NAJVEĆI SPORTSKI DERBI NA SVETU
Mržnja zauvek
Neverovatni „Lester“ i očekivani „Bajern“, „Juventus“ i „PSŽ“ podelili su titule u četiri od pet najjačih liga, a jedino se u Primeri očekuje borba do poslednjih minuta, borba u troje. „Barselona“, „Real“ i „Atletiko“ nisu samo bez konkurencije u Španiji. Njihove sudbine su isprepletane cele sezone, dok je istorija stvorila nejednake rivalitete, sticajem (ne)tačnih okolnosti
Rivalitet klubova iz prestonice Španije uobičajena je priča o timovima iz istog grada. „Crveno ““ beli“ su tim radničke klase, a „beli“ srednje i bogate. Iako bi trebalo, između Barselone i Atletika nema nekog rivalstva, a jedan čovek i jednna utakmice stvorili su zauvek mržnju među „barsom“ i „realom“, a od „El klasika“ stvorili najveći derbi sveta, iako, po geografskim odrednicama, obično ključnim za sportski rivalitet, nikada nisu bili bliski.
Na jednoj strani je klub simbol Katalonije, čuvar Katalonskog jezika, kulture, specifičnosti ove regije, grad koji je kroz istoriju bio „rodno mesto“ španske levice, republikanizma, ideja socijalizma, veliki lučki grad. „Beli“ iz Madrida su tim koji reprezentuje kontinentalnu Kastilju, ponosno ističe krunu na grbu, čuva ideju celovite Španije. Za navijače Reala, mečevi sa Barselonom su dueli unije protiv separatizma; a za Katalonce, utakmica slobode, ponosa, buntovništva protiv centralizma i režima.
Prvu utakmicu su odigrali 1902. godine, pobedila je Barselona 3:1, ali rivalitet prerasta u mržnju tek sredinom 20. veka.
Franko i Barselona
Uspostavljajući vlast u Španiji, Franko je rešio da se obračuna sa svakim oblikom izdvajanja i isticanja posebnosti delova zemlje. Naredio je egzekuciju predsednika Barselone Žosepa Sunjola, jednog od učesnika građanskog rata, na strani poraženih republikanaca. Zabranio je upotrebu katalonskog jezika, pisma.
Godine 1943. u polufinalu „Kupa generala „ sastali su se „los blancos“ i „mes ljue un club“. U Barseloni je bilo 3:0 za domaćina, no predstavnici madridskog kluba, uzroke poraza, videli su u lošem terenu, pristrasnom suđenju i atmosferi mržnje na tribinama, praćenom gađanjem njihovih igrača. Tenzija podignuta do maksimuma rezultirala je istim prijemom igrača Barselone na stadionu Reala. Policija nije krila mržnju, vređala je čelnike Barselone, zabranjivala lekaru da ukaže pomoć povređenom igraču, a arbitar je postupao kao i drugi službenici. Na poluvremenu je bilo 8:0 za „Real“. Fudbaleri Barselone nisu želeli da izađu na drugo poluvreme, ali je čelnik zapretio hapšenjem svih, a na pitanje „Zašto nema više policajaca oko terena ?“ odgovor je bio „Ućuti, izađite na teren i izgubite“. Na kraju je bilo 11:1. Svedoci tog vremena i utakmice, tvrde da je tek posle ovog duel rivalstvo postalo mržnja i netrpeljivost.
Četvrt veka kasnije, u River Plati, briljirao Alfredo di Stefano. Štrajk u Argentini, odveo ga je, na pozajmicu u Kolumbiju (klub „Milionares“). Želeli su ga „Real“ i „Barselona“. Katalonci su se dogovorili sa timom iz Bogote, a Madriđani sa River Platom. Slavni klub iz Argentine žalio se FIFA koja je odluku prepustila FS Španije. Savez je imao posebnu „inspiraciju“, odlučivši da Di Stefano igra prvo za jedan, pa za drugi klub. Alfredo je hteo prvo da obuče dres Reala, što je razočaralo „ponos Katalonije“, te su raskinuli ugovor.
Franko i Real
Pomenuti događaji, zauvek su Katalonce „ubedili“ da je „Real“ klub režima i Frankov miljenik. Ipak, istina nije baš takva. Čitav vojni i državni vrh, i sam „kaudiljo“, lično se izjašnjavao kao navijač Atletiko Madrida. Po preuzimanju vlasti, Franko je smenio čitavu upravu Reala, srušo ondašnji stadion „belih“ Šamartin“. Od 1937. do 1946. godine, „Real“je bio bez trofeja, dok je svo to vreme španskim fudbalom vladao „Atletiko“. Slava počinje tek sa presedavanjem Santijaga Bernabeua posle rata. Nema dokaza da se Franko lično mešao u događaje u Kupu 1943. godini, niti da je uticao na Di Stefana da prioritet da Realu, ma kako drugačije mislili navijači sa Nou Kampa.
Pola veka kasnije
Od Frankove diktature prošlo je mnogo, sve se promenilo u Španiji, ali mržnja dva rivala ostaje, možda, poslednji „relikt“ tog perioda, koji će trajati večno. Šta to znači, “najplastičnije“ je osetio Luis Figo. Jedan od nosilaca igre Barselone, te 2000. godine odlučio je da pređe u Real. Ubrzo po selidbi u Katilju, njegov restoran u Barseloni nestao je u plamenu, postao je nepožljan lik na Nou Kampu, a izvođenje kornera na pomenutom zdanju, za njega je značilo ozbinjnu pretnju po bezbednost. O zvižducima nema potrebe ni govoriti.
Na jednoj strani je klub simbol Katalonije, čuvar Katalonskog jezika, kulture, specifičnosti ove regije, grad koji je kroz istoriju bio „rodno mesto“ španske levice, republikanizma, ideja socijalizma, veliki lučki grad. „Beli“ iz Madrida su tim koji reprezentuje kontinentalnu Kastilju, ponosno ističe krunu na grbu, čuva ideju celovite Španije. Za navijače Reala, mečevi sa Barselonom su dueli unije protiv separatizma; a za Katalonce, utakmica slobode, ponosa, buntovništva protiv centralizma i režima.
Prvu utakmicu su odigrali 1902. godine, pobedila je Barselona 3:1, ali rivalitet prerasta u mržnju tek sredinom 20. veka.
Franko i Barselona
Uspostavljajući vlast u Španiji, Franko je rešio da se obračuna sa svakim oblikom izdvajanja i isticanja posebnosti delova zemlje. Naredio je egzekuciju predsednika Barselone Žosepa Sunjola, jednog od učesnika građanskog rata, na strani poraženih republikanaca. Zabranio je upotrebu katalonskog jezika, pisma.
Godine 1943. u polufinalu „Kupa generala „ sastali su se „los blancos“ i „mes ljue un club“. U Barseloni je bilo 3:0 za domaćina, no predstavnici madridskog kluba, uzroke poraza, videli su u lošem terenu, pristrasnom suđenju i atmosferi mržnje na tribinama, praćenom gađanjem njihovih igrača. Tenzija podignuta do maksimuma rezultirala je istim prijemom igrača Barselone na stadionu Reala. Policija nije krila mržnju, vređala je čelnike Barselone, zabranjivala lekaru da ukaže pomoć povređenom igraču, a arbitar je postupao kao i drugi službenici. Na poluvremenu je bilo 8:0 za „Real“. Fudbaleri Barselone nisu želeli da izađu na drugo poluvreme, ali je čelnik zapretio hapšenjem svih, a na pitanje „Zašto nema više policajaca oko terena ?“ odgovor je bio „Ućuti, izađite na teren i izgubite“. Na kraju je bilo 11:1. Svedoci tog vremena i utakmice, tvrde da je tek posle ovog duel rivalstvo postalo mržnja i netrpeljivost.
Četvrt veka kasnije, u River Plati, briljirao Alfredo di Stefano. Štrajk u Argentini, odveo ga je, na pozajmicu u Kolumbiju (klub „Milionares“). Želeli su ga „Real“ i „Barselona“. Katalonci su se dogovorili sa timom iz Bogote, a Madriđani sa River Platom. Slavni klub iz Argentine žalio se FIFA koja je odluku prepustila FS Španije. Savez je imao posebnu „inspiraciju“, odlučivši da Di Stefano igra prvo za jedan, pa za drugi klub. Alfredo je hteo prvo da obuče dres Reala, što je razočaralo „ponos Katalonije“, te su raskinuli ugovor.
Franko i Real
Pomenuti događaji, zauvek su Katalonce „ubedili“ da je „Real“ klub režima i Frankov miljenik. Ipak, istina nije baš takva. Čitav vojni i državni vrh, i sam „kaudiljo“, lično se izjašnjavao kao navijač Atletiko Madrida. Po preuzimanju vlasti, Franko je smenio čitavu upravu Reala, srušo ondašnji stadion „belih“ Šamartin“. Od 1937. do 1946. godine, „Real“je bio bez trofeja, dok je svo to vreme španskim fudbalom vladao „Atletiko“. Slava počinje tek sa presedavanjem Santijaga Bernabeua posle rata. Nema dokaza da se Franko lično mešao u događaje u Kupu 1943. godini, niti da je uticao na Di Stefana da prioritet da Realu, ma kako drugačije mislili navijači sa Nou Kampa.
Pola veka kasnije
Od Frankove diktature prošlo je mnogo, sve se promenilo u Španiji, ali mržnja dva rivala ostaje, možda, poslednji „relikt“ tog perioda, koji će trajati večno. Šta to znači, “najplastičnije“ je osetio Luis Figo. Jedan od nosilaca igre Barselone, te 2000. godine odlučio je da pređe u Real. Ubrzo po selidbi u Katilju, njegov restoran u Barseloni nestao je u plamenu, postao je nepožljan lik na Nou Kampu, a izvođenje kornera na pomenutom zdanju, za njega je značilo ozbinjnu pretnju po bezbednost. O zvižducima nema potrebe ni govoriti.
D. B.
Najnoviji broj
25. april 2024.
