Вучићу шећеру

  • Број 3621 (23. мар 2017.)
  • Ненад Кулачин
Србија данас живи неки чудан живот, сличан оном за време Слобе, гласно је прокоментарисао писање дневне штампе Мире са Летњиковца.
Његов комшија и другар Бошко, није га најбоље разумео и упита га због чега, а успут наручи још једну туру.
- Сећаш се када је ономад Слоба био на власти – упита га Мире.
- Наравно да се сећам – одговори Бошко.
- Е, и тада, као и данас, нико жив није гласао за Слобу, а он – бум, 50 посто на изборима. Тако и данас, нико не воли Вучића и сви гласају против њега, а он има више од половине, тако барем каже – појасни му Мире.
Бошко се замисли и сети се да зна једног. Ради се о његовом комшији Радиши, који не само да гласа, већ је и веома ангажован у кампањи.
- Видиш, тај Радиша иде по Летњиковцу и скупља сигурне и капиларне гласове. Диви се премијеру, ма, обожава га – рече му Бошко.
Мире искулира ову причу, свестан да има људи и то велики број оних који гласају за Вучића, али поента приче је да у свом окружењу он нема таквих. Заинтригирала га је, међутим, прича о комшији активисти.
- Он мора да је много заузет човек ових дана. Туристички обиласци аутобусима по Србији су свакодневна појава – онако у шали речи Мире.
- Напутовао се комша, али нешто га стисло ових дана и никако да поразговарамо – дода Бошко.
Баш у том тренутку у кафану уђе Радиша са хрпом неког материјала са којег се осмехује Вучић.
- Комшо, дођи седи са нама да попијемо по једну –позва га Бошко.
Брже, боље, јаче, Радиша радо прихвати позив, али види се да није баро. Нешто га мучи.
- Шта се то дешава – укључи га у разговор Мире одмах после упознавања.
- Много сам се разочарао. Замислите да ОН неће овога пута доћи у Шабац. Па, то стварно није у реду. Ми који смо били спремни да сваки секунд и милиметар својих живота ЊЕМУ поклонимо, нећемо бити у прилици да му приредимо величанствени дочек и да га видимо, осетимо, додирнемо. Па, ви нисте свесни колико би људи остало ван хале Зорка када би дошао у Шабац – отвори се као у исповедаоници комшија.
- Како бре, неће у Шабац. То стварно није у реду – поткачи га Мире, док Бошко једва издржа да се не насмеје.
- А, ми се веселили, спремали, чак смо вежбали да вичемо: „Вучићу шећеру“, да му покажемо колико га волимо, а он – јок – само што не заплаче неутешни Радиша.
Мире и Бошко се погледаше, и укапираше да нема шале. Човек је у озбиљној кризи због тога што Вучићева нога неће крочити у наш Шабац.
- Немој да се секираш, можда буде опет неки кијамет, па нас удостоји свог присуства. Попиј још једну, није живот један лидер. Ти то ионако добро знаш. Много си их променио – покуша да му олакша муку Бошко, али се не да комшија.
-Овог сам искрено заволео – попи комшија још једну ракију и без поздрава оде да преда капиларне гласове.