Milutin Filipović: Režija kao životni poziv

Mladi reditelj iz Mačvanske Mitrovice Milutin Filipović skrenuo je pažnju svetske filmske javnosti. Kratki igrani film „Pit stop“, snimljen u februaru prošle godine kao studentski rad, intenzivan festivalski život do sada je krunisao sa 12 nagrada na međunarodnim festivalima. Nakon uspeha u Hjustonu i Kanu, pripala mu je i nagrada za filmsku inovaciju na Filmskom festivalu Nikola Tesla u Las Vegasu. Ostvarenje je snimano u sremskomitrovačkim selima Martinci i Jarak i prati grupu krupnih kriminalaca i sitnih lopova tokom pljačke benzinske pumpe. Petorica likova suočavaju se sa moralnim dilemama koje izbijaju u trenucima kada plan počinje da se urušava. Inspiraciju za režijski pristup Filipović je pronašao u špageti- vesternima i ranim trilerima, poput Tarantinovog filma Reservoir Dogs (1992).

Foto: Privatna arhiva

Festivalski niz
Po završetku filma, autorski tim je pažljivo osmislio festivalsku strategiju, vodeći se potencijalom ostvarenja i utiskom koji ostavlja na publiku i stručnu javnost.

-Hjuston i Kan bili su prvi pikovi. Hjuston je nezvanični Oskar nezavisnog filma u Americi, gde smo dobili priznanje u konkurenciji od oko tri hiljade filmova. Nakon toga usledio je Kan, gde smo selektovani u zvanični prateći program, namenjen prikazivanju filmova, umrežavanju i ugovaranju budućih projekata- navodi Filipović.

Film je prikazan i nagrađivan na brojnim festivalima širom sveta, među kojima su Sony Future Filmmaker Awards, Venice Shorts Film Fest u Los Anđelesu, Miami Short Film Festival, kao i festival u Puerto la Kruzu u Venecueli, gde je osvojio čak četiri nagrade.

Priznanja su stigla i iz Indije, dok je u Koreji „Pit stop“ uvršten među pet najboljih filmova u konkurenciji od oko 400 ostvarenja.

Foto: Privatna arhiva

Najznačajnijom nagradom smatra priznanje Gold Remi Award iz Hjustona, jer u filmskom svetu upravo festivali najvišeg ranga otvaraju vrata daljem putu.

Struci prepušta da proceni tajnu uspeha, ali veruje da je u osnovi dobra priča.
-Priča je kratka, veoma dobra, „zategnuta“, način na koji je ispričana odstupa od konvencionalnog. Likovi su stavljeni u poznate okvire, ali su veoma upečatljivi. Sve ostalo što bih rekao značilo bi da previše zalazim u struku i hvalim sebe, a ne bih želeo. Više volim da o tome govore drugi- skromno dodaje Milutin.

Foto: Privatna arhiva

Izazovi snimanja
Film je nastao kao ispitni rad na trećoj godini Akademije umetnosti, a Filipoviću je omogućio da u potpunosti realizuje sopstvenu autorsku viziju. Od pisanja scenarija, preko izbora stila, do okupljanja ekipe i saradnje sa profesorima- mentorima, svaki korak bio je pažljivo planiran. Skroman budžet zahtevao je dodatno angažovanje cele ekipe, koja je deo sredstava obezbeđivala samostalno. Snimanje je trajalo šest dana, od jutra do mraka, uz rad od po 12 sati dnevno, često na ekstremno visokim temperaturama.

-U nekim trenucima radili smo i na temperaturi od 50 stepeni. Posebno zahtevna bila je scena prolaska voza na železničkoj pruzi. Imali smo dosta opreme, ali manjak ljudi u sektorima kamere i rasvete, pa je jedan čovek često obavljao posao za koji su inače zadužene tri osobe- objašnjava mladi reditelj.

