NA PRAGU ISTORIJE
HODOČASNIK (I)
Oduvek sam se pitao zašto su prvi hrišćani u Kapadokiji stene nalik pečurkama bušili i u iskopanim rupama živeli. Kada sam se našao na licu mesta misterija je bila rešena.
Sve je počelo još pre više miliona godina, dok su našu planetu potresali brojni vulkani. Iz dva grotla, u centralnom delu današnje Turske, jednog na istoku, a drugog na zapadu, kuljala je lava i plavila okolinu stotinama kilometara unaokolo. Cela ta oblast danas je poznata kao Kapadokija.
Njena istorija počinje sa dolaskom prvih ljudi nakon što se lava ohladila pre više od 10.000 godina. Ko je tu sve živeo i zašto ostavimo arheolozima da se oko toga pomuče i temeljno ispitaju. A zaista, mnogo je sveta tuda prodefilovalo. I poznati, a još više nepoznati, špartali su tim prostorima. Mnogi su se zaustavili, dok su drugi nastavljali dalje, tražeći sreću na nekom drugom mestu.
Kroz nju je, sa svojom vojskom, projurio i Aleksandar Makedonski u svom pohodu na Indiju. Kasnije su tim prostorom tutnjali i Rimlj»ani, i pre Hrista, a i posle Hrista. A kada je rimska imperija toliko narasla da više nije mogla vladati sama sobom, Kapadokijom je zavladala Vizantija kao deo tog prepolovljenog ogromnog carstva. Kasnije su došli Turci, a i Tatari su se po njoj muvali jedno vreme na svojim malenim, ali žustrim konjićima.
Hrišćani su se u toj oblasti ugnezdili još u vreme Rimljana. Bila im je to prva naseobina nakon odlaska iz Palestine. Od svih stanovnika, od najranijih dana pa do danas, hrišćani su u njoj ostavili najviše traga...
Kapadokiju sam imao nameru da vidim još 2002. godine, kada sam bio na letovanju u Kušadasiju. Ali koliko se sećam tada nije bilo kraće varijante od četiri dana putovanja. To mi je bilo predugo za izlet. I kada sam u Alanji, sedam godina kasnije, video da se iz nje organizuju ture do Kapadokije, nisam hteo propustiti jedinstvenu šansu. Ko zna kada ću ponovo biti u takvoj prilici. A kada sam od Ivana, našeg službenog vodiča, čuo da je odatle najkraći put do Kapadokije, svega 650 kilometara, dvoumljenja više nije bilo. Ovoga puta idem. On još reče da istočnije od Alanje nema više ni jednog letovališta, pa zato sa juga nema ni kraćeg puta za turiste u tom pravcu. Sa zapada sve ture su mnogo duže.
A i sama Alanja je veliki grad. U toku sezone naraste nekoliko puta više nego što ona sama ima stanovnika. Pružila se sa obe strane poluostrva na kome u miru počiva tvrđava koju su u današnjem obliku izgradili Turci Seldžuci, koji u te krajevi kročiše početkom 13. veka. Svojim zaleđem Alanja se oslanja na moćni Taurus, planinu koja se proteže južnom stranom Turske duž Mediteranskog mora i diže u visinu od 3.000 metara.
Da nađem agenciju preko koje ću otići u Kapadokiju nije mi bio problem. U Alanji ih ima puno, uostalom, kao i u svakom drugom turističkom mestu u Turskoj. Ugovorio sam put za četvrtak i petak. Polazak u 04:00 ujutru. Vera je ostala u Alanji. Dva dana je za nju bilo previše da izostaje sa plaže, a i naporno joj je da toliko putuje.
Pre polaska na put mislio sam da je Kapadokija brdovita, okružena planinčinama. To moje uverenje, na početku putovanja, izgledalo je da su potvrđivali ogromni masivi kada uronismo u Taurus. Ali posle nekoliko sati, kada se nađosmo iza leđa moćne planine, bih iznenađen kada pred nama puče široka ravnica. U nedogled se žutela oivičena visokim plavičastim planinskim vrhovima u daljini.
