Šapčanka koja na slikarska platna nanosi sopstvenu dušu: Svetlana Ceca Žegarac
Pedagog života, umetnosti i stila
Stavaralačku snagu, entuzijazam, empatiju, ljubav prema umetnosti ali i svom rodnom Šapcu, Svetlana Žegarac, već dvadeset godina usmerava ka Galeriji „Krug 10“ čiji je osnivač
„Galerija „Krug 10“ stvorena je i opstaje zahvaljujući požrtvovanju i ogromnoj želji i energiji osnivača Svetlane Žegarac, i četrdesetak bivših i sadašnjih članova...okuplja vredne, kreativne i dobre ljude, uglavnom autodidakte trećeg doba. To je njihovo carstvo i maštaonica, atelje i druga kuća, tu stvaraju, izlažu, i leče sve svoje bolesti, strahove i tuge“ - napisala je Živana Vojinović u monografiji „Krug maštovnjaka“ izdatoj povodom desetogodišnjice od osnivanja slikarskog udruženja.
Ove godine, Galerija obeležava 20 godina postojanja i rada, u koje su utkane brojne izložbe, priznanja, sati slikanja i druženja, razgovora o umetnosti.
Za mnoge Šapčane ova galerija nije samo izložbeni prostor - već mesto susreta, razgovora, utehe, dokaz da umetnost može da bude način života.
Dvadeset godina Galerije koje su proletele „Kako su godine prošle, toga nismo ni svesni“, kaže Svetlana Žegarac, osvrćući se na jubilej. Gotovo devetnaest godina Galerija je delovala u starom prostoru koji, kaže, nije imao uslove, ali je imao dušu.
- Nismo imali grejanje, samo dve grejalice koje nas nikad nisu mogle ugrejati. Prostor je bio mali, slike smo morali da zbijamo, što nije po galerijskim pravilima. Ali tamo su bili divni ljudi i pravi slikari i zato je taj prostor imao nešto posebno. Pandemija je, međutim, ostavila dubok trag. Galerija je izgubila pet istaknutih članova, nosilaca njenog umetničkog identiteta. Ne mogu ni imena da nabrajam, rasplakala bih se. To su bili veliki slikari i veliki Šapčani. Oni su nosili duh „Kruga 10“ – priča Ceca Žegarac.
Foto: Glas Podrinja
Galerija je godinama bila i ostala do danas mesto svakodnevnog okupljanja - svojevrstan klub umetnika i prijatelja.
- Ljudi su dolazili i bez izložbe, samo na kafu i razgovor. Pričali smo o svemu, družili se, bili kao porodica. Danas dolaze nove generacije - mladi koji tek uče da slikaju. Važno je da ih okupimo i vežemo za galeriju. Oni će vremenom sazrevati, a galerija će ponovo dobiti snažan tim –
Žensko udruženje koje je postalo brend U početku je Galerija bila isključivo žensko slikarsko udruženje, jedinstveno u Srbiji u to vreme. - Bilo je mnogo slikara, ali nijedno žensko udruženje. To je bio poseban izazov. Kasnije su se pridružili i muški članovi koji su bili dobrodošli jer su podizali umetnički novo galerije ali i značili nam dosta oko samih postavki izložbi. Izložbe su se nizale, a „Krug 10“ je brzo prerastao lokalne okvire, naši radovi su putovali u Mađarsku, Rumuniju, Beograd i brojne druge gradove. U Domu vojske u Beogradu bili smo stalni gosti. Vremenom je stvorena tradicija sezonskih izložbi - prolećnih, uskršnjih i letnjih. Uskršnja izložba je posebna radost. Oslikavamo jaja i poklanjamo ih prijateljima. To je naš način da podelimo umetnost. Uvek su naše izložbe dobro posećene, nekada se ispred prostora čeka na red da bi se ušlo. To nam je davalo snagu da nastavimo – priča.
Iza entuzijazma umetnika i članova Udruženja „Krug 10“ stajali su i veliki troškovi – zakup prostora, struja, održavanje, materijal za slikanje. Posle skoro dve decenije rada Galerija se našla pred zatvaranjem.
