„TEATAR NA PRAVOM PUTU“ ODRŽAN JEDANAESTI PUT
OD KOMEDIJE DO DRAME
Pozorišna sezona 2015/2016. u Šabačkom pozorištu otvorena je prošlog četvrtka Retrospektivnom izložbom Vladislava Lalickog, otkrivanjem biste scenografu koji je ostavio veliki pečat u srpskoj pozorišnoj umetnosti, kao i premijernim izvođenjem predstave „Perikle“, koja je, proteklog utorka, proglašena za najbolju predstavu Revije pozorišnih predstava
Poštovaoci imena i dela jednog od najvećih umetnika, slikara, scenografa i kostimografa Vladislava Lalickog, rođenog Šapčanina, okupili su se u galeriji Šabačkog pozorišta koja s ponosom nosi njegovo ime da mu još jednom odaju počast.
- Ulazak šabačke javnosti u fascinantni i složeni svet modernizma ne bi bio moguć bez ljudi kao što je Vladislav Lalicki. On je posle Drugog svetskog rata postavljao standarde u usvajanju modernizma, a to nije bilo lako u prvim petoljetkama Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Sa devetnaest godina postao je scenograf jedne ugledne velike pozorišne kuće u Srbiji, odnosno Šabačkog pozorišta. Radio je za Jugoslovensko dramsko pozorište i Atelje 212. Bio je parametar uspeha u umetničkom delanju ne samo za šabačke umetnike nego i za srpske. Nijedan razgovor o napretku šabačkog slikarstva nije počinjao ni završavao bez spominjanja njegovog imena – rekao je Radovan Mirazović, slikar i istoričar umetnosti, autor Retrospektivne izložbe Vladislava Lalickog.
Prisećajući se vremena u kome je stvarao Lalicki Voja Brajović, predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije, istakao je da je on bio prvo veliko ime sa kojim se susreo još kao član Amaterskog društva „Abrašević“ u Valjevu.
- Došao je da nam pomogne oko predstave „Mizantrop“ u kojoj smo glumili tada devetnaestogodišnji Petar Lazić i ja, tri godine mlađi. Tu podršku koju smo od njega imali nikada neću zaboraviti. Scenograf je jedan od velikih pomagača dramske umetnosti, reditelju, dramskom piscu, glumcu, zato što je njegov genij sposoban ne samo da likovno oblikuje predstavu nego da, recimo, napravi jedinstveno mesto prostora koje omogućava da se u pozorištu, teatru, za tih nekih dva i po sata efikasno izvrše sve promene bez prepreka koje uvek idu na štetu pravom doživljaju gledaoca. Vlada Lalicki bio je jedan od tih retkih majstora svoga posla. Jedan od najznačajnijih umetnika koga smo mi imali u našim redvima. Više nije sa nama ali ima dobre naslednike, vrsne scenografe - istakao Brajović po otkrivanju biste Vladislavu Lalickom, rad akademskog slikara Dragiše Marsenića.
Celokupnu svečanost upriličio je nastup Muškog hora „Neven“, Hora 66 devojaka, Šabačkog pevačkog društva i Dečjeg hor „ViVa“ sa dirigentom Brankom Đurkovićem, a uz klavirsku pratnju Milene Đurković Pantelić.
Godišnja nagrada „Boris
Kovač“ „Ćelavoj pevačici“
Osvrćući se na proteklu pozorišnu sezonu direktor Šabačkog pozorišta Zoran Karajić istakao je, da u godini kada se još uvek proslavlja sto sedamdeset pet godina postojanja teatra u Šapcu, nisu poklekli duhom ni entuzijazmom. Direktan televizijski prenos premijere predstave „Kainov ožiljak“ na prvom programu RTS, pet premijera na Velikoj sceni, učešće na brojnim festivalima, pojedinačne i kolektivne nagrade, samo su potvrda da je Šabačko pozorište i dalje na pravom putu.
Imajući u vidu značaj Godišnje nagrade „Boris Kovač“ za umetnički doprinos radu Šabačkog pozorišta i uzimajući u obzir sve ono što je postignuto tokom prethodne sezone, Umetnički savet u sastavu Deana Kostić, Sonja Milojević i Ivan Tomašević doneo je odluku da se nagrada dodeli ansamblu predstave „Ćelava pevačica“ koga danas čine Zoran Karajić (G. Smit), Deana Kostić (Gđa. Smit), Ivan Tomašević (G. Martin), Aneta Tomašević (Gđa Martin), Dragana Radojević (Meri, služavka) i Ljubiša Barović (vatrogasni kapetan).
- Retko koje pozorište, ne samo kod nas, nego i u svetu može da se pohvali da na svom repertoaru ima predstavu koja ulazi u treću deceniju svog života. Imali smo tu sreću i privilegiju, i ne samo mi, nego i naša verna publika. U ono vreme, kada je nastala, bila je hit predstava u Jugoslaviji, odmah je osvojila srca i simpatije publike koja je hrlila da je ponovo gleda, po ko zna koji put. I danas ta publika rado dolazi da pogleda „Ćelavu pevačicu“ ali sada sa njima u sali sede i njihova deca i unuci. Uz „Ćelavu pevačicu“ zajedno sa nama su odrastle generacije ljubitelja pozorišta. Na žalost, neki od onih koji su počeli, nisu više sa nama. Aleksandra Saša Gavanski i Goran Ivanović su svoje talente podarili večnoj pozornici i sigurni smo, da su ma gde bili, srećni što „Ćelava pevačica“ još živi, a i oni sa njom u našim srcima. Magiju „Ćelave pevačice“ su nastavili da šire Jelica Vojinović, Ljubiša Barović, Aneta i Ivan Tomašević i umesto Saše i Gorana, Dragana Radojević i Zoran Karajić. Ono što je umetnički savet imao na umu, razmišljajući o ovogodišnjoj nagradi, je i to što je prošle godine „Ćelava pevačica“ bila na nekoliko uspešnih gostovanja i na velikom festivalu u Vraci, Bugarskoj, gde je visoko ocenjena od žirija i publike – istaknuto je, između ostalog, u obrazloženju odluke koju je pročitao doajen Šabačkog pozorišta Petar Lazić.
U ime porodice Kovač nagradu je uručio Hanibal Kovač istakavši pri tom da je, usled društvenih dešavanja, predstava rađena devedesetih godina ponovo dobila na svojoj aktuelnosti.
Od Šekspira do Stojiljkovića
Na repertoaru šestodnevne Revije, koju je otvorila glumica Mira Banjac, našlo se pet predstava. Ovogodišnji kuriozitet ogledao se u premijernom i repriznom izvođenju predstave „Perikle“ koja je, zbog ograničenih mesta na Velikoj sceni „Ljubiša Jovanović“, otvorila i zatvorila Reviju.
Simbolično, ali zaslužno, „Perikle“ u režiji Nikite Milivojevića, a po delu Vilijema Šekspira, poneo je titulu najbolje predstave. Šapčani su imali priliku da pogledaju i dobro poznatu komediju Reja i Majkla Kunija „Kidaj iz moje kuhinje“ u režiji Andree Ade Lazić, a u izvođenju ansambla Šabačkog pozorišta, Egzperijevog „Malog Princa“ u režiji Saše B. Latinovića, Pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ Zaječar, „Vlast“ Branislava Nušića u režiji Dušana Petrovića, Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina, i „Duge noći i crne zastave“ rađenu po romanu Dejana Stojiljkovića, a u režiji Ivana Vukovića, Šabačkog pozorišta i Narodnog pozorišta u Nišu.
Od komedije do drame, nekadašnjih i sadašnjih nedaća i muka, radosti i žalosti, istorijskih momenata kosovske tragedije i potrage za relikvijom, ali i Malim Princom u nama, do kritike savremenog društva kroz režisersku vizuru, a sve zahvaljujući glumačkim nastojanjima, i ovoga puta gledaoci su postali deo pozorišnog sveta koji je potvrdio da se u njemu ogleda naša stvarnost ma kakva ona bila.
GLUMCI VEČERI
Za glumce večeri tročlani žiri u sastavu Lilijana Ivanović, reditelj, Miroslav Trifunović, reditelj, i Ivan Tomašević, glumac, izabrao je Vladimira Milojevića i Miloša Vojnovića, „Perikle“, Šabačko pozorište, Vladimira Milojevića, „Kidaj iz moje kuhinje“, Šabačko pozorište, Miloša Tanaskovića, „Mali princ“, Pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“ Zaječar, Jovana Toračkog, „Vlast“, Narodno pozorište „Toša Jovanović“ Zrenjanin, Ljubišu Barovića i Dejana Cicmilovića, „Duge noći i crne zastave“, Šabačko pozorište i Narodno pozorište Niš.
Pozorište je živuća umetnost i traje nezaustavljivo kao vekovna civilizacijska i kulturna potreba čoveka. Ovo vreme danas nas opominje da moramo uzeti u svoje ruke sudbinu nas svih u pozorištu. Pozorište se danas izjeda iznutra. Naše nemire uslovljava sistem u kome poneki loši upravni odbori i komisije odlučuju o našoj sudbini, ali i mi sami međusobno i ponekim povišenim ostrašćenostima dovodimo do nepotrebnih ljudskih odnosa koji se svakako odražavaju na ozbiljan posao. Tu je i besparica za koju ne znamo kada će i da li će proći. Deleći sudbinu društva u kome živimo setimo se samo da u tom društvu imamo svoje mesto koje pripada svakom civilizovanom narodu. Ipak, mi smo vam potrebni.
Mira Banjac
- Ulazak šabačke javnosti u fascinantni i složeni svet modernizma ne bi bio moguć bez ljudi kao što je Vladislav Lalicki. On je posle Drugog svetskog rata postavljao standarde u usvajanju modernizma, a to nije bilo lako u prvim petoljetkama Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Sa devetnaest godina postao je scenograf jedne ugledne velike pozorišne kuće u Srbiji, odnosno Šabačkog pozorišta. Radio je za Jugoslovensko dramsko pozorište i Atelje 212. Bio je parametar uspeha u umetničkom delanju ne samo za šabačke umetnike nego i za srpske. Nijedan razgovor o napretku šabačkog slikarstva nije počinjao ni završavao bez spominjanja njegovog imena – rekao je Radovan Mirazović, slikar i istoričar umetnosti, autor Retrospektivne izložbe Vladislava Lalickog.
Prisećajući se vremena u kome je stvarao Lalicki Voja Brajović, predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije, istakao je da je on bio prvo veliko ime sa kojim se susreo još kao član Amaterskog društva „Abrašević“ u Valjevu.
- Došao je da nam pomogne oko predstave „Mizantrop“ u kojoj smo glumili tada devetnaestogodišnji Petar Lazić i ja, tri godine mlađi. Tu podršku koju smo od njega imali nikada neću zaboraviti. Scenograf je jedan od velikih pomagača dramske umetnosti, reditelju, dramskom piscu, glumcu, zato što je njegov genij sposoban ne samo da likovno oblikuje predstavu nego da, recimo, napravi jedinstveno mesto prostora koje omogućava da se u pozorištu, teatru, za tih nekih dva i po sata efikasno izvrše sve promene bez prepreka koje uvek idu na štetu pravom doživljaju gledaoca. Vlada Lalicki bio je jedan od tih retkih majstora svoga posla. Jedan od najznačajnijih umetnika koga smo mi imali u našim redvima. Više nije sa nama ali ima dobre naslednike, vrsne scenografe - istakao Brajović po otkrivanju biste Vladislavu Lalickom, rad akademskog slikara Dragiše Marsenića.
Celokupnu svečanost upriličio je nastup Muškog hora „Neven“, Hora 66 devojaka, Šabačkog pevačkog društva i Dečjeg hor „ViVa“ sa dirigentom Brankom Đurkovićem, a uz klavirsku pratnju Milene Đurković Pantelić.
Godišnja nagrada „Boris
Kovač“ „Ćelavoj pevačici“
Osvrćući se na proteklu pozorišnu sezonu direktor Šabačkog pozorišta Zoran Karajić istakao je, da u godini kada se još uvek proslavlja sto sedamdeset pet godina postojanja teatra u Šapcu, nisu poklekli duhom ni entuzijazmom. Direktan televizijski prenos premijere predstave „Kainov ožiljak“ na prvom programu RTS, pet premijera na Velikoj sceni, učešće na brojnim festivalima, pojedinačne i kolektivne nagrade, samo su potvrda da je Šabačko pozorište i dalje na pravom putu.
Imajući u vidu značaj Godišnje nagrade „Boris Kovač“ za umetnički doprinos radu Šabačkog pozorišta i uzimajući u obzir sve ono što je postignuto tokom prethodne sezone, Umetnički savet u sastavu Deana Kostić, Sonja Milojević i Ivan Tomašević doneo je odluku da se nagrada dodeli ansamblu predstave „Ćelava pevačica“ koga danas čine Zoran Karajić (G. Smit), Deana Kostić (Gđa. Smit), Ivan Tomašević (G. Martin), Aneta Tomašević (Gđa Martin), Dragana Radojević (Meri, služavka) i Ljubiša Barović (vatrogasni kapetan).
- Retko koje pozorište, ne samo kod nas, nego i u svetu može da se pohvali da na svom repertoaru ima predstavu koja ulazi u treću deceniju svog života. Imali smo tu sreću i privilegiju, i ne samo mi, nego i naša verna publika. U ono vreme, kada je nastala, bila je hit predstava u Jugoslaviji, odmah je osvojila srca i simpatije publike koja je hrlila da je ponovo gleda, po ko zna koji put. I danas ta publika rado dolazi da pogleda „Ćelavu pevačicu“ ali sada sa njima u sali sede i njihova deca i unuci. Uz „Ćelavu pevačicu“ zajedno sa nama su odrastle generacije ljubitelja pozorišta. Na žalost, neki od onih koji su počeli, nisu više sa nama. Aleksandra Saša Gavanski i Goran Ivanović su svoje talente podarili večnoj pozornici i sigurni smo, da su ma gde bili, srećni što „Ćelava pevačica“ još živi, a i oni sa njom u našim srcima. Magiju „Ćelave pevačice“ su nastavili da šire Jelica Vojinović, Ljubiša Barović, Aneta i Ivan Tomašević i umesto Saše i Gorana, Dragana Radojević i Zoran Karajić. Ono što je umetnički savet imao na umu, razmišljajući o ovogodišnjoj nagradi, je i to što je prošle godine „Ćelava pevačica“ bila na nekoliko uspešnih gostovanja i na velikom festivalu u Vraci, Bugarskoj, gde je visoko ocenjena od žirija i publike – istaknuto je, između ostalog, u obrazloženju odluke koju je pročitao doajen Šabačkog pozorišta Petar Lazić.
U ime porodice Kovač nagradu je uručio Hanibal Kovač istakavši pri tom da je, usled društvenih dešavanja, predstava rađena devedesetih godina ponovo dobila na svojoj aktuelnosti.
Od Šekspira do Stojiljkovića
Na repertoaru šestodnevne Revije, koju je otvorila glumica Mira Banjac, našlo se pet predstava. Ovogodišnji kuriozitet ogledao se u premijernom i repriznom izvođenju predstave „Perikle“ koja je, zbog ograničenih mesta na Velikoj sceni „Ljubiša Jovanović“, otvorila i zatvorila Reviju.
Simbolično, ali zaslužno, „Perikle“ u režiji Nikite Milivojevića, a po delu Vilijema Šekspira, poneo je titulu najbolje predstave. Šapčani su imali priliku da pogledaju i dobro poznatu komediju Reja i Majkla Kunija „Kidaj iz moje kuhinje“ u režiji Andree Ade Lazić, a u izvođenju ansambla Šabačkog pozorišta, Egzperijevog „Malog Princa“ u režiji Saše B. Latinovića, Pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ Zaječar, „Vlast“ Branislava Nušića u režiji Dušana Petrovića, Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina, i „Duge noći i crne zastave“ rađenu po romanu Dejana Stojiljkovića, a u režiji Ivana Vukovića, Šabačkog pozorišta i Narodnog pozorišta u Nišu.
Od komedije do drame, nekadašnjih i sadašnjih nedaća i muka, radosti i žalosti, istorijskih momenata kosovske tragedije i potrage za relikvijom, ali i Malim Princom u nama, do kritike savremenog društva kroz režisersku vizuru, a sve zahvaljujući glumačkim nastojanjima, i ovoga puta gledaoci su postali deo pozorišnog sveta koji je potvrdio da se u njemu ogleda naša stvarnost ma kakva ona bila.
GLUMCI VEČERI
Za glumce večeri tročlani žiri u sastavu Lilijana Ivanović, reditelj, Miroslav Trifunović, reditelj, i Ivan Tomašević, glumac, izabrao je Vladimira Milojevića i Miloša Vojnovića, „Perikle“, Šabačko pozorište, Vladimira Milojevića, „Kidaj iz moje kuhinje“, Šabačko pozorište, Miloša Tanaskovića, „Mali princ“, Pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“ Zaječar, Jovana Toračkog, „Vlast“, Narodno pozorište „Toša Jovanović“ Zrenjanin, Ljubišu Barovića i Dejana Cicmilovića, „Duge noći i crne zastave“, Šabačko pozorište i Narodno pozorište Niš.
Pozorište je živuća umetnost i traje nezaustavljivo kao vekovna civilizacijska i kulturna potreba čoveka. Ovo vreme danas nas opominje da moramo uzeti u svoje ruke sudbinu nas svih u pozorištu. Pozorište se danas izjeda iznutra. Naše nemire uslovljava sistem u kome poneki loši upravni odbori i komisije odlučuju o našoj sudbini, ali i mi sami međusobno i ponekim povišenim ostrašćenostima dovodimo do nepotrebnih ljudskih odnosa koji se svakako odražavaju na ozbiljan posao. Tu je i besparica za koju ne znamo kada će i da li će proći. Deleći sudbinu društva u kome živimo setimo se samo da u tom društvu imamo svoje mesto koje pripada svakom civilizovanom narodu. Ipak, mi smo vam potrebni.
Mira Banjac
Tekst i foto: Olja Gavrilović
Najnoviji broj
18. april 2024.