Vodič u autobusu, posle dužeg vremena vožnje, ustade i oglasi se, kako to obično biva, preko škripavog mikrofona. Grgoljao je, skoro tepao, na nekom meni nerazumljivom jeziku. Znao sam da govori nekim slovenskim, ali nisam razumeo kojim. Da je ruski odmah bih znao. Ovako, razumeo sam samo poneke reči, koje već odavno svi imaju u svojim maternjim jezicima. Shvatio sam toliko da im govori nešto o Kapadokiji, jer je par puta pomenuo njeno ime. A o čemu drugom bi im i pričao kad smo se tamo uputili. Pomen Kapadokije bio je siguran znak da sam ušao u pravo vozilo. Jutros ispred hotela vodič samo pogleda u priznanicu i ne reče ništa, a oni obavezno pomenu mesto gde se ide da ne bi bilo zabune.
Upitah momka, koji je seo do mene još rano jutros kada je ušao u mini-bus sa svoja dva druga, onim rečima koje bi već odavno trebale da uđu u sve maternje jezike:
- Njhere“™re you from?
Zbog naglaska, jedva razumeh da reče: - Poland!
- Speak English? - produžih razgovor.
Iz usta jedva izgura: - Little! - i to nerazgovetno. Bio je to sav naš razgovor za dva dana puta. Tako sam shvatio da sam u grupi sa Poljacima, a da je jezik, kojim im se vodič obraćao, poljski.
Odmah sam se setio mojih Poljaka - devojaka i momaka, iz Crne Gore kada sam bio na Radnoj akciji Beograd - Bar 1974. godine. Bili su u studentskoj brigadi u kojoj sam i ja bio. Ovoj mlađariji mogli bi sada biti roditelji, možda čak babe i dede, a onda su bili mladi kao ovi sada. Tada se engleski nije koristio kao danas, mada smo ponešto znali iz škole. Ne verujem da su naši prijatelji iz Poljske nešto više prednjačili u njegovom znanju od nas. Bili su više okrenuti ruskom, ali nam ni na pamet nije padalo da i to oskudno znanje engleskog koristimo. Ni mi, ni oni. Možda bi se neki sa njima bolje sporazumeli na ruskom, ali oni nisu bili voljni da ga koriste. Govorili smo polako. Mi srpski, oni poljski. Nismo tada bogzna šta ni pričali, ali smo se opet lepo razumeli. Simi, našem momku iz brigade, ta jezička barijera je ponajmanje smetala. Njemu i njegovoj plavokosoj lepotici, Poljakinji, sa očima kao da se ogleda u Biogradskom jezeru, crnogorskom, bio je dovoljan pogled i nežan dodir da bi im sve bilo jasno. Za dva dana, a možda i ranije, postali su najzaljubljeniji par u logoru. Šta je bilo sa njihovom ljubavlju nije mi poznato. Po svoj prilici da se ugasila, kao i ovi vulkani u Turskoj. Ostalo je samo da se sećaju kako su im srca nekada tukla, a duše vrile. Šta se desilo sa mojom, koja je bila na pomolu, to znam. Tinde, zamašna Mađarica, student medicine u Novom Sadu, iznenada me je u mračnom tunelu, dok smo išli na trasu, uhvatila za ruku, kao plašila se mraka. Bio je to stisak koji obećava, ali dalje od tog stiska nismo makli. Čim se pojavilo svetlo na izlazu iz tunela pustih joj ruku. Tu sam napravio grešku. Sledećeg dana videh „moju“ Mađaricu u bliskom susretu sa štapskim fiskulturnikom - fisom, kako smo zvali te koji su bili zaduženi za sport i jutarnju fiskulturu. I ja sam bio fis, ali za našu brigadu, a on za sve brigade u logoru. Kada se ja i „moja“ Tinde susretosmo sami ona mi „uverljivo“, pravdajući se, reče da je taj kontakt ostvarila ne bi li naša brigada dobila koji bod više u takmičenju za najbolju brigadu. Samo sam je pogledao, ali ne rekoh ništa, već produžih svojim putem. Ne sećam se da se naša brigada nešto bolje plasirali zbog njenog „žrtvovanja“.
Sve ovo, u trenu, prođe mi kroz glavu čim sam shvatio da sam u grupi sa Poljacima. Više decenija nisam sreo nikoga od njih, a sada su se najednom pojavili u tolikom broju.
Sve je počelo još pre više miliona godina, dok su našu planetu potresali brojni vulkani. Iz dva grotla, u centralnom delu današnje Turske, jednog na istoku, a drugog na zapadu, kuljala je lava i plavila okolinu stotinama kilometara unaokolo. Cela ta oblast danas je poznata kao Kapadokija.
Njena istorija počinje sa dolaskom prvih ljudi nakon što se lava ohladila pre više od 10.000 godina. Ko je tu sve živeo i zašto ostavimo arheolozima da se oko toga pomuče i temeljno ispitaju. A zaista, mnogo je sveta tuda prodefilovalo. I poznati, a još više nepoznati, špartali su tim prostorima. Mnogi su se zaustavili, dok su drugi nastavljali dalje, tražeći sreću na nekom drugom mestu.
Kroz nju je, sa svojom vojskom, projurio i Aleksandar Makedonski u svom pohodu na Indiju. Kasnije su tim prostorom tutnjali i Rimlj»ani, i pre Hrista, a i posle Hrista. A kada je rimska imperija toliko narasla da više nije mogla vladati sama sobom, Kapadokijom je zavladala Vizantija kao deo tog prepolovljenog ogromnog carstva. Kasnije su došli Turci, a i Tatari su se po njoj muvali jedno vreme na svojim malenim, ali žustrim konjićima.
Hrišćani su se u toj oblasti ugnezdili još u vreme Rimljana. Bila im je to prva naseobina nakon odlaska iz Palestine. Od svih stanovnika, od najranijih dana pa do danas, hrišćani su u njoj ostavili najviše traga...
Kapadokiju sam imao nameru da vidim još 2002. godine, kada sam bio na letovanju u Kušadasiju. Ali koliko se sećam tada nije bilo kraće varijante od četiri dana putovanja. To mi je bilo predugo za izlet. I kada sam u Alanji, sedam godina kasnije, video da se iz nje organizuju ture do Kapadokije, nisam hteo propustiti jedinstvenu šansu. Ko zna kada ću ponovo biti u takvoj prilici. A kada sam od Ivana, našeg službenog vodiča, čuo da je odatle najkraći put do Kapadokije, svega 650 kilometara, dvoumljenja više nije bilo. Ovoga puta idem. On još reče da istočnije od Alanje nema više ni jednog letovališta, pa zato sa juga nema ni kraćeg puta za turiste u tom pravcu. Sa zapada sve ture su mnogo duže.
A i sama Alanja je veliki grad. U toku sezone naraste nekoliko puta više nego što ona sama ima stanovnika. Pružila se sa obe strane poluostrva na kome u miru počiva tvrđava koju su u današnjem obliku izgradili Turci Seldžuci, koji u te krajevi kročiše početkom 13. veka. Svojim zaleđem Alanja se oslanja na moćni Taurus, planinu koja se proteže južnom stranom Turske duž Mediteranskog mora i diže u visinu od 3.000 metara.
Da nađem agenciju preko koje ću otići u Kapadokiju nije mi bio problem. U Alanji ih ima puno, uostalom, kao i u svakom drugom turističkom mestu u Turskoj. Ugovorio sam put za četvrtak i petak. Polazak u 04:00 ujutru. Vera je ostala u Alanji. Dva dana je za nju bilo previše da izostaje sa plaže, a i naporno joj je da toliko putuje.
Pre polaska na put mislio sam da je Kapadokija brdovita, okružena planinčinama. To moje uverenje, na početku putovanja, izgledalo je da su potvrđivali ogromni masivi kada uronismo u Taurus. Ali posle nekoliko sati, kada se nađosmo iza leđa moćne planine, bih iznenađen kada pred nama puče široka ravnica. U nedogled se žutela oivičena visokim plavičastim planinskim vrhovima u daljini.
Vodič u autobusu, posle dužeg vremena vožnje, ustade i oglasi se, kako to obično biva, preko škripavog mikrofona. Grgoljao je, skoro tepao, na nekom meni nerazumljivom jeziku. Znao sam da govori nekim slovenskim, ali nisam razumeo kojim. Da je ruski odmah bih znao. Ovako, razumeo sam samo poneke reči, koje već odavno svi imaju u svojim maternjim jezicima. Shvatio sam toliko da im govori nešto o Kapadokiji, jer je par puta pomenuo njeno ime. A o čemu drugom bi im i pričao kad smo se tamo uputili. Pomen Kapadokije bio je siguran znak da sam ušao u pravo vozilo. Jutros ispred hotela vodič samo pogleda u priznanicu i ne reče ništa, a oni obavezno pomenu mesto gde se ide da ne bi bilo zabune.
Upitah momka, koji je seo do mene još rano jutros kada je ušao u mini-bus sa svoja dva druga, onim rečima koje bi već odavno trebale da uđu u sve maternje jezike:
- Njhere“™re you from?
Zbog naglaska, jedva razumeh da reče: - Poland!
- Speak English? - produžih razgovor.
Iz usta jedva izgura: - Little! - i to nerazgovetno. Bio je to sav naš razgovor za dva dana puta. Tako sam shvatio da sam u grupi sa Poljacima, a da je jezik, kojim im se vodič obraćao, poljski.
Odmah sam se setio mojih Poljaka - devojaka i momaka, iz Crne Gore kada sam bio na Radnoj akciji Beograd - Bar 1974. godine. Bili su u studentskoj brigadi u kojoj sam i ja bio. Ovoj mlađariji mogli bi sada biti roditelji, možda čak babe i dede, a onda su bili mladi kao ovi sada. Tada se engleski nije koristio kao danas, mada smo ponešto znali iz škole. Ne verujem da su naši prijatelji iz Poljske nešto više prednjačili u njegovom znanju od nas. Bili su više okrenuti ruskom, ali nam ni na pamet nije padalo da i to oskudno znanje engleskog koristimo. Ni mi, ni oni. Možda bi se neki sa njima bolje sporazumeli na ruskom, ali oni nisu bili voljni da ga koriste. Govorili smo polako. Mi srpski, oni poljski. Nismo tada bogzna šta ni pričali, ali smo se opet lepo razumeli. Simi, našem momku iz brigade, ta jezička barijera je ponajmanje smetala. Njemu i njegovoj plavokosoj lepotici, Poljakinji, sa očima kao da se ogleda u Biogradskom jezeru, crnogorskom, bio je dovoljan pogled i nežan dodir da bi im sve bilo jasno. Za dva dana, a možda i ranije, postali su najzaljubljeniji par u logoru. Šta je bilo sa njihovom ljubavlju nije mi poznato. Po svoj prilici da se ugasila, kao i ovi vulkani u Turskoj. Ostalo je samo da se sećaju kako su im srca nekada tukla, a duše vrile. Šta se desilo sa mojom, koja je bila na pomolu, to znam. Tinde, zamašna Mađarica, student medicine u Novom Sadu, iznenada me je u mračnom tunelu, dok smo išli na trasu, uhvatila za ruku, kao plašila se mraka. Bio je to stisak koji obećava, ali dalje od tog stiska nismo makli. Čim se pojavilo svetlo na izlazu iz tunela pustih joj ruku. Tu sam napravio grešku. Sledećeg dana videh „moju“ Mađaricu u bliskom susretu sa štapskim fiskulturnikom - fisom, kako smo zvali te koji su bili zaduženi za sport i jutarnju fiskulturu. I ja sam bio fis, ali za našu brigadu, a on za sve brigade u logoru. Kada se ja i „moja“ Tinde susretosmo sami ona mi „uverljivo“, pravdajući se, reče da je taj kontakt ostvarila ne bi li naša brigada dobila koji bod više u takmičenju za najbolju brigadu. Samo sam je pogledao, ali ne rekoh ništa, već produžih svojim putem. Ne sećam se da se naša brigada nešto bolje plasirali zbog njenog „žrtvovanja“.
Sve ovo, u trenu, prođe mi kroz glavu čim sam shvatio da sam u grupi sa Poljacima. Više decenija nisam sreo nikoga od njih, a sada su se najednom pojavili u tolikom broju.
Branko Stanić
Najnoviji broj
25. april 2024.