Ljudi su dolazili i bez izložbe, samo na kafu i razgovor. Pričali smo o svemu, družili se, bili kao porodica
- Slikarstvo je skup hobi, platna, boje, ramovi, a uz to smo plaćali i prostor. Finansijske obaveze postale su prevelike. Na nagovor prijatelja i porodice zatražila sam pomoć grada. Pomislila sam, ne sme se ugasiti nešto što je toliko ljudi gradilo. Podrškom sugrađana i institucija, Galerija je nastavila da živi. Premestili smo se u nov prostor pre šest meseci i nastavljamo dalje sa istim entuzijazmom – priča Žegarac.
Danas, dvadeset godina kasnije, „Krug 10“ nije samo mesto gde se izlažu slike. To je prostor gde ljudi uče, leče se kroz umetnost i pronalaze pripadnost, a za Cecu Žegarac, umetnost nije zanimanje već poziv.
- Slikar na platno uvek unese deo svoje duše. Zato svaka naša izložba živi – objašnjava.
Dete, devojka i dama starog i današnjeg Šapca Svetlana Žegarac rođena je i odrasla u Šapcu, u vremenu kada je grad imao prepoznatljiv građanski duh, spor ritam i snažnu kulturnu scenu.
Jedno od njenih najznačajnijih dela - monumentalna slika „Pokret“, sa osamdeset likova srpske vojske iz Prvog svetskog rata - danas se nalazi u muzeju manastira Soko-grad, kao poklon vladiki Lavrentiju.
- Odrastala sam na Bairu, roditeljska kuća je bila prekoputa sadašnje Tržnice, kao najmlađe od šestoro dece. Sećam se dvorišta, bašte pune cveća. Još kao devojčica pokazivala sam sklonost ka umetnosti. Verovatno je to nasleđeno od oca koji je imao dekoratersku radnju, bavio se firmopisanjem, tapetar, majstor i umetnik, restaurator starih iskonostasa. Provodila sam sate u njegovoj radionici iako me je otac odvraćao od slikarstva govoreći da je to svet gladnih. Mada moj životni put nije odmah vodio profesionalnom slikarstvu, umetnost je ostala moja stalna unutrašnja potreba.
Put do umetnosti, život kao škola Po obrazovanju, sa dve fakultetske diplome – psihologije i filozofije, Svetlana je najveći deo radnog veka posvetila radu sa ljudima. Upravo taj poziv, kaže, naučio ju je strpljenju, razumevanju i sposobnosti da prepozna talenat kod drugih.
- Radila sam u prosveti kao defektolog, kasnije profesor i pedagog što me je naučilo da svako nosi nešto vredno u sebi. Kasnije sam to prepoznala i kod ljudi koji su dolazili u galeriju, mnogi su mislili da ne znaju da slikaju, a u sebi su nosili ogromnu kreativnost.
Stil kao lični potpis Njena pojava uvek je bila prepoznatljiva, elegantna, negovana i dosledna, baš kao i njene slike. Za nju samu, stil nije samo pitanje mode, već izraz ličnosti, način na koji čovek govori o sebi bez reči. - Stil nije ono što je trenutno moderno, stil je ono što ostaje i po čemu si prepoznatljiv. Još od mladosti negovala sam poseban odnos prema estetici, naročito kad je odevanje u pitanju. Za to je najviše zaslužna moja starija sestra Boba koja je imala salon i kojoj sam bila model. Uvek sam nosila lepe haljine, ogrtače, učila me šta se s čim slaže, a usklađivanje boja je nekako išlo lako, s obzirom na sklonost ka slikarstvu. Odrastanje u starom Šapcu, gradu građanske kulture i otmenih navika, ostavilo je snažan trag na moje razumevanje lepote. Nekada se znalo kako se ide u grad, kako se pozdravlja, kako se nosi garderoba. Znalo se kako se oblači za odlazak u pozorište, na premijeru ili neki skup. Ljudi su držali do sebe i do izgleda, ali ne iz sujete, već iz poštovanja prema drugima. Kao i u životu, tako i u umetnosti, ne volim prenaglašenost, već sklad. Stil se ne uči preko noći, već gradi godinama, kroz život, kroz ljude koje srećete i kroz sve što proživite. Okružena sam lepotom, umetnošću, dobrim ljudima, decom, unucima, praunucima i to je ono što me kroz sve ove godine uveseljava i inspiriše -
I upravo zato mnogi kažu da Svetlana Žegarac nije samo slikar, već i čuvar jednog gotovo zaboravljenog građanskog stila - spoja dostojanstva, mere i topline.
Foto: Glas Podrinja
