UMEĆE TRANSFORMACIJE

„Ne može da se radi bez ljubavi. Posao kao posao je naporan, odgovoran, težak, ali maksimalno kreativan.
I pored toga nikada ne bih izabrala nešto drugo“, kaže Gordana Barović
U Šabačko pozorište Gordana Barović, danas majstor scenske maske, primljena je na probni rad 1996. godine. Svoja znanja uz neosporan talenat uobličavala je vešto vođenom rukom i savetima učitelja Ace Šemege.
- On me naučio ovom poslu i on je bio taj koji je trebao da odluči da li ja to mogu da radim. Prijao mi je rad pogotovo što sam na neki način izolovana od ostatka. Ovo je moj prostor u kome mogu da se izrazim kreativno i u bilo kom smislu. Najvažniji je taj mir koji je neophodan za ovaj posao ““ kaže Gordana koja svoje umeće svakodnevno pokazuje na polju šminke, izrade maski i vlasulja.
Za slobodu odlučivanja kada se rade predstave izborila se svojim radom koji je na scenu Šabačkog pozorišta doneo dosta dobrih maski.
- Ljudi mi veruju i onda mi prepuste posao koji, ustvari, samo ja mogu da odradim. Oni mogu da zamisle nešto ali ja sam tu da smislim kako će se to odraditi i da li može uopšte na scenu da se postavi. Prosto, pozorište je živo, živa je publika, glumci. Kad počne predstava tu više nema zaustavljanja. Nije to kao pred kamerom. Ako se nešto desi kamera se zaustavi i ponovi se kadar pa dok ne ispadne kako treba to se ponavlja. Ovde nema zaustavljanja. Kako krene predstava tako mora sve da bude bez greške jer svaka greščica može da remeti glumca na sceni i samim tim izazove i pogrešnu reakciju publike. Sve to mora da bude perfektno urađeno.
Vlasuljarstvo je zanat koji se uči
Vlasuljarstvo je bio izazov koji se pretvorio u nešto više od običnog zanatskog posla koji s jednakom ljubavlju radi i danas.
- Jedan od najstarijih zanata na svetu. Uči se u pozorištu kroz rad i praksu. Potrebno je dosta vremena da se nauči sve. Tehnologija izrade ostala je ista. Bukvalno se koriste isti metodi, sprave, materijali. Imam sreću što radim ovaj posao koji je za mene više nego lep.
Prva predstava
Samo dve godine po dolasku u Šabačko pozorište samostalno je radila na svojoj prvoj predstavi.
- Predstavu „Tetovirane duše“ režirao je Rale Milenković, a po tekstu Stefanovskog. Mnogo mi je draga. Volela sam je. Pre nje sve ostale predstave radila sam sa Acom Šemegom.
Najveći izazov
„Kainov ožiljak“
Rad na predstavi „Kainovo ožiljak“ bio je njen najveći izazov ali i trauma. Pored trke sa vremenom trebalo se psihički izboriti i sa činjenicom da će predstavu uživo prenositi Radio televizija Srbije.
- Priprema na „Kainovom ožiljku“ mi je bila najveća trauma do sada u mojoj karijeri, a evo već dvadeset godina radim to. Takođe i izazov za nekoga ko se bavi maskom jer je žensku fizionomiju trebalo prilagoditi muškoj. Maske Hitlera, Geringa i Hajdriha morale su biti autentične jer su u pitanju istorijske ličnosti. Na sve to, uloge su dodeljene glumicama što je bio šok za mene. Za veoma kratko vreme od 15. januara do 1. februara morala sam da odradim ne samo maske za dan premijere nego i za generalnu probu, a da ne pričamo o doradama, ispravkama i slično. Na sve to dolazi onda i informacija da će premijeru direktno da prenosi RTS. E, tad sam doživela stres. Nikad u životu veću tremu nisam imala pred premijeru. Srećom sve se završilo na najbolji mogući način.
Istorijska uvertira „Mladi Staljin“
U pozorištu se ne postavljaju često komadi sa istorijskim likovima tako da je Gordana za jedan kratak period imala dobre izazove. Pre „Kaina“ šabačku publiku oduševio je Staljin u predstavi „Mladi Staljin“.
- Ivan Tomašević je glumio Staljina. Sećam se da je prilikom izlaska iz šminkernice na jednu probu ostavio zapanjenog i samog reditelja. Transformacija je bila neverovatna.
I na filmu
Svoje znanje i umeće Gordana je pokazala i na snimanju filma „Bićemo prvaci sveta“ čiji je jedan deo sniman u Hali „Zorka“ u Šapcu.
- Jedno lepo iskustvo. Potpuno drugačiji rad u odnosu na pozorište. Mislim da se nikada ne bih odlučila da radim samo film iako je donekle lakši posao jer snimanje može da se prekine kako bi se popravila šminka, bilo šta. U pozorištu to nije moguće. Greške ne sme da bude. Dosta je kreativnije raditi u pozorištu koje ima svoju posebnu draž.
Učiti i samo učiti
I posle dve decenije provedene u pozorištu Gordana, kako sama kaže, i dan-danas mnogo uči o poslu kojem se posvetila s velikom ljubavlju.
- I šminka, i frizura, i maska. To sve iziskuje sate i sate istraživanja. Treba saznati mnogo toga o vremenu u kome se radnja predstava dešava. Danas je mnogo lakše uraditi autentičnu masku nego što je bilo pre dvadesetak godina mome čika Aci. Ima dosta dobrih materijala do kojih je ponekad teško doći jer se nabavljaju u Londonu, Berlinu, Ljubljani, Zagrebu. Posao me prati i kući jer i tada razmišljam o tome šta treba i kako da uradim, gde da nabavim materijal i slično.
„Onaj ko bi želeo da se bavi ovim poslom mora da bude na prvom mestu odgovaran, kreativan i vešt. To su osobine bez kojih se ne može.
„Ne štedim se uopšte u ovom poslu jer ga volim. I samo čovek koji ga voli može da ga radi. Ne postoje pravila sem ljubavi i dobrog poznavanja posla koji može da traje danima i noćima dok se ne postigne savršenstvo“