Igor Ristivojević je bio jedan od sinonima za Mačvu u protekloj deceniji i po. Jedan od onih koji su tu bili i kada je klub tavorio u sredini Srpske lige i kada je slavljena Super liga i polufinale Kupa. Stavio je tačku na igračku karijeru i otvorio novo poglavlje kao direktor omladinske škole Mačve. - Bilo je teško kombinovati igru i rad u školi kluba. Ovo je nova faza i novo zaduženje za mene i spreman sam da se tome ceo predam, kao što sam činio i na terenu. Novi sportski cilj je unaprediti omladinsku školu – ističe Ristivojević.
Debi u seniorskom timu Mačve beše protiv Slobode iz Užica (0:0) 2009. -Igrao sam nekoliko minuta u tom meču, a pravim debijem smatram drugo kolo kada smo pobedili Budućnost u Valjevu 2:0. Igrao sam oko 60 minuta. Prvo sam igrao levog veznog i levog beka šest meseci, a onda štopera u narednih šest.
Dolazak u Mačvu iz vladimiračkog Jedinstva bio je drugi povratak u Klub. -Počeo sam u Mačvi, potom sam posle Letnjikovca i Obrenovca došao u omladince Mačve i na kraju se, posle pauze, vratio kao senior. Jedinstvo je ušlo u Zonu, tokom leta, na turniru smo igrali nerešeno s Mačvom i posle te utakmice, zvali su me da dođem na insisitiranje trenera Slobodana Milinkovića. U crveno-crnom je igrao u tri ranga, prošao je jedno ispadanje (2015) i tri promcije (2014,2016,2017), a najteži trenutak se dogodio 2021.
-Odlazak iz Mačve. U Loznici mi je bilo prelepo. Poštovali su me, imao sam odličnu saradnju sa svima i fudbalski je sve bilo kako se poželeti moglo, uvek sam pružao maksimum, ali sam patio za mojom Mačvom i želeo sam da se vratim.
Večiti rivali su dva pečata u Igorovoj karijeri. -Najlepši trenutak karijere je eliminacija Zvezde u Kupu, iako sam zvezdaš od malih nogu. Najteži poraz je onaj od Partizana u Šapcu 3:1. Vodili smo 1:0, ja sam skrivio penal kada su izjednačili. Siguran sam da nije bio prekršaj, to misli većina, ali sam se osećao krivim za početak preokreta i poraz.
Najponosniji na godine s kapitenskom trakom
Na jednom tasu je ponos, na drugom žal. Prvi ipak preteže. -Ponosan sam na sve godine u Mačvi, a najponosniji na godine kada sam bio kapiten najdržaeg kluba. Imao sam tu čast i privilegiju. Ostaje mala žal što nisam odigrao neku sezonu u inostranstvu, bilo je ponuda, ali se ne kajem previše.
Na kraju jednog fudbalskog poglavlja... -Sve bih opet isto i ništa ne bih menjao. Odlučivao sam srcem više nego glavom, što nije uvek dobro, ali i to sam ja.
Najponosniji na godine s kapitenskom trakom
