog opusa i mog i mačvanskog, divno druženje- podvlači.
Slikarstvo je za njega večna inspiracija i snaga. Godine su ispunjene tim nadahnućem od koga se ne živi, ali koje održava u životu.
-To ide po inerciji. Nemam drugi hobi, nemam neki veliki interes. Odnos prema slikarstvu briše sve poroke, i to je velika ljubav, pogotovo što me, kao i mnoge druge, Bog nadario i treba da mu vratimo svojim radom i pokažemo zahvalnost za pružene darove. Ja ne živim od slikarstva, ono meni ispunjava dušu- zaključuje Berić.
Susret sa Milićem
-Poznanstvo sa Milićem traje od kad sam bio osnovac. Imao je prvu izložbu 1964. godine u opštinskoj svečanoj sali i taj susret sa njim je na mene ostavio dubok utisak. Rasadnik talenata u ovoj mačvanskoj skupini datira od osnovne škole, kod Rala Torbice, još davno, pre 50 i više godina, da bi nas kasnije, 1968. godine, Milić okupio kad je završena Radovan kula. Nas, ljude koji su već umeli da crtaju, slikaju, tzv. naivce. Milić nas je osetio i prepoznao i napravio Udruženje mačvanskih slikara koje i danas postoji. Od tih mladih ljudi neki su završili akademiju, ali ima nas i samoukih slikara, kao i nastavnika sa višom i visokom školom, čak o i članova ULUS-a, tako da imamo razne nivoe zanata i znanja u slikarstvu- priča Berić, koji je bio učenik u Milićevom ateljeu.
Nekolicina ih je, dodaje, ušla u antologiju srpskog i jugoslovenskog naivnog slikarstva. -Pojavljivali smo se na mnogo zajedničkih izložbi sa uzdinskim, kovačičkim slikarima, gde je rodonačelnik Zuzana Halupova, pa onda Janko Brašić iz Oparića, Milan Rašić, Aleksić i vajari, imali smo susrete. Učestvovao sam na izložbi svetske naive u Zagrebu 1971. godine. Tu sam upoznao Rabuzina, Kovačića, Ivana i Josipa Generalića - legende Hlebinske škole hrvatskog slikarstva- napominje.
Ljubav sa kojom se putuje
Izlagao je dodaje, u Beogradu, Svetozarevu i dalje i putujući doživljavao nezaboravna iskustva.
-Mi slikari išli smo kao putujeće pozorište sa glumcima i igračima folklora. U okviru svečanosti lokalnog karaktera učestvovali smo na namenskoj prodajnoj izložbi u Ateljeu 212 kod Mire Trailović. Od prodatih slika smo finansirali prugu Beograd- Bar. Svi smo dobili zahvalnice i kartu do Bara i nazad. Ne znam koliko njih ju je na kraju zaista i iskoristilo, ali je to jedno lepo sećanje- ističe.
U Šumatovačkoj školi učio je klasično crtanje, aktove i portrete kod čuvenog profesora Lale koji je spremao buduće studente za Akademiju likovne umetnosti.
-Milić je skoro svima bio „vetar u leđa“. Mnogo sam naučio od njega, ne samo o ljubavi prema slikarstvu. Zavoleo sam, kao i svi mi, posebno ovaj krajolik Mačve koji se oseća na slikama svih nas. To je ta naša prelepa Mačva i još lepša Srbija koju smo mi prenosili na platno i zavoleli- naglašava.
Povratak korenima
Ponovno okupljanje mačvanskih slikara na nedavno održanoj koloniji ocenjuje kao priliku da se umetnosti vrati zaslužena pažnja.
To ide po inerciji. Nemam drugi hobi, nemam neki veliki interes. Odnos prema slikarstvu briše sve poroke, i to je velika ljubav, pogotovo što me, kao i mnoge druge, Bog nadario i treba da mu vratimo svojim radom i pokažemo zahvalnost za pružene darove. Ja ne živim od slikarstva, ono meni ispunjava dušu
-Bili smo pomalo i zaboravljeni. Opštinske vlasti su se tako brzo smenjivale da nije postojao kontinuitet, ni u sećanju, ni u navikama, o jednoj sredini koja je trebala biti podržana. Ogromno iskustvo i dobri slikari koji su sad već zreli ljudi imaju šta da ponude ovoj našoj zajednici. Milić je ostavio takav snažan utisak na nas da nismo morali i mogli da odstupimo od njegove namere da nas okupi i da nas pretvori u jedno takvo slikarsko društvo da nam mnogi zavide. Bili smo preteča brojnih sada već velikih skupina. Na primer, već jedna Kovačička škola je dostigla UNESKO- vu zaštitu, a mi još tapkamo ovde i privatno se sastajemo. Ipak, u jednom bogatom iskustvu slikarskog opusa i mog i mačvanskog, divno druženje- podvlači.
Slikarstvo je za njega večna inspiracija i snaga. Godine su ispunjene tim nadahnućem od koga se ne živi, ali koje održava u životu.
-To ide po inerciji. Nemam drugi hobi, nemam neki veliki interes. Odnos prema slikarstvu briše sve poroke, i to je velika ljubav, pogotovo što me, kao i mnoge druge, Bog nadario i treba da mu vratimo svojim radom i pokažemo zahvalnost za pružene darove. Ja ne živim od slikarstva, ono meni ispunjava dušu- zaključuje Berić.
D.D.
Najnoviji broj
2. oktobar 2025.
