ŠKOLA

Školska zgrada je delovala moćno i dostojanstveno. U školu smo dolazili trčećim korakom i zastajali, kao ukopani, zaustavljenog daha posmatrali je iz dana u dan, uvek različitu. Bila je lepa, bez obzira na vreme, a svako godišnje doba učvršćivalo je našu bliskost.
Ispred škole bili su visoki jablanovi koji su se i na najmanjem vetru njihali, smirujuće šušteći listovima. Kroz glavni ulaz, izrađen od glatkog, crvenkastog mermera, mogli su ući učitelji i nastavnici, a samo u izuzetnim prilikama i poneki učenik starijeg razreda, zbog toga veoma uvažavan od nas mlađih. Kod nevremena i jakih vetrova, plašili smo se da kipovi sa vrha krova ne padnu na nas.
U školsko dvorište ulazili smo kroz uski prolaz, koji se nalazio između školske zgrade i ograde susednog dvorišta. Tu su se nalazili nestašni dečaci iz viših razreda koji su pokušavali podići suknjice devojčicama, a dečacima, podšišanim na kratke, „nemačke“ frizure udarali zvrčke i „macole“. U školskom dvorištu, školu smo manje poštovali. Na zidovima je bilo ispisano bezbroj ljubavnih poruka, smeštenih u nacrtana srca probodena strelom.
U školu smo ulazili na znak dežurnog nastavnika, po odeljenjima, poređani u red po dvoje. Nemirniji učenici bili su kažnjavani povlačenjem za uho, ili kosu iza uha, što je bilo još bolnije. Iza leđa dežurnog nastajala je neopisiva trka, guranje, izbijanje tašni iz ruku, potplitanje, padanje, klizanje po mermerom obloženim hodnicima. Tu graju, taj haos, niko nije mogao smiriti.
Učionice su bile svetle, visokih tavanica, a sunce je izdašno osvetljavalo podove, premazane olajem. U uglu je bila smeštena furuna na ugalj, koja je često dimila i terala nas na kašalj, a on je uvek trajao duže nego što je potrebno, pojačavajući nervozu učitelja. Sedeli smo u klupama sličnim onim u filmu „Izgubljena olovka“. Perorezom smo urezivali imena i tada su se otkrivali za rezbariju obdareni dečaci. Zvonilo se ručno, a dužina je zavisila od raspoloženja poslužitelja. Pored vrata nastavničke kancelarije i sobe direktora prolazili smo na prstima zadržavajući dah, a pri njihovom otvaranju nestajali put učionica.
U školi je postojala školska kuhinja. Jeli smo sendviče sa salamom, koja je tada imala ukus salame i pili veštačko mleko, polivajući pod oko kuhinje. Kuvarica je zbog nas vrlo brzo osedela.
Petkom su prikazivani filmovi u fiskulturnoj sali. Dolazili smo dva sata ranije i sedali u prve redove. Jeli smo karamele, koje nije bilo lako pregristi i kiki bombone koje su se lepile tako da usta nismo mogli lako otvoriti. Topili smo u ustima rum štangle, pa smo i zaboravljali zašto smo došli.
Nismo se radovali kada smo završili osmi razred. Nekako u to vreme posečeni su i jablanovi.
Iz knjige Bana Jankovića