U SPOMEN na ivana savatiĆa
Ivan Savatić, rođen u Zasavici, živeo u Šapcu, gradu koji je voleo i u kome je proveo najveći deo života, preminuo je u 81. godini, 22. aprila, na Mladence. Sahranjen je na šabačkom Novom groblju.
Pored redovnog posla u Sanitarnoj inspekciji, radio je kao predavač i pedagog. U Radničkom univerzitetu organizovao je kurseve higijene, predavanja o zaštiti od požara i zaštiti pri radu sa transportnim sredstvima. U organizaciji Crvenog krsta, godinama je, u gradu i selima, predavao prvu pomoć. Bio je u komisiji za ispitivanje vozača i sudski veštak iz propisa higijene i zaštite čovekove sredine. U Medicinskoj i Školi učenika u privredi predavao je nekolike predmete. Zahvaljujući njegovom angažovanju, sedamdesetih godina su formirane Službe za zaštitu čovekove sredine u Šapcu, koje su merile aerozagađenje i radile na ozelenjavanju grada. Bio je predsednik Nadzornog odbora Sreskog komiteta omladine i sekretar opštinskog Ferijalnog saveza.
Radu se naučio od malih nogu, nikad nije zaboravio da mu je otac Dimitrije govorio da mora da zna sve seoske poslove, „nikad se ne zna kad mogu zatrebati“.
U pedesetsedmoj godini je, zbog bolesti, otišao u penziju, što je zaustavilo aktivan život, ali, nije slomilo njegov duh. Penzionerske dane je osmislio pisanjem priča, o „malim“ ljudima i stvarnim događajima kojih se živo sećao. Objavio je sedam knjiga pripovedne proze: „U avionu nad gradom“, „Zasavica, ogledalo lepote“, „Šabački merak“, „Mačvanska rapsodija 57“, „Beše, baš beše“, „Znanje je znanje dati“ i „Priče ispod lipe i kraj kamina“.
Uskoro, iz štampe izlazi knjiga „Nekad i sad“, koja će biti posthumno objavljena. U recenziji za ovu „knjigu o vremenu dobrote“, između ostalog je zabeleženo:
U osmoj knjizi priča Ivana Savatića, koji se uspešno oprobao kao realistični pripovedač i posvedočio prethodnim knjigama, čitaoci postaju posredni učesnici u jednom smislenom i zaokruženom životu, u kojoj je ljubav konstanta i najvažniji lik u svim pričama.
U knjizi su sadržane 23 priče, pisane lakim, razumljivim jezikom bez imalo pretencioznosti, sa namerom da spasu od zaborava ljude i događaje, milje minulog veka. Prva je o selu Zasavica, u kome je autor rođen i čije je vrednosti, čestitost i pravednost, pre svega, sačuvao i proneo kroz život. Pored faktografskih podataka, praćenih adekvatnim fotografijama, pripovedač osvetljava život u tom selu, u kom se „bez obzira na teške uslove, na sve strane orila pesma“, uvek, i „kad se ide na njivu, po povratku i kad se, zbog kiše, ostajalo kod kuće“. Činjenici da neki meštani nikad nisu izašli iz Zasavice, čak ni u susedna sela na vašare i slave, a da su uvek bili zadovoljni i veseli, pisac se iskreno čudi. Postojao je red, nedeljom se nije radilo, išlo se u crkvu, u goste, sedelo na klupi do šora, na priredbe u Dom kulture, na fudbalske utakmice. Tada su ljudi razgovarali jedni sa drugima, „nisu bili otuđeni kao danas“. Zahvaljujući autorovom slikovitom pripovedanju, čitalac „vidi“ i oseća mirise polja i livada, zaorane zemlje, minulih vremena, radosti koje više nema. Tu je i „kruška ilinjača kod kolebe“, koja bi, da je nisu posekli, „imala mnogo toga da kaže“, kudelja, koja je nekada bila „glavni seoski proizvod“, jer se od nje pravila odeća, peškiri, torbe, povezači, vreće... Ulična prela, koja su počinjala posle Svetog Ilije, bila su u ono vreme glavna atrakcija u selu.