Od ekonomije do režije
Akademiju umetnosti završio je u Beogradu, iako je prvobitno njegov izbor bio Ekonomski fakultet.
-Oduvek sam znao da ću se baviti režijom. Ekonomija mi je išla dobro, ali me nije ispunjavala. Život sam na kraju svakog odvede tamo gde treba- kaže Filipović.

Poseban utisak ostavila su putovanja u Hjuston i Kan, dok na većinu ostalih festivala nije putovao zbog finansijskih ograničenja. Odlazak u Kan omogućio je Filmski centar Srbije.

Iskustvo američke industrije
Sa producentkinjom Anastasijom Taušanović boravio je u Los Anđelesu i Čikagu, gde je predstavljao svoj rad, vodio radionice i učestvovao u edukativnim programima. Tokom boravka u Sony Studios imao je priliku da se upozna sa načinom rada američke filmske i televizijske industrije, od snimanja akcionih scena i automobilskih sudara do produkcije poznatih TV formata.

-U Hjustonu sam vodio radionicu kratkog igranog filma i epizode TV serije sa srednjoškolcima i studentima- novim filmmejkerima. Producentkinja i ja smo to prezentovali, snimali i usledio je poziv da dođemo u Sony Studios da se upoznamo sa njihovim radom i održimo pokazne vežbe- navodi, dodajući da se poseta pretvorila u produženi boravak gde su im profesionalci iz američke industrije pokazali kako se snimaju njihovi filmovi i čuveni TV kvizovi, poput „Kola sreće“.
To iskustvo uverilo ga je da je nesumnjivo reč o zemlji sa najnaprednijom tehnologijom filmske produkcije na svetu.

To je neki osećaj koji nije lako verbalizovati. Režiju ne doživljavam kao posao, već kao životni poziv, u čijem okviru se sve drugo prirodno nadovezuje

Filipović je autor i filmova „Iza rešetaka“, „Samoća“, „Vuk samotnjak“ i „Tri nepovezane priče“, a profesionalno je angažovan i kao reditelj uživo televizijskih prenosa sportskih događaja.
-Išao sam na praksu tokom fakulteta i vrlo brzo su me pozvali da radim. Onda sam počeo da napredujem od manjih ka većim utakmicama. To je vrlo zahtevan i stresan posao. Radi se u ekipi do 50 ljudi gde nijedna greška nije dozvoljena- priča Milutin.

Neopisiv osećaj
Kada se sa teorije pređe na praksu, nikom nije kao što je zamišljao na početku. Ipak, ti izazovi daju posebnu draž poslu jer sa njihovim savladavanjem čovek napreduje.

-Mladi imaju prevelika očekivanja, pa se većina razočara posle prvih nekoliko meseci fakulteta. Opet, kod nas ima mnogo više prakse nego na ostalim fakultetima, a ja imam iskustvo i jednog i drugog pa mogu da procenim. Počeo sam da radim krajem prve godine studija na snimanjima serija i filmova. To mi je pružilo dobro praktično iskustvo, čime sam dopunio teorijska znanja, a i jedno i drugo je podjednako važno- navodi on.

Iako mu nagrade prijaju i važne su za dalji rad, najveće zadovoljstvo pronalazi u reakcijama publike nakon projekcije.

Foto: Privatna arhiva

-Kada sednem u bioskop i vidim kako ekipa reaguje na ono što smo uradili, znam zašto se bavim ovim poslom. Pojednostavljeno rečeno, to je kao kad ispričate vic, pa kad ste završili poslednju reč, zastanete sekund da vidite reakcije svih ostalih, jer želite da probudite emocije u nekom i podelite ih sa njim. Nijedna nagrada to ne može da zameni- ističe.

Tokom studija, bilo je dana kada je bilo malo vremena za odmor i puno neprospavanih noći, zbog putovanja i obaveza. Držala ga je ljubav koju je teško objasniti rečima, ali je lako prepoznati.
-To je neki osećaj koji nije lako verbalizovati. Režiju ne doživljavam kao posao, već kao životni poziv, u čijem okviru se sve drugo prirodno nadovezuje- zaključuje Filipović.