Petak melem za dušu

Među ljubiteljima kafane poznati su kao Alaski dilberi. Muzički dvojac koji svakog petka u Alaskoj kolibi, po rečima upućenih, pesmom stavlja melem na dušu. Isti tvrde i to da kad ih jednom čuješ, dolaziš opet, dok Dilberi za „Glas Podrinja“ kažu da je tajna svake dobre atmosfere u iskrenosti:
-Naš najveći kvalitet je što dođemo da se zabavimo i uživamo. Nemamo drugu nameru ni motiv, osim dobrog provoda. Ljudi to prepoznaju i cene, zato se i vraćaju.

1% talenat 99% rad
Osnovna muzička škola za Borislava je bila mesto trijumfa, ali i muke. Naime, nekoliko godina za redom Bora je osvajao prvo mesto na republičkom takmičenju za violinu, ali to vreme pamti kao vreme kada je shvatio da svaki uspeh u sebi sadrži jedan odsto talenta, a 99 odsto teškog rada. Pred poslednje takmičenje je razmišljao i da se ne pojavi. Violina je nakon toga otišla u zaborav, ali sa muzikom je i dalje imao kontakt preko gitare i kafane.

Magija mikrofona
Ekonomistu Zorana Popadića i doktora Borislava Lukić, povezala je ljubav prema muzici, ali i nešto što bi mogli nazvati magijom mikrofona i zavodljivom moći aplauza. Slažu se da lepšeg osećaja do iskrenog odobravanja publike nema:

-Kad otpevaš dobru pesmu i kad ljudi apaludiraju, ne možeš, a da se ne naježiš. Za to treba živeti!
Svesni značenja i snage tog osećaja, rado ga dele sa gostima. Za njihove nastupe je postalo pravilo da svako ko ima potrebu, može da doživi svojih nekoliko minuta slave.

Foto: privatna arhiva, M.Ždrakanović

Nemuzički san
Ono što i danas sanja, nema veze sa muzikom. Basket je bio i ostao velika Borina ljubav:
-Dugo sam igrao basket i danas ga sanjam. Ponekad, kad pomislim šta sam sve imao od obaveza tokom studiranja pitam se kako sam stizao, ali valjda je bila presudna motivacija: da sve završim na vreme i ne opterećujem više roditelje da plaćaju dadžbine za stan.

-Voleo sam da uzmem mikrofon i pevam, iako sam znao da to i ne zvuči njabolje, zbog toga, danas, nakon časova pevanja i iskustva sa horom, imam još veće poštovanje prema ljudima, koji od muzičkog znanja imaju samo želju da otpevaju strofu. Posle toga, uglavnom dobiju ogroman aplauz i ono, još značajnije, ogromno samopoštovanje, jer su pomerili svoje granice, objašnjava Borislav.

Od Abraševića do Dilbera
U Zoranovom slučaju muzika je bila usputna konstanta. Išla je kao paralelni tok svih životnih dobi. Svirao je klarinet, kao mlad nastupao sa „Abraševićima“, a onda sa nekolicinom poznanika napravio ozbiljnu grupu „Šabački dilberi“. Međutim fakultet je bio preči, grupa se razišla, ostala je samo ljubav prema nastupu. Klarinet je svirao dok nije morao iz zdravstvenih razloga da ga se odrekne, onda je počeo da peva.

Ljubav u svakom slučaju
Zoran i Borislav zajedno nastupaju nekoliko decenija. Prvobitno su činili trio sa Dragim Domićem (starijim), no poslednjih par godina rade sami. Ono što se nije promenilo je činjenica da su i onda i sad isključivo radili i rade iz ljubavi.

-Sa Dragim smo proveli lepe decenije. Počelo je kao zabava, on je povukao sa sobom mene, a ja uključio Boru. Njemu je muzika bila životno opredeljenje, a mi gosti koji rade iz ljubavi. On je u jednom trenutku postao prezasićen i povukao se, pa smo nas dvojica upali u jednu novu priču koja je od nas tražila novu dozu ozbiljnosti. Od sporednih smo postali glavni likovi što je povlačilo mnogo profesionalniji način funkcionisanja, međutim, uprkos toj ozbiljnosti ostali smo ono što smo oduvek bili, ljudi koji vole muziku i uz nju se odlično zabavljaju- kaže Zoran Popadić.

Naš najveći kvalitet je što dođemo da se zabavimo i uživamo. Nemamo drugu nameru ni motiv, osim dobrog provoda. Ljudi to prepoznaju i cene, zato se i vraćaju

Kafana stalna životna stanica
Život je od njih napravio muzičare. Obojica su išla u muzičku školu, obojica su instrumente ostavila zarad drugačije profesionalne karijere. Bora je postao priznati radiolog, Zoran je završio Ekonomiju i danas je direktor u Zorka Farmi.

Foto: privatna arhiva, M.Ždrakanović

Porodica je od njih napravila stabilne i kreativne ljude, sposobne da se nose sa svim izazovima koje život nosi. Porodica je, i za jednog i za drugog, sigurna baza i mesto najvećeg ponosa. Za svoju suprugu Miru, Borisav tvrdi da je „jedna na svetu“. Deca su odrasla, osamostalila se. Sin je završio Elektrotehniku i živi u Beogradu, dok su ćerka i zet, od kojih ima dve unuke, doktori i danas žive u Nemačkoj. Zoran se dva puta ženio, sada živi sa suprugom Marijom, a radi sa najstarijim sinom, ekonomistom po struci. Starija ćerka, radi u Air Srbija, dok najmlađa studira Medicinu.

Veselja pod šatrom, poseban gušt
-Voleo sam da budem u svakoj čorbi miriđija. Omiljena su mi bila veselja pod šatorom. Često nisam znao nikog ni sa mladine, ni sa mladoženjine strane, ali sam znao muziku. Dođem prvi i ispratim sve goste. Voleo sam da pijem i upoznajem ljude. Kasnije su mi ta poznanstva mnogo značila, sa nekim od tih ljudi sam postao dobar prijatelj- kaže Borislav.

Kafana je od njih napravila izvođače, profesionalne amatere, kako vole da se nazovu. Prepoznatljivi su u Šapcu, ali i van njegovih okvira. Zbog atmosfere koju prave i širokog repertoara za njih se interesuje i publika okolnih gradova. Dolaze iz Loznice, Valjeva, Beograda da ih čuju, a kad jednom dođu ponovo se vrate. Kažu da je za to i ambijent zaslužan. Alaska koliba ima posebnu energiju na koju utiče i blizina reke. Tvrde da je to objekat sa širokom dušom sposobnom da obuhvati i prihvati.