U knjizi sećanja upoznajemo Miladina, „seoskog deliju“, koji je zbog stasa i lepote, bio regrutovan u konjicu Kraljeve garde, Branu, koga je zbog imidža „badže“, napustila prva žena Ilinka i „pošla za drugog“, životni put Bate Čekića... Tu su i Hasan, Džaid i Mustafa, stari šabački poslastičari, pekar Brka, Fejzula i njegova ćevapdžinica, Muharem i priča o krvnoj osveti. Neverovatno je i zadivljujuće sa kakvom se preciznošću autor seća ne samo ljudi koji su obeležili njegov život, nego i „epizodnih“ likova, čak i onih koji su bili samo u prolazu, svedočeći da niko, nijedan čovek, nijedna situacija, nije bez smisla i promisla Božjeg, u koji je duboko verovao. Savatić je dobro zapažao zato što je obraćao pažnju na ljude oko sebe, poznate i nepoznate, „male“ i „velike“, tražeći one kojima može da pomogne. Autentična ljudska dobrota izvire iz ovih redova.
Dirljiva je priča „Neuručena knjiga“, o prosjaku koji bi prečučao pre podne pored zida Opštinskog suda od ranog proleća do kasne jeseni i kome bi se svaki put obradovao što ga vidi živog. Kada je objavio knjigu „Mačvanska rapsodija 57“, u kojoj je napisao priču „Ulični prosjak“, nameravao je da mu je pokloni i napisao posvetu, ali se „tog proleća nije pojavio, očito da nije preživeo zimu“. S obzirom da među šabačkim prosjacima nije našao nikog sličnog svom bivšem prijatelju, autor je sačuvao ovaj primerak kao još jednu od uspomena kojima obiluje i ova knjiga.
Pripovedač i opominje, nenametljivo ali ubedljivo, pretačući u pouke bogato životno i radno iskustvo. Čitaoci upoznaju majstor Docu koji je, zaboravivši narodnu mudrost ““ „Kad radiš pošteno, pola zarade je đavolovo, kad radiš nepošteno, sve je njegovo“, ostao i bez novca i bez porodice.
Zasebno je poglavlje „Tako je pisao Božidar Novaković Rokan“. U ovoj, poslednjoj celini, autor je prikupio, obradio i objavio priče i pesme svog prijatelja, želeći da ostane zabeležen i njegov trag na svetu koji je napustio.
Živo i autentično, čitko i dostupno, izranjaju priče o ljudima i događajima iz Šapca i okoline, ali i Han Pijeska, u kom je nekada kralj Aleksandar Karađorđević imao vilu i Sarajeva sa njegovom Baš Čaršijom „u kojoj se čuo ujednačeni zvuk čekića u kujundžijskim radnjama“, koje je autor pamtio do poslednjeg dana.
Uverenja smo da će ovu knjigu čitaoci prihvatiti raširenog srca, onako kako bi Savatićevo delo i trebalo čitati“.
Pored redovnog posla u Sanitarnoj inspekciji, radio je kao predavač i pedagog. U Radničkom univerzitetu organizovao je kurseve higijene, predavanja o zaštiti od požara i zaštiti pri radu sa transportnim sredstvima. U organizaciji Crvenog krsta, godinama je, u gradu i selima, predavao prvu pomoć. Bio je u komisiji za ispitivanje vozača i sudski veštak iz propisa higijene i zaštite čovekove sredine. U Medicinskoj i Školi učenika u privredi predavao je nekolike predmete. Zahvaljujući njegovom angažovanju, sedamdesetih godina su formirane Službe za zaštitu čovekove sredine u Šapcu, koje su merile aerozagađenje i radile na ozelenjavanju grada. Bio je predsednik Nadzornog odbora Sreskog komiteta omladine i sekretar opštinskog Ferijalnog saveza.
Radu se naučio od malih nogu, nikad nije zaboravio da mu je otac Dimitrije govorio da mora da zna sve seoske poslove, „nikad se ne zna kad mogu zatrebati“.
U pedesetsedmoj godini je, zbog bolesti, otišao u penziju, što je zaustavilo aktivan život, ali, nije slomilo njegov duh. Penzionerske dane je osmislio pisanjem priča, o „malim“ ljudima i stvarnim događajima kojih se živo sećao. Objavio je sedam knjiga pripovedne proze: „U avionu nad gradom“, „Zasavica, ogledalo lepote“, „Šabački merak“, „Mačvanska rapsodija 57“, „Beše, baš beše“, „Znanje je znanje dati“ i „Priče ispod lipe i kraj kamina“.
Uskoro, iz štampe izlazi knjiga „Nekad i sad“, koja će biti posthumno objavljena. U recenziji za ovu „knjigu o vremenu dobrote“, između ostalog je zabeleženo:
U osmoj knjizi priča Ivana Savatića, koji se uspešno oprobao kao realistični pripovedač i posvedočio prethodnim knjigama, čitaoci postaju posredni učesnici u jednom smislenom i zaokruženom životu, u kojoj je ljubav konstanta i najvažniji lik u svim pričama.
U knjizi su sadržane 23 priče, pisane lakim, razumljivim jezikom bez imalo pretencioznosti, sa namerom da spasu od zaborava ljude i događaje, milje minulog veka. Prva je o selu Zasavica, u kome je autor rođen i čije je vrednosti, čestitost i pravednost, pre svega, sačuvao i proneo kroz život. Pored faktografskih podataka, praćenih adekvatnim fotografijama, pripovedač osvetljava život u tom selu, u kom se „bez obzira na teške uslove, na sve strane orila pesma“, uvek, i „kad se ide na njivu, po povratku i kad se, zbog kiše, ostajalo kod kuće“. Činjenici da neki meštani nikad nisu izašli iz Zasavice, čak ni u susedna sela na vašare i slave, a da su uvek bili zadovoljni i veseli, pisac se iskreno čudi. Postojao je red, nedeljom se nije radilo, išlo se u crkvu, u goste, sedelo na klupi do šora, na priredbe u Dom kulture, na fudbalske utakmice. Tada su ljudi razgovarali jedni sa drugima, „nisu bili otuđeni kao danas“. Zahvaljujući autorovom slikovitom pripovedanju, čitalac „vidi“ i oseća mirise polja i livada, zaorane zemlje, minulih vremena, radosti koje više nema. Tu je i „kruška ilinjača kod kolebe“, koja bi, da je nisu posekli, „imala mnogo toga da kaže“, kudelja, koja je nekada bila „glavni seoski proizvod“, jer se od nje pravila odeća, peškiri, torbe, povezači, vreće... Ulična prela, koja su počinjala posle Svetog Ilije, bila su u ono vreme glavna atrakcija u selu.
U knjizi sećanja upoznajemo Miladina, „seoskog deliju“, koji je zbog stasa i lepote, bio regrutovan u konjicu Kraljeve garde, Branu, koga je zbog imidža „badže“, napustila prva žena Ilinka i „pošla za drugog“, životni put Bate Čekića... Tu su i Hasan, Džaid i Mustafa, stari šabački poslastičari, pekar Brka, Fejzula i njegova ćevapdžinica, Muharem i priča o krvnoj osveti. Neverovatno je i zadivljujuće sa kakvom se preciznošću autor seća ne samo ljudi koji su obeležili njegov život, nego i „epizodnih“ likova, čak i onih koji su bili samo u prolazu, svedočeći da niko, nijedan čovek, nijedna situacija, nije bez smisla i promisla Božjeg, u koji je duboko verovao. Savatić je dobro zapažao zato što je obraćao pažnju na ljude oko sebe, poznate i nepoznate, „male“ i „velike“, tražeći one kojima može da pomogne. Autentična ljudska dobrota izvire iz ovih redova.
Dirljiva je priča „Neuručena knjiga“, o prosjaku koji bi prečučao pre podne pored zida Opštinskog suda od ranog proleća do kasne jeseni i kome bi se svaki put obradovao što ga vidi živog. Kada je objavio knjigu „Mačvanska rapsodija 57“, u kojoj je napisao priču „Ulični prosjak“, nameravao je da mu je pokloni i napisao posvetu, ali se „tog proleća nije pojavio, očito da nije preživeo zimu“. S obzirom da među šabačkim prosjacima nije našao nikog sličnog svom bivšem prijatelju, autor je sačuvao ovaj primerak kao još jednu od uspomena kojima obiluje i ova knjiga.
Pripovedač i opominje, nenametljivo ali ubedljivo, pretačući u pouke bogato životno i radno iskustvo. Čitaoci upoznaju majstor Docu koji je, zaboravivši narodnu mudrost ““ „Kad radiš pošteno, pola zarade je đavolovo, kad radiš nepošteno, sve je njegovo“, ostao i bez novca i bez porodice.
Zasebno je poglavlje „Tako je pisao Božidar Novaković Rokan“. U ovoj, poslednjoj celini, autor je prikupio, obradio i objavio priče i pesme svog prijatelja, želeći da ostane zabeležen i njegov trag na svetu koji je napustio.
Živo i autentično, čitko i dostupno, izranjaju priče o ljudima i događajima iz Šapca i okoline, ali i Han Pijeska, u kom je nekada kralj Aleksandar Karađorđević imao vilu i Sarajeva sa njegovom Baš Čaršijom „u kojoj se čuo ujednačeni zvuk čekića u kujundžijskim radnjama“, koje je autor pamtio do poslednjeg dana.
Uverenja smo da će ovu knjigu čitaoci prihvatiti raširenog srca, onako kako bi Savatićevo delo i trebalo čitati“.
Mirjana Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
