Берза

  • aero 1.690 ▲ 0,06%
  • agbc 500 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.490 ▲ 2,47%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • kmbn 1.900 ⚫ 0,00%
  • niis 680 ▲ 0,15%
  • rso1488 127,40 ⚫ 0,00%
(10. децембар 2015.)
КУНДАК БОЖЕ КАУРИНА

(ОДЛОМАК ИЗ ПРИЧЕ)

...Млади „серџенте“, задарски Италијан, преводилац и мајоров ађутант, од кога је мајор био удаљен само метар у тренутку кад је погинуо, тешко је поднео смрт свог команданта. Пребирајући по његовим стварима и припремајући се да уз мајоров ковчег на далеку Сардинију пошаље и његове личне ствари,“ серџенте“ се замислио шта да ради са ловачким карабином. Најпре је помислио да би било добро да га узме себи. Карабин је био леп, а кундак уметничко дело. Но, нешто га је од те помисли одбијало. Присетио се дана кад је заједно са мајором био код Божине куће, тражећи да им изрезбари кундак за перфекта, а он им предложио да узму онај који им је већ раније предао. Вратила му се слика изрешетаног перфектовог аутомобила, тројице мртвих тела у њему и карабина на задњем седишту чији је кундак био попрскан крвљу. Лично га је извадио из аутомобила, пазећи да не умрља руке. Сетио се мајора и његове неприкривене жеље да карабин, који је поклонио перфекту само који месец пре, задржи себи, кад је видео да је овај мртав и бео...
...Не, одлучио је. Карабин са фаталним кундаком, однеће ономе од кога су га и узели. И већ сутрадан, запутио се Божиној кући, сам са возачем. Затекао је Божу у радионици. Управо је стругао дрвену здјелу издубљену у кленову дрвету и прилично се изненадио „серџентевој“ посети. Серџенте је у левој руци држао у плави пакпапир замотан карабин, а десну пружио Божи, као да су стари другари који се нису видели неко време.
- Госпон Божо, ја сам донео карабин са вашим кундаком, и враћам вам га?
- Шта ће то значити господине и како то да тумачим, изненађено је питао Божо.
- Тумачите, да вам италијанска држава верује, издекламовао је „серџенте“ и пружио му у пакпапир замотан карабин.
Божо је прихватио пружени омот и одложио га на столарски банак. Понудио је младог Италијана да седне и упитао да ли је за вино или грапу.
- Грапа, рекао је „серџенте“.
Из машкариола, што је био окачен на зиду, Божо је дохватио боцу са лозовом ракијом и две необичне чашице од смрекова дрвета. Италијан је након изговореног „салуте“, искренуо чашицу без задршке, и Божо након што је отпио гутљај, наточи му још једну. Брзо је „серџенте“ попио и другу, а након треће, уз припаљену цигарету забринуто га је упитао:
- Госпон Божо, ако бих ја од вас узео ове две дрвене, смрекове чашице за ракију, би ли оне носиле несрећу као што носи ваш кундак?
- Не разумијем питање, госпон „серџенте“?
- Хмм, ево узели смо од вас карабин са предивно изрезбареним кундаком. Ко год га је имао у поседу, брзо је погинуо под врло необичним околностима. Перфект, па онда мајор. Чули сте за то, сигурно.
- Да, чуо сам. Али то је случајност господине, сасвим велика случајност.
- А, не. Није случајност. Ја сам вам га заправо и донио, зато што мислим да није случајност.
- Забога, господине, па кундак је само предмет. Комад орасова дрвета по коме сам ја шврљао неку причу која ми је тада пала на памет. То нема никакве везе са погибијом перфекта и мајора.
- Има, увјерен сам. Не може се све објаснити рационалним разлозима. Постоје ствари које су нама несазнатљиве. И ја вам враћам карабин и предиван кундак, да прекинем ланац несреће. Молим вас, немојте дозволити да вам га ико више узме. Сигуран сам, да нам га нисте дали добровољно, него зато што сте се плашили посљедица. Јел, тако?
- Па, сам га донио и потписао сам папир да га дарујем.
- Да. Јесте, тако је. Али, одрекли сте га се плашећи се посљедица, јели тако, реците искрено.
Божо је неколико секунди размишљао шта да му каже. Видео је на лицу свог саговорника да је искрен и некако преплашен. Сетио се и тога како је прошао ајдук Тодор Медић кад му је из куће однио карабин са чудесним кундаком. Можда има нешто у овој чудној причи младог Италијана.
- Да, нисам га дао зато што сам желио да вам га поклоним, него зато што сам мислио да је то за мене боље.
Божо му онда исприча и причу са хајдуком Медићем и начином на који је он завршио кад је однео карабин. Младом Италијану су засијале очи. Била је то додатна потврда његових мисли. Након четврте ракије, он устаде, пружи руку, и рече:
- Сигуран сам да нико, ко би се усудио да вам ово што сам донео узме, а да ви то не желите пуним срцем, неће добро проћи.
Божо га је немо гледао, а онда искорачио корак, отворио машкариол и извадио четири смрекове, ракијске чашице. Пружио их је и казао.
- „Серџенте“, узмите ово као мој дар, пунога срца. И желим вам сваку срећу.
Прихватио је пружени дар, осмехнуо се, и рекао сасвим искрено.
- Ево, да и ја добијем нешто, а да је од срца у овој суровој земљи. Узимам, хвала вам и желим вам свако добро.
- И ја вама, рекао је Божо кад је „серџентеова“ фигура већ промицала кроз врата Божине мале радионице.
Кад је у јесен, 1943. године, капитулирала Италија, Божо је лично помогао „серџентеу“ да се извуче и безбедно врати у Задар. Имао је душу тај „талијанац“, рекао је касније Божо мом оцу. Никад га више није видео. Карбин са чудесним кундаком је замотао у науљене крпе, ставио у дрвену облогу и сакрио у Грмарским шкрапама близу куће. Извадио га је иза рата и са њим десетинама година ловио. Никоме, ни најближима није дао ни да га очисте након лова. Причу о карабину и кундаку је испричао само свом брату и мом оцу. Држао га је у застакљеној, закључаној витрини, у својој спаваћој соби. Само из његових руку се могла погледати та чудесна резбарска композиција на обе стране кундака...

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa