Info

31. decembar 2015.31. dec 2015.
RAZGOVOR SA VLADIKOM LAVRENTIJEM

SA HRISTOM, ŽIVOT JE RADOST

Uoči Božića, tradicionalno, razgovarali smo sa Njegovim Preosveštenstvom Episkopom šabačkim gospodinom Lavrentijem o tajni vitlejemske noći u kojoj se ogleda istorija sveta, o zlu u čoveku i njegovom prevazilaženju, o ovom kao najboljem od svih svetova, opasnosti od terorizma i zloupotrebe religije, o radosti, pre svega
Pred prizorom „svetih čudesa“ prve Božićne noći, o kojoj hrišćansko čovečanstvo sa pobožnim ushićenjem priča već dva milenijuma, pitamo se šta se, zapravo, dogodilo u vitlejemskoj noći?
- Dogodilo se ono što je vekovima grejalo nadu u srcu staroga sveta i što su čežnjive oči starozavetnog čovečanstva željno iščekivale da ugledaju - dolazak obećanog Spasitelja sveta, Mesije i Hrista Gospodnjega. Dogodilo se čudo rođenja Boga u ljudskom telu. Neuporedivo, najveće čudo u istoriji sveta. Čudo koje se ne može razumeti razumom bez srca, ni srcem bez ljubavi. Onaj koji je uzročnik svakog rađanja ogrnuo se haljinom trošnog ljudskog tela, ukoračio u istoriju i postao kao jedan od nas. Bog je postao čovek. Kao kap rose sa ruže, tako se On odronio od prečistog tela Najsvetije Devojke. Obukao se u prečisto telo kao u suzu, u kojoj se ogleda i blista celo Sunce, celo večno Božanstvo. Duh Sveti sazdao je za Njega tu suzu – to prečisto telo – kao novu tvar, u koju se On odenuo. I ostao s nama „do svršetka veka“. Božićna drama postala je večno nedopričana priča o Bogu među ljudima, ikona celovite životne drame čoveka i sveta.
Želite li da kažete da se u tajni vitlejemske noći ogleda buduća istorija sveta?
- Upravo to. Ovaj događaj podelio je istoriju sveta na dve ere - vreme pre i posle Hrista. Nebo je anđelskom pesmom uputilo zemlji programsku himnu: „Slava na visini Bogu a na zemlji mir i među ljudima dobra volja“, himnu Slave, Mira i Ljubavi, poruku radosti i optimizma, program pobede dobra nad zlom, vrline nad porokom, života nad smrću. Rođenjem u ubogoj pećini, Gospod je nagovestio novi duh u međuljudskim odnosima kako bi se taj program ostvario, duh slave Bogu, iz čega se rađa mir i ljubav među ljudima. Preko pastira se novorođenom Hristu poklonio narod Božji od kraja do kraja istorije, a mudraci prineli darove prepune simbolike u ime potomaka sva tri Nojeva sina, Sima, Hama i Jafeta, dakle, u ime naroda Azije, Afrike i Evrope. Nažalost, ovom događaju se nisu svi obradovali. Čuvši za rođenje Novoga Cara sveta, Car Irod se pobojao za svoj presto i naredio masovni pokolj vitlejemske dece. Evo večne slike nasilja moćnih i jakih nad nemoćnim i nezaštićenim. Majka Božja sa malim Isusom izmiče maču Irodovu i postaje izbeglica u Egiptu. I tako se kroz celu istoriju proteže duga kolona izbeglica do naših dana. Duhovne oči hrišćana uvek na čelu kolone vide i prepoznaju Bogorodicu i Hrista. Neki otvaraju svoja srca i domove za nevoljnike a drugi podižu zidove i žice oko sebe...
Znači li to, Vladiko, da je istorija, prema rečima Osvalda Špenglera, uglavnom istorija sukoba i ratova među ljudima i narodima?
- Čovek i čovečanstvo posle Hrista svakodnevno imaju svoje uspone i padove. Uveren sam da u čovekovom životu ima neuporedivo više dobra, radosti i sreće, nego zla, mržnje i poroka. Da nije tako život ne bi imao smisla. Nažalost, istorija se uglavnom bavi naličjem života, njegovom tamnom i rugobnom stranom. Zlo ima nesrazmerno jaču magnetsku silu od dobra. Danas dominiraju vesti o ljudskoj nesreći - pljačkama, ubistvima, hapšenjima, prirodnim katastrofama, elementarnim nepogodama... Naš narod je izrekao duboku misao: „Ni u gori o zlu ne govori“.
Da li je moguće promeniti strukturu čovekovu, njegovu ćud i prirodu sklonu zlu?
