Берза

  • aero 1.705 ▲ 0,18%
  • alfa 33.506 ▼ -1,45%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 651 ▲ 0,15%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.052 ▼ -1,90%
  • kmbn 2.131 ▼ -3,05%
  • kmbnpb 681 ⚫ 0,00%
  • ming 500 ▲ 33,33%
  • niis 688 ⚫ 0,00%
  • rmks 2.600 ▲ 30,00%
  • sjks 2.300 ⚫ 0,00%
  • sjpt 133 ▼ -13,64%
  • tgas 10.750 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tigr 41 ⚫ 0,00%
(9. јул 2015.)
НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ

ХОДОЧАСНИК (И)

Одувек сам се питао зашто су први хришћани у Кападокији стене налик печуркама бушили и у ископаним рупама живели. Када сам се нашао на лицу места мистерија је била решена.
Све је почело још пре више милиона година, док су нашу планету потресали бројни вулкани. Из два гротла, у централном делу данашње Турске, једног на истоку, а другог на западу, куљала је лава и плавила околину стотинама километара унаоколо. Цела та област данас је позната као Кападокија.
Њена историја почиње са доласком првих људи након што се лава охладила пре више од 10.000 година. Ко је ту све живео и зашто оставимо археолозима да се око тога помуче и темељно испитају. А заиста, много је света туда продефиловало. И познати, а још више непознати, шпартали су тим просторима. Многи су се зауставили, док су други настављали даље, тражећи срећу на неком другом месту.
Кроз њу је, са својом војском, пројурио и Александар Македонски у свом походу на Индију. Касније су тим простором тутњали и РимљÂ»ани, и пре Христа, а и после Христа. А када је римска империја толико нарасла да више није могла владати сама собом, Кападокијом је завладала Византија као део тог преполовљеног огромног царства. Касније су дошли Турци, а и Татари су се по њој мували једно време на својим маленим, али жустрим коњићима.
Хришћани су се у тој области угнездили још у време Римљана. Била им је то прва насеобина након одласка из Палестине. Од свих становника, од најранијих дана па до данас, хришћани су у њој оставили највише трага...
Кападокију сам имао намеру да видим још 2002. године, када сам био на летовању у Кушадасију. Али колико се сећам тада није било краће варијанте од четири дана путовања. То ми је било предуго за излет. И када сам у Алањи, седам година касније, видео да се из ње организују туре до Кападокије, нисам хтео пропустити јединствену шансу. Ко зна када ћу поново бити у таквој прилици. А када сам од Ивана, нашег службеног водича, чуо да је одатле најкраћи пут до Кападокије, свега 650 километара, двоумљења више није било. Овога пута идем. Он још рече да источније од Алање нема више ни једног летовалишта, па зато са југа нема ни краћег пута за туристе у том правцу. Са запада све туре су много дуже.
А и сама Алања је велики град. У току сезоне нарасте неколико пута више него што она сама има становника. Пружила се са обе стране полуострва на коме у миру почива тврђава коју су у данашњем облику изградили Турци Селџуци, који у те крајеви крочише почетком 13. века. Својим залеђем Алања се ослања на моћни Таурус, планину која се протеже јужном страном Турске дуж Медитеранског мора и диже у висину од 3.000 метара.
Да нађем агенцију преко које ћу отићи у Кападокију није ми био проблем. У Алањи их има пуно, уосталом, као и у сваком другом туристичком месту у Турској. Уговорио сам пут за четвртак и петак. Полазак у 04:00 ујутру. Вера је остала у Алањи. Два дана је за њу било превише да изостаје са плаже, а и напорно јој је да толико путује.
Пре поласка на пут мислио сам да је Кападокија брдовита, окружена планинчинама. То моје уверење, на почетку путовања, изгледало је да су потврђивали огромни масиви када уронисмо у Таурус. Али после неколико сати, када се нађосмо иза леђа моћне планине, бих изненађен када пред нама пуче широка равница. У недоглед се жутела оивичена високим плавичастим планинским врховима у даљини.
