(ODLOMAK IZ PRIČE)

...Mladi „serdžente“, zadarski Italijan, prevodilac i majorov ađutant, od koga je major bio udaljen samo metar u trenutku kad je poginuo, teško je podneo smrt svog komandanta. Prebirajući po njegovim stvarima i pripremajući se da uz majorov kovčeg na daleku Sardiniju pošalje i njegove lične stvari,“ serdžente“ se zamislio šta da radi sa lovačkim karabinom. Najpre je pomislio da bi bilo dobro da ga uzme sebi. Karabin je bio lep, a kundak umetničko delo. No, nešto ga je od te pomisli odbijalo. Prisetio se dana kad je zajedno sa majorom bio kod Božine kuće, tražeći da im izrezbari kundak za perfekta, a on im predložio da uzmu onaj koji im je već ranije predao. Vratila mu se slika izrešetanog perfektovog automobila, trojice mrtvih tela u njemu i karabina na zadnjem sedištu čiji je kundak bio poprskan krvlju. Lično ga je izvadio iz automobila, pazeći da ne umrlja ruke. Setio se majora i njegove neprikrivene želje da karabin, koji je poklonio perfektu samo koji mesec pre, zadrži sebi, kad je video da je ovaj mrtav i beo...
...Ne, odlučio je. Karabin sa fatalnim kundakom, odneće onome od koga su ga i uzeli. I već sutradan, zaputio se Božinoj kući, sam sa vozačem. Zatekao je Božu u radionici. Upravo je strugao drvenu zdjelu izdubljenu u klenovu drvetu i prilično se iznenadio „serdžentevoj“ poseti. Serdžente je u levoj ruci držao u plavi pakpapir zamotan karabin, a desnu pružio Boži, kao da su stari drugari koji se nisu videli neko vreme.
- Gospon Božo, ja sam doneo karabin sa vašim kundakom, i vraćam vam ga?
- Šta će to značiti gospodine i kako to da tumačim, iznenađeno je pitao Božo.
- Tumačite, da vam italijanska država veruje, izdeklamovao je „serdžente“ i pružio mu u pakpapir zamotan karabin.
Božo je prihvatio pruženi omot i odložio ga na stolarski banak. Ponudio je mladog Italijana da sedne i upitao da li je za vino ili grapu.
- Grapa, rekao je „serdžente“.
Iz maškariola, što je bio okačen na zidu, Božo je dohvatio bocu sa lozovom rakijom i dve neobične čašice od smrekova drveta. Italijan je nakon izgovorenog „salute“, iskrenuo čašicu bez zadrške, i Božo nakon što je otpio gutljaj, natoči mu još jednu. Brzo je „serdžente“ popio i drugu, a nakon treće, uz pripaljenu cigaretu zabrinuto ga je upitao:
- Gospon Božo, ako bih ja od vas uzeo ove dve drvene, smrekove čašice za rakiju, bi li one nosile nesreću kao što nosi vaš kundak?
- Ne razumijem pitanje, gospon „serdžente“?
- Hmm, evo uzeli smo od vas karabin sa predivno izrezbarenim kundakom. Ko god ga je imao u posedu, brzo je poginuo pod vrlo neobičnim okolnostima. Perfekt, pa onda major. Čuli ste za to, sigurno.
- Da, čuo sam. Ali to je slučajnost gospodine, sasvim velika slučajnost.
- A, ne. Nije slučajnost. Ja sam vam ga zapravo i donio, zato što mislim da nije slučajnost.
- Zaboga, gospodine, pa kundak je samo predmet. Komad orasova drveta po kome sam ja švrljao neku priču koja mi je tada pala na pamet. To nema nikakve veze sa pogibijom perfekta i majora.
- Ima, uvjeren sam. Ne može se sve objasniti racionalnim razlozima. Postoje stvari koje su nama nesaznatljive. I ja vam vraćam karabin i predivan kundak, da prekinem lanac nesreće. Molim vas, nemojte dozvoliti da vam ga iko više uzme. Siguran sam, da nam ga niste dali dobrovoljno, nego zato što ste se plašili posljedica. Jel, tako?
- Pa, sam ga donio i potpisao sam papir da ga darujem.
- Da. Jeste, tako je. Ali, odrekli ste ga se plašeći se posljedica, jeli tako, recite iskreno.
Božo je nekoliko sekundi razmišljao šta da mu kaže. Video je na licu svog sagovornika da je iskren i nekako preplašen. Setio se i toga kako je prošao ajduk Todor Medić kad mu je iz kuće odnio karabin sa čudesnim kundakom. Možda ima nešto u ovoj čudnoj priči mladog Italijana.
- Da, nisam ga dao zato što sam želio da vam ga poklonim, nego zato što sam mislio da je to za mene bolje.
Božo mu onda ispriča i priču sa hajdukom Medićem i načinom na koji je on završio kad je odneo karabin. Mladom Italijanu su zasijale oči. Bila je to dodatna potvrda njegovih misli. Nakon četvrte rakije, on ustade, pruži ruku, i reče:
- Siguran sam da niko, ko bi se usudio da vam ovo što sam doneo uzme, a da vi to ne želite punim srcem, neće dobro proći.
Božo ga je nemo gledao, a onda iskoračio korak, otvorio maškariol i izvadio četiri smrekove, rakijske čašice. Pružio ih je i kazao.
- „Serdžente“, uzmite ovo kao moj dar, punoga srca. I želim vam svaku sreću.
Prihvatio je pruženi dar, osmehnuo se, i rekao sasvim iskreno.
- Evo, da i ja dobijem nešto, a da je od srca u ovoj surovoj zemlji. Uzimam, hvala vam i želim vam svako dobro.
- I ja vama, rekao je Božo kad je „serdženteova“ figura već promicala kroz vrata Božine male radionice.
Kad je u jesen, 1943. godine, kapitulirala Italija, Božo je lično pomogao „serdženteu“ da se izvuče i bezbedno vrati u Zadar. Imao je dušu taj „talijanac“, rekao je kasnije Božo mom ocu. Nikad ga više nije video. Karbin sa čudesnim kundakom je zamotao u nauljene krpe, stavio u drvenu oblogu i sakrio u Grmarskim škrapama blizu kuće. Izvadio ga je iza rata i sa njim desetinama godina lovio. Nikome, ni najbližima nije dao ni da ga očiste nakon lova. Priču o karabinu i kundaku je ispričao samo svom bratu i mom ocu. Držao ga je u zastakljenoj, zaključanoj vitrini, u svojoj spavaćoj sobi. Samo iz njegovih ruku se mogla pogledati ta čudesna rezbarska kompozicija na obe strane kundaka...