- Vatreno verujem da je to moguće. I to je najvažniji zadatak našeg vremena. Čovek i čovečanstvo moraju naći svoj put. U svom znamenitom delu „Propast Zapada“ pomenuti veliki Nemac Špengler, zapisao je – „Hrišćanstvu Dostojevskog pripada treći milenijum ili ga neće biti“. A to znači jevanđelskom hrišćanstvu, ovom vitlejemskom o kome govorimo. Hrišćanstvo je religija pobednika, velikih duhovnih boraca i heroja dostojnih svakog divljenja i poštovanja. Ono je religija života, radosti i sreće u Carstvu Božjem ovde i sada. Ovaj svet je najlepši od svih Božjih svetova. Bog ljubavi ga je podario čoveku da od njega stvori raj, Carstvo Božje na zemlji. Taj raj se ostvaruje u čovekovom srcu i duši: Carstvo nebesko je unutra u vama, uči Hristos. U srcu je presto Božji. Ne, dakle, negde iza sedam gora i mora, u nekim udaljenim sazvežđima i galaksijama. Hrišćanin je najveća zvezda, svetilo Hristovo, svetlonosac, Sunce koje hoda, osvetljava i greje svoje bližnje i svu tvorevinu Božju. Svestan ove istine, slavni Danac Seren Kjerkegor je govorio: „Hrišćanin je ređi od genija“. U svetu ljudskih realnosti nema veće niti uzvišenije lepote od lepote hrišćanske duše. Na tu lepotu prvenstveno misli Dostojevski kad kaže: „Lepota će spasti svet“. A večna Majka Jevrosima čistotu duše smatra vrednijom od života i savetuje sina Marka: „Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu“.
Ima duhovnika koji uče da je ovaj svet najgori od svih svetova i da u zlu leži, da je život patnja i bol, ispunjen iskušenjima i stradanjima. Šta Vi kažete?
- Život je, razume se, pun izazova i iskušenja, prepreka i zamki, ali, Hristom se sve pobeđuje, sve životne nevolje, prema rečima Apostola, postaju „trice i kučine“. Sa Hristom, život je radost. Jevanđelje znači radost. Čujmo šta veliki mučenik ljudske misli Fridrih Niče, tragični i hristočežnjivi bogotražitelj, ustima mudrog Zaratustre poručuje svima narodima, svemu čovečanstvu: – Od onoga vremena, od kada postoji čovečanstvo, ljudi su se malo radovali. Oni su se odučili radovati. Izgubili su ukus radosti. Ne znaju šta je radost. Ne osaćaju potrebe radosti, ljudi su se privikli stradanjima. Misle da su stradanja život... Oni se nikada ne raduju, niti se smeju. Oni su ptice bez krila. Oni su krtice koje se boje sunca. Bežite od njih, braćo moja! Pojte himnu života! Budite žedni radosti i sreće! Tražite radost u životu! Nosite sami radost drugima! – uzvikuje mudri Zaratustra.
Govorimo o radosti, a činjenica je da se teško živi, narod jedva sastavlja kraj sa krajem, mladi maštaju o odlasku u beli svet. Sve češće se u razgovoru čuje da nikad nije bilo gore. Šta Vi mislite?
- Teška i zla vremena stvaraju teški i zli ljudi. Evropski čovek odavno je napustio „Očev dom“ i sad pabirči po njivama gladi, kao u Hristovoj priči „O bludnom sinu“. Naš narod se poveo za Evropom ali je ipak, više nego iko, sačuvao prisebnost i veru u Boga i sebe. Ovde Bog živi i stanuje u srcima pobožnog naroda. Narod je telo Božje kome je glava Hristos. Narod je živa Crkva. Narod je država. Ništa nije veće i jače od naroda. Srbi su narod koji se odlikuje uzvišenim osobinama i vrlinama na kojima mu mnogi narodi zavide. Zato i kidišu na ove prostore kroz celu istoriju. Znam, svakako, i mane svog naroda, ali, sa optimizmom gledam u budućnost Srbije. Narod je kao reka, uvek nađe svoj put, govorio je naš veliki pisac i mudrac Dobrica Ćosić. Zato, glavu gore. Bilo je gorih dana. Bilo je vremena „kad su živi zavideli mrtvima“. Pre tačno sto godina, najveća vojna sila sveta krenula je na Srbiju. Hrabra srpska vojska izvojevala je na Ceru i Kolubari epske pobode. Srce je pobedilo čelik i olovo. A onda je Evropa udvostručila vojnu silu. Srpska vojska je napustila Otadžbinu i krenula u bespuće preko ledenih albanskih gudura, nosila je sa sobom krunu i mošti svojih svetitelja. Srbija je izašla iz Srbije. Vratila se, Bogu hvala, slavom ovenčana, ponosna i pobednička, ali su pobeda i sloboda plaćene najskupljom cenom, životima najboljih srpskih sinova... Pomenulo se ne povratilo se. Mi danas, pored svih teškoća, živimo u miru. U Srbiji se nikad nije umiralo od gladi. Niti će. Tačno je, živi se teško. Ali to je život u dostojanstvu i slobodi. Evropa i Amerika drhte od straha pred opasnostima od terorizma. Avet terorizma kruži celom planetom. Otkazuju se koncerti i proslave na trgovima evropskih prestonica. Strah se uvukao u srca i kosti, a evropski čovek zavlači se kao miš u rupu. „Ko seje vetar, žanje oluju“, piše u Bibliji. Dugo je evropski čovek po Aziji i celom Bliskom Istoku sejao vetar, zarad svojih tričavih, ličnih interesa. Evropa se teško leči od duha kolonijalizma i imperijalizma. Svet to više neće da trpi. Nažalost, žrtve islamskog terorizma su nedužni i nevini građani evropskih zemalja. Islam, religija mira i ljubavi, zloupotrebljava se u svrhe terorizma, nasilja i rata. Istine radi, nije ni hrišćanstvo imuno na takve pojave u sebi. Setimo se krstaških ratova. Opasnost od zloupotrebe religije nadvila se kao sablast nad čovečanstvo. Čovek zloupotrebljava religiju – religija zloupotrebljava čoveka.
Kako, Vladiko, prevladati tu opasnost i pošast savremenog sveta? Ima li rešenja?
- Ima. Izlaz je u pravilnom i celovitom verskom obrazovanju. Rastužila me nedavna izjava našeg ministra prosvete da se versko obrazovanje u našim školama drastično redukuje i smanji na samo četiri godine. Nastupila je histerija na društvenim mrežama. Za i protiv. Ima predloga da se versko obrazovanje vrši u crkvama. Da se crkva ponovo zatvori u porte i groblja. Citira se Dositej: „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci“ Potpisujem Dositeja. Knjige, braćo, knjige, i ja uzvikujem i snažno podržavam. Knjige su simbol škole i prosvete. Sudbinski i životno važan fenomen u životu čoveka i sveta, kakav je religija, ne može biti prepušten isključivo predstavnicima ma koje religije. Bojim se da smo mi sveštenici često neobjektivni i jednostrani i kao takvi subjektivno i isključivo, slepo i iracionalno vezani za doktrine i nauk svoje religije, skloni jednostranim, često pogrešnim, tumačenjima njenih uzvišenih poruka. Među sveštenstvom svih religija ima zilota i fanatizovanih pojedinaca koji svojim agresivnim radikalizmom uznemiravaju pristojan svet i predstavljaju opasnost, ne samo za crkvu, već i za širu društvenu zajednicu. Sveštenici u crkvenom prostoru treba da se bave liturgijskom edukacijom svojih vernika, ali, univerzalno versko obrazovanje mora biti pod stalnim snažnim fokusom i nadzorom prosvetnog sistema i cele javnosti. Time se rukovode zemlje velikog sveta, u kojima je versko obrazovanje obavezan ili fakultativan predmet kroz celo školovanje. Koristeći njihova iskustva treba izraditi novi koncept i nove udžbenike i versko obrazovanje držati pod budnim okom crkve i države. Samo tako se mogu obrazovati i graditi celovite i zdrave ličnosti koje su temelj bolje budućnosti svakoga društva.
Hvala Vam na iskrenosti i na iscrpnim odgovorima, Preosvećeni, da svedemo ovaj praznični razgovor na Vašu poruku „gradu i svetu“ o Božiću ove godine.
- Božić je praznik optimizma i radosti. Optimizma i radosti u Hristu i sa Hristom. Bez Hrista, optimizam je utopija, a radost prazna i brzo prolazna emocija. Treba, dakle, da zavolimo i pronosimo radost u Hristu. Treba da se tom radošću i optimizmom borimo protiv svih stradanja i muka. Treba da pretvorimo ceo život u vrt oduhotvorenog, nadahnutog podviga služenja Bogu i bližnjima. U jedan veliki, opšti hram, gde će i pojedini ljudi, i svi narodi, jednim ustima i jednim srcem, jednim glasom i jednom voljom kao jednom rukom, i dan i noć, vršiti Veliku Liturgiju. Liturgiju opšte slobode, opšte radosti. Liturgiju stvaranja harmonije i radosti u ljudima, narodima, čovečanstvu i vasceloj Božjoj tvorevini. Sabornu Liturgiju carskog i oltarskog sveštenstva, naroda, dakle, i narodnog sveštenstva, kojom načalstvuje Onaj Koji je kroz himnu anđelskih horova u vitlejemskoj noći izrekao početni liturgijski Vozglas: Slava na visini Bogu, a na zemlji mir i među ljudima dobra volja! Mir Božji Hristos se rodi – Vaistinu se rodi! Srećna i Bogom blagoslovena nastupajuća 2016. godina Gospodnja!
M.Filipović

Najnoviji broj

21. januar 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa