PISMA ČITALACA
Kako da se oprostim od tebe? Dugo sam razmišljala da napišem ovu našu tužnu priču, bez želje da povredim bilo čija osećanja u ovom teškom vremenu, ali želela sam da skrenem pažnju ljudskom rodu o stradanju drugih bića koja nas okružuju tražeći pomoć da prežive bez hrane, bez toplog doma, bez ljubavi čoveka.
Ali da počnem priču...
Vrelo leto, godina 2014. mesec jul, ni list na drvetu da zadrhti, samo jara izbija iz polu otopljenog asfalta. Polako idem iz jutarnje kupovine i tad ugledah malu šarenu macu na sunčanoj strani ulice kako nemoćno leži kao mala šarena bačena krpica. Levo od nje drvo i hlad. Jedna devojčica u dvorištu prodaje voće. Upitah: „Dete, je’l tvoja ova lepa maca“? Macin pogled nemoćno i očajno me prati. „Nije teto, ona je tu još od sinoć“. „Pa zašto nisi u vodu umočila komadić hleba i dala, sklonila u hlad“? Nisam dobila odgovor. Sagoh se, malu šarenu „krpicu“ prebacim preko moje ruke, ponesoh je kući, a ona mirna nemoćna, gladna, žedna, tužna, visi preko moje ruke, nema snage ni da se pomeri. Dala sam joj hladno mleko koje je bez predaha pila, onda sam je nežno položila na krevet u hlad moje sobe, spavala je do jutra, spokojna, sigurna.
Popodne tog dana kao da se nebo otvorilo, pala je strašna kiša. Ulične bujice nosile su sve pred sobom. Pomislih, šta bi bilo sa macom da sam prošla pored nje i ostavila da leži pred dvorištem ljudi koji ne obraćaju pažnju...
Macu sam nazvala Milica. Bila je prelepa, pametna i dobra. Brzo je povratila snagu uz negu i dobru hranu, postala je i vesela, hrabra, mazna, igrala se sa drugim macama, jurila po krovovima ptice, u travi guštere, bila je vrlo srećna, zabavna, znala kućna pravila. Bila je poslušna i omiljena u porodici, nije pravila štetu. Ja sam bila srećna i raspoložena dok sam se brinula o njima (imam još jednu macu stariju). Hrabro je ulazila u duel sa jačom kad oseti da je previše hrabra ona pobegne, sakrije se u kuću.
Veseli dani su prolazili, još mnogo bih mogla pisati o njoj prebirajući po sećanjima. Moram reći da sam pitala komšije da li moje mace smetaju, svi su oko nas rekli da ne smetaju i ja sam verovala i Milica je verovala, veselo se igrala sa drugim macama ne sluteći izdaju. Malo ljudi ima toplo plemenito srce koje velikodušno deli ljubav i pomoć nemoćnim bićima koja nas okružuju. Postoje i oni drugi sa „ledom“ umesto srca koji nikom ne pomažu i koji bez ikakvih obzira određuju sudbinu slabijim od sebe, ne obraćajući pažnju na zlo koje ostavljaju i koga povređuju.
Naši dani u našoj porodici prolazili su veselo, i prođe 15 meseci od dana kad nas je život spojio na istoj stazi. 24. oktobar 2015. kasno toplo popodne. Izmazila si se kao poslednji put sa omiljenim članom porodice i otišla si da se ne vratiš. U jednom momentu druga maca je najstrašnije „zarežala“, pogledala sam je u čudu pitajući se zašto, zašto nisam razumela poruku. Ona je osetila ali ne i ja da se nešto loše desilo. Tog trenutka nečija bezdušna ruka otrgnula je laticu iz mog cvetića najlepšeg, istrgla i zgnječila moje srce bolom koji ne prolazi.
Razmišljam koliko si bila sama, uplašena i bez zaštite, stalno razmišljam o tome koliko je to surovo i tužno. Kad nisi došla u sumrak, tražili smo te. Cela okolina je pretražena, nisi stradala, ali te nema, da li si negde odneta i bačena vođena ljudskom bezdušnošću ili tešim sebe da te neko mazi i voli kao ja.
Kad noću spustim glavu na hladan jastuk sećanja razmišljam zašto? Suze idu nezadrživo u svakoj si ti i molim da ti se ništa loše nije desilo. Molim da se otopi led sa srca onog koji te je surovo otrgao od sreće koji si imala uz nas i vrati te Milice tamo gde pripadaš, porodici koja te beskrajno voli.
Još uvek držim odškrinut prozor na mojoj sobi a studen kasne jeseni ulazi u nju a ja, ja čekam dobro poznati skok gde ti dolaziš nazad u moje naručje, vraćaš svojoj kući.
Ne znam možda..., stara sam i ozbiljno bolesna, tužna, povređena, pitam se zašto baš ona kad na svakom koraku ima napuštenih maca, postupak je strašan, bahat i zao. Svako zlo dobije račun za naplatu, niko ne ostaje nekažnjen.
A ja, meni ostaje da na kraju moje životne staze prebiram sećanja i pitam se zašto? Oprosti Milice što nisam uspela da te sačuvam od ljudskog zla.
Ali da počnem priču...
Vrelo leto, godina 2014. mesec jul, ni list na drvetu da zadrhti, samo jara izbija iz polu otopljenog asfalta. Polako idem iz jutarnje kupovine i tad ugledah malu šarenu macu na sunčanoj strani ulice kako nemoćno leži kao mala šarena bačena krpica. Levo od nje drvo i hlad. Jedna devojčica u dvorištu prodaje voće. Upitah: „Dete, je’l tvoja ova lepa maca“? Macin pogled nemoćno i očajno me prati. „Nije teto, ona je tu još od sinoć“. „Pa zašto nisi u vodu umočila komadić hleba i dala, sklonila u hlad“? Nisam dobila odgovor. Sagoh se, malu šarenu „krpicu“ prebacim preko moje ruke, ponesoh je kući, a ona mirna nemoćna, gladna, žedna, tužna, visi preko moje ruke, nema snage ni da se pomeri. Dala sam joj hladno mleko koje je bez predaha pila, onda sam je nežno položila na krevet u hlad moje sobe, spavala je do jutra, spokojna, sigurna.
Popodne tog dana kao da se nebo otvorilo, pala je strašna kiša. Ulične bujice nosile su sve pred sobom. Pomislih, šta bi bilo sa macom da sam prošla pored nje i ostavila da leži pred dvorištem ljudi koji ne obraćaju pažnju...
Macu sam nazvala Milica. Bila je prelepa, pametna i dobra. Brzo je povratila snagu uz negu i dobru hranu, postala je i vesela, hrabra, mazna, igrala se sa drugim macama, jurila po krovovima ptice, u travi guštere, bila je vrlo srećna, zabavna, znala kućna pravila. Bila je poslušna i omiljena u porodici, nije pravila štetu. Ja sam bila srećna i raspoložena dok sam se brinula o njima (imam još jednu macu stariju). Hrabro je ulazila u duel sa jačom kad oseti da je previše hrabra ona pobegne, sakrije se u kuću.
Veseli dani su prolazili, još mnogo bih mogla pisati o njoj prebirajući po sećanjima. Moram reći da sam pitala komšije da li moje mace smetaju, svi su oko nas rekli da ne smetaju i ja sam verovala i Milica je verovala, veselo se igrala sa drugim macama ne sluteći izdaju. Malo ljudi ima toplo plemenito srce koje velikodušno deli ljubav i pomoć nemoćnim bićima koja nas okružuju. Postoje i oni drugi sa „ledom“ umesto srca koji nikom ne pomažu i koji bez ikakvih obzira određuju sudbinu slabijim od sebe, ne obraćajući pažnju na zlo koje ostavljaju i koga povređuju.
Naši dani u našoj porodici prolazili su veselo, i prođe 15 meseci od dana kad nas je život spojio na istoj stazi. 24. oktobar 2015. kasno toplo popodne. Izmazila si se kao poslednji put sa omiljenim članom porodice i otišla si da se ne vratiš. U jednom momentu druga maca je najstrašnije „zarežala“, pogledala sam je u čudu pitajući se zašto, zašto nisam razumela poruku. Ona je osetila ali ne i ja da se nešto loše desilo. Tog trenutka nečija bezdušna ruka otrgnula je laticu iz mog cvetića najlepšeg, istrgla i zgnječila moje srce bolom koji ne prolazi.
Razmišljam koliko si bila sama, uplašena i bez zaštite, stalno razmišljam o tome koliko je to surovo i tužno. Kad nisi došla u sumrak, tražili smo te. Cela okolina je pretražena, nisi stradala, ali te nema, da li si negde odneta i bačena vođena ljudskom bezdušnošću ili tešim sebe da te neko mazi i voli kao ja.
Kad noću spustim glavu na hladan jastuk sećanja razmišljam zašto? Suze idu nezadrživo u svakoj si ti i molim da ti se ništa loše nije desilo. Molim da se otopi led sa srca onog koji te je surovo otrgao od sreće koji si imala uz nas i vrati te Milice tamo gde pripadaš, porodici koja te beskrajno voli.
Još uvek držim odškrinut prozor na mojoj sobi a studen kasne jeseni ulazi u nju a ja, ja čekam dobro poznati skok gde ti dolaziš nazad u moje naručje, vraćaš svojoj kući.
Ne znam možda..., stara sam i ozbiljno bolesna, tužna, povređena, pitam se zašto baš ona kad na svakom koraku ima napuštenih maca, postupak je strašan, bahat i zao. Svako zlo dobije račun za naplatu, niko ne ostaje nekažnjen.
A ja, meni ostaje da na kraju moje životne staze prebiram sećanja i pitam se zašto? Oprosti Milice što nisam uspela da te sačuvam od ljudskog zla.
M.L.
Najnoviji broj
18. april 2024.