Водич у аутобусу, после дужег времена вожње, устаде и огласи се, како то обично бива, преко шкрипавог микрофона. Гргољао је, скоро тепао, на неком мени неразумљивом језику. Знао сам да говори неким словенским, али нисам разумео којим. Да је руски одмах бих знао. Овако, разумео сам само понеке речи, које већ одавно сви имају у својим матерњим језицима. Схватио сам толико да им говори нешто о Кападокији, јер је пар пута поменуо њено име. А о чему другом би им и причао кад смо се тамо упутили. Помен Кападокије био је сигуран знак да сам ушао у право возило. Јутрос испред хотела водич само погледа у признаницу и не рече ништа, а они обавезно помену место где се иде да не би било забуне.
Упитах момка, који је сео до мене још рано јутрос када је ушао у мини-бус са своја два друга, оним речима које би већ одавно требале да уђу у све матерње језике:
- Њхере“™ре yоу фром?
Због нагласка, једва разумех да рече: - Поланд!
- Спеак Енглисх? - продужих разговор.
Из уста једва изгура: - Литтле! - и то неразговетно. Био је то сав наш разговор за два дана пута. Тако сам схватио да сам у групи са Пољацима, а да је језик, којим им се водич обраћао, пољски.
Одмах сам се сетио мојих Пољака - девојака и момака, из Црне Горе када сам био на Радној акцији Београд - Бар 1974. године. Били су у студентској бригади у којој сам и ја био. Овој млађарији могли би сада бити родитељи, можда чак бабе и деде, а онда су били млади као ови сада. Тада се енглески није користио као данас, мада смо понешто знали из школе. Не верујем да су наши пријатељи из Пољске нешто више предњачили у његовом знању од нас. Били су више окренути руском, али нам ни на памет није падало да и то оскудно знање енглеског користимо. Ни ми, ни они. Можда би се неки са њима боље споразумели на руском, али они нису били вољни да га користе. Говорили смо полако. Ми српски, они пољски. Нисмо тада богзна шта ни причали, али смо се опет лепо разумели. Сими, нашем момку из бригаде, та језичка баријера је понајмање сметала. Њему и његовој плавокосој лепотици, Пољакињи, са очима као да се огледа у Биоградском језеру, црногорском, био је довољан поглед и нежан додир да би им све било јасно. За два дана, а можда и раније, постали су најзаљубљенији пар у логору. Шта је било са њиховом љубављу није ми познато. По свој прилици да се угасила, као и ови вулкани у Турској. Остало је само да се сећају како су им срца некада тукла, а душе вриле. Шта се десило са мојом, која је била на помолу, то знам. Тинде, замашна Мађарица, студент медицине у Новом Саду, изненада ме је у мрачном тунелу, док смо ишли на трасу, ухватила за руку, као плашила се мрака. Био је то стисак који обећава, али даље од тог стиска нисмо макли. Чим се појавило светло на излазу из тунела пустих јој руку. Ту сам направио грешку. Следећег дана видех „моју“ Мађарицу у блиском сусрету са штапским фискултурником - фисом, како смо звали те који су били задужени за спорт и јутарњу фискултуру. И ја сам био фис, али за нашу бригаду, а он за све бригаде у логору. Када се ја и „моја“ Тинде сусретосмо сами она ми „уверљиво“, правдајући се, рече да је тај контакт остварила не би ли наша бригада добила који бод више у такмичењу за најбољу бригаду. Само сам је погледао, али не рекох ништа, већ продужих својим путем. Не сећам се да се наша бригада нешто боље пласирали због њеног „жртвовања“.
Све ово, у трену, прође ми кроз главу чим сам схватио да сам у групи са Пољацима. Више деценија нисам срео никога од њих, а сада су се наједном појавили у толиком броју.

Бранко Станић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa