Инфо

Берза

  • aero 1.692 ▲ 0,18%
  • agbc 500 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.434 ▲ 2,48%
  • amsopb 545 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.490 ▲ 2,47%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.105 ▲ 2,08%
  • kmbn 1.905 ▲ 0,26%
  • niis 684 ▲ 0,74%
  • rso1488 127,40 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
(3. децембар 2015.)

ПИСМА ЧИТАЛАЦА

Како да се опростим од тебе? Дуго сам размишљала да напишем ову нашу тужну причу, без жеље да повредим било чија осећања у овом тешком времену, али желела сам да скренем пажњу људском роду о страдању других бића која нас окружују тражећи помоћ да преживе без хране, без топлог дома, без љубави човека.
Али да почнем причу...
Врело лето, година 2014. месец јул, ни лист на дрвету да задрхти, само јара избија из полу отопљеног асфалта. Полако идем из јутарње куповине и тад угледах малу шарену мацу на сунчаној страни улице како немоћно лежи као мала шарена бачена крпица. Лево од ње дрво и хлад. Једна девојчица у дворишту продаје воће. Упитах: „Дете, је’л твоја ова лепа маца“? Мацин поглед немоћно и очајно ме прати. „Није тето, она је ту још од синоћ“. „Па зашто ниси у воду умочила комадић хлеба и дала, склонила у хлад“? Нисам добила одговор. Сагох се, малу шарену „крпицу“ пребацим преко моје руке, понесох је кући, а она мирна немоћна, гладна, жедна, тужна, виси преко моје руке, нема снаге ни да се помери. Дала сам јој хладно млеко које је без предаха пила, онда сам је нежно положила на кревет у хлад моје собе, спавала је до јутра, спокојна, сигурна.
Поподне тог дана као да се небо отворило, пала је страшна киша. Уличне бујице носиле су све пред собом. Помислих, шта би било са мацом да сам прошла поред ње и оставила да лежи пред двориштем људи који не обраћају пажњу...
Мацу сам назвала Милица. Била је прелепа, паметна и добра. Брзо је повратила снагу уз негу и добру храну, постала је и весела, храбра, мазна, играла се са другим мацама, јурила по крововима птице, у трави гуштере, била је врло срећна, забавна, знала кућна правила. Била је послушна и омиљена у породици, није правила штету. Ја сам била срећна и расположена док сам се бринула о њима (имам још једну мацу старију). Храбро је улазила у дуел са јачом кад осети да је превише храбра она побегне, сакрије се у кућу.
Весели дани су пролазили, још много бих могла писати о њој пребирајући по сећањима. Морам рећи да сам питала комшије да ли моје маце сметају, сви су око нас рекли да не сметају и ја сам веровала и Милица је веровала, весело се играла са другим мацама не слутећи издају. Мало људи има топло племенито срце које великодушно дели љубав и помоћ немоћним бићима која нас окружују. Постоје и они други са „ледом“ уместо срца који ником не помажу и који без икаквих обзира одређују судбину слабијим од себе, не обраћајући пажњу на зло које остављају и кога повређују.
Наши дани у нашој породици пролазили су весело, и прође 15 месеци од дана кад нас је живот спојио на истој стази. 24. октобар 2015. касно топло поподне. Измазила си се као последњи пут са омиљеним чланом породице и отишла си да се не вратиш. У једном моменту друга маца је најстрашније „зарежала“, погледала сам је у чуду питајући се зашто, зашто нисам разумела поруку. Она је осетила али не и ја да се нешто лоше десило. Тог тренутка нечија бездушна рука отргнула је латицу из мог цветића најлепшег, истргла и згњечила моје срце болом који не пролази.
Размишљам колико си била сама, уплашена и без заштите, стално размишљам о томе колико је то сурово и тужно. Кад ниси дошла у сумрак, тражили смо те. Цела околина је претражена, ниси страдала, али те нема, да ли си негде однета и бачена вођена људском бездушношћу или тешим себе да те неко мази и воли као ја.
Кад ноћу спустим главу на хладан јастук сећања размишљам зашто? Сузе иду незадрживо у свакој си ти и молим да ти се ништа лоше није десило. Молим да се отопи лед са срца оног који те је сурово отргао од среће који си имала уз нас и врати те Милице тамо где припадаш, породици која те бескрајно воли.
Још увек држим одшкринут прозор на мојој соби а студен касне јесени улази у њу а ја, ја чекам добро познати скок где ти долазиш назад у моје наручје, враћаш својој кући.
Не знам можда..., стара сам и озбиљно болесна, тужна, повређена, питам се зашто баш она кад на сваком кораку има напуштених маца, поступак је страшан, бахат и зао. Свако зло добије рачун за наплату, нико не остаје некажњен.
А ја, мени остаје да на крају моје животне стазе пребирам сећања и питам се зашто? Опрости Милице што нисам успела да те сачувам од људског зла.

М.Л.

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa