1. novembar 2021.1. nov 2021.
http://artstudiosabac.com/
In memoriam Branko Đurković 1937 - 2021
Napustio nas je veliki umetnik, dirigent Branko Đurković, čovek koji je živeo za muziku i porodicu. Šabac mu je večno zahvalan.
Branko Đurković rođen je u Dublju, nedaleko od Šapca, 23. decembra 1937. godine.
Osnovnu školu završio je u Dublju, a Muzičku školu (odsek klarinet), Gimnaziju i Učiteljsku školu učio je u Šapcu. Višu muzičku školu završio je u Sarajevu, a Fakultet muzičke umetnosti ( Muzička teorija) u Beogradu. Dirigovanje je učio kod profesora Tihomira Mirića u Sarajevu i Mihaila Vukdragovića na FMU u Beogradu. Poslediplomske studije (prvi magistar dirigovanja u SFRJ), završio je na FMU u Beogradu u klasi profesora Vojislava Ilića, 1978. godine.
Najpre je službovao u Osnovnoj školi «Sele Jovanović» u Šapcu, potom u Muzičkoj i Učiteljskoj školi. Osam godina je proveo kao profesor više škole u Pedagoškoj akademiji u Šapcu.
Septembra 1979. godine izabran je za stručnog saradnika za predmet Horsko dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a 1980. postao docent na istom fakultetu. Godine 1986. izabran je za vanrednog profesora na FMU, a od 1991. godine, sve do penzionisanja 2003. godine, proveo je na tom fakultetu u zvanju redovnog profesora, gde je pored Horskog dirigovanja redovnim studentima i poslediplomcima, predavao i Osnove vokalne tehnike studentima dirigovanja i muzičke teorije, kao i Vežbe iz dirigovanja studentima kompozicije.
Dobitnik je mnogobrojnih /na desetine/ najviših muzičkih nagrada u zemlji i inostranstvu i najprestižnijih društvenih priznanja: Oktobarska nagrada 1965, Orden rada sa zlatnim vencem 1985, Nagrada "Žika Popović" 1986, Vukova nagrada 1993, Nacionalna nagrada za vrhunski doprinos u kulturi Srbije 2011. godine.
U „Glasu Podrinja“ (19. decembar 2013) objavili smo intervju sa Brankom Đurkovićem – Gangom koji vam u celosti iznosimo.
MUZIKA KAO SUDBINA
Profesor Branko Đurković završio je Višu Muzičku školu u Sarajevu, a FMU (odsek muzička teorija ) u Beogradu. Dve godine je studirao dirigovanje kod profesora Mihaila Vukdragovića, a postdiplomske studije, završio je u klasi profesora Vojislava Ilića 1978. godine. Sledeće godine je postao stručni saradnik na Fakultetu, 1980. docent, a penziju je dočekao kao redovni profesor. Veliki broj sada uglednih profesora i dirigenata studirali su u klasi Branka Đurkovića, a nekolicina njih se ogledala i u popularnim muzičkim žanrovima poput Leontine, Mari Mari, Aleksandre Kovač... Ali proviđenje, ruka sudbine ili nešto treće, vraćalo ga je iznova u Šabac u kome je tradiciju Šabačkog pevačkog društva iz 1865 godine nastavio Horom 66 devojaka.
- Uvek sam se vraćao u Šabac. Jednoga dana, stigla je visoka politička delegacija iz Beograda, nisu imali dirigenta u KUD „Ivo Lola Ribar“. Nudili su mi trosobni stan u vlasništvu na Slaviji i tri i po hiljade maraka mesečno, ali ja sam im rekao: „Ne mogu, moji su roditelji u Dublju, tamo sam počeo da sanjam muziku na prelima pored mojih sestara koje su divno pevale“.
Da li je muzika za Vas bila jedini mogući izbor?
- Imao sam dosta smisla za fudbal, davao sam golove i levom i desnom nogom, u generaciji Sela Miloševića, igrao sam u pozorištu, voleo da pišem... Želeo sam da studiram književnost ili fiskulturu. Tog 24. septembra 59, poneo sam klarinet, koji sam dobro svirao, u Sarajevo, misleći da bih mogao da zaradim neki džeparac. Odjednom, u toj zgradi, u ulici “Obala 12”, na Miljacki, trešti Makedonsko oro. Nemaju klarinet. Ja utrčim i zasviram sa njima. Ulazi profesor Milan Prebanda i kaže „Počinjemo. Prvo Vi, mladiću.“ Nešto sam mu bio zapao za oko. Ja mu kažem: „Profesore, ja idem na prvi sprat. Tamo je pismeni iz srpskog i književnosti“. Međutim, on je već seo pored klavira i počeo da svira Drugu rukovet Stevana Mokranjca i kaže mi da pogodim šta svira. „Ali, ja moram da idem“, kažem. „Ne, ne, primljeni ste.“ On zapeo, lepo smo svirali, društvo je bilo dobro i ja ostanem. Dakle, potpuno sam pogrešio. Ali, isto bi bilo da sam pekar ili obućar, bez brige, ja sam posvećenik. Da li je to neka zvezda vodilja ili nešto drugo, ne znam.
Kako je počela priča sa Horom pre 50 godina?
-Od septembra do decembra meseca 1963. godine izabrao sam 75 devojaka iz Učiteqske škole i tako je krenulo. Rad i surova disciplina. Prvo sebe kažnjavam, nisam zakasnio 50 godina, dolazim dva, tri sata pre probe, nameštam stolice, slažem note, sve radim. To je početak priče. U horu, koji vodim već pola veka, pevalo je 2360 ženskih glasova. Za to vreme, promenilo se sedam ministara kulture, četrnaest gradonačelnika Šapca, a nisu svi imali razumevanja. Imam rešenje o finansiranju „Art studija“, ali za 13 godina nisam dobio ni dinara od Opštine . Sad me pitaju „Jel ti to pevaš Rekvijem za Hor 66 devojaka? Jednom sam izjavio: „Ja sam ga osnovao, ja ću ga i ukinuti“, ali, uzdržaću se da bih to preneo na moje ćerke i unuke.
Kada sumirate pedeset godina bavljenja muzikom u Šapcu, kako vidite to vreme, da li biste nešto promenili?
- Nisam ja rođen za muzičara i dirigenta - sudbina je htela da sam postao prvi magistar dirigovanja u SFRJ. Rado bih krenuo na drugi kolosek da pomognem ovom gradu. Ne mogu da verujem da Šabac nema dvoranu, savremeni stadion, bazen...Kada pogledate kakva je lična karta Art studija, pa to ne postoji na svetu belom - sedam horova...Pišem projekte za ustanove koje nisu budžetski finansirane - nije bilo sredstava za 45. Festival dečjih horova Srbije koji smo mi održavali pozajmicama i familijarnim kreditima. To ne sme da se ugasi. Neko bi nas držao kao malo vode na dlanu. Ansambl koji je sličan Horu 66 devojaka, u Sofiji služi šest zaposlenih ljudi, od organizatora, pedagoga, pijaniste, pomoćnika dirigenta, glavnog dirigenta do garderobera. Mi sve to radimo sami, ali, to je naša sudbina, šta li...
Svojevremeno su se pojavljivali provokativni tekstovi o Vama?
- E, da je sreće da sam ja dobio novac od nekog. Imam deset miliona filmova koji propadaju u jednoj kutiji na kojoj piše: „Čuvati kao oči“, hiljade fotografija, diploma, plakata... Imam oči od 204 pozornice. Muzika nije samo lepota, nego i krvav rad. Moja osnovna tuga je što Šabac nema sluha da prepozna ono što je vredno i da to i neguje.
M. Filipović
Branku
Pola veka, u ritmu i zvuku –
ispred hora, uzdignutih ruku!
Kao da se moli v a s i o n i,
gde Bog ćuti, a muzika zvoni!
I gde zvezde, u prostoru mraka,
svetle belim grlom devojaka!
Za početak, horskog posvećenja,
odabrao – datum svog rođenja!
Tako im se svečano prepliće,
pola veka – Zajedničko biće!
Peva Orfej melodiji sete,
o ljubavi – duše i planete!
Večno veran, uz božanske note,
E l e g i j i – kraljici lepote!
( Krstivoje Ilić, pesma SVEČANA ELEGIJA, posvećena Branku Đurkoviću)
Branko Đurković rođen je u Dublju, nedaleko od Šapca, 23. decembra 1937. godine.
Osnovnu školu završio je u Dublju, a Muzičku školu (odsek klarinet), Gimnaziju i Učiteljsku školu učio je u Šapcu. Višu muzičku školu završio je u Sarajevu, a Fakultet muzičke umetnosti ( Muzička teorija) u Beogradu. Dirigovanje je učio kod profesora Tihomira Mirića u Sarajevu i Mihaila Vukdragovića na FMU u Beogradu. Poslediplomske studije (prvi magistar dirigovanja u SFRJ), završio je na FMU u Beogradu u klasi profesora Vojislava Ilića, 1978. godine.
Najpre je službovao u Osnovnoj školi «Sele Jovanović» u Šapcu, potom u Muzičkoj i Učiteljskoj školi. Osam godina je proveo kao profesor više škole u Pedagoškoj akademiji u Šapcu.
Septembra 1979. godine izabran je za stručnog saradnika za predmet Horsko dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a 1980. postao docent na istom fakultetu. Godine 1986. izabran je za vanrednog profesora na FMU, a od 1991. godine, sve do penzionisanja 2003. godine, proveo je na tom fakultetu u zvanju redovnog profesora, gde je pored Horskog dirigovanja redovnim studentima i poslediplomcima, predavao i Osnove vokalne tehnike studentima dirigovanja i muzičke teorije, kao i Vežbe iz dirigovanja studentima kompozicije.
Dobitnik je mnogobrojnih /na desetine/ najviših muzičkih nagrada u zemlji i inostranstvu i najprestižnijih društvenih priznanja: Oktobarska nagrada 1965, Orden rada sa zlatnim vencem 1985, Nagrada "Žika Popović" 1986, Vukova nagrada 1993, Nacionalna nagrada za vrhunski doprinos u kulturi Srbije 2011. godine.
U „Glasu Podrinja“ (19. decembar 2013) objavili smo intervju sa Brankom Đurkovićem – Gangom koji vam u celosti iznosimo.
MUZIKA KAO SUDBINA
Profesor Branko Đurković završio je Višu Muzičku školu u Sarajevu, a FMU (odsek muzička teorija ) u Beogradu. Dve godine je studirao dirigovanje kod profesora Mihaila Vukdragovića, a postdiplomske studije, završio je u klasi profesora Vojislava Ilića 1978. godine. Sledeće godine je postao stručni saradnik na Fakultetu, 1980. docent, a penziju je dočekao kao redovni profesor. Veliki broj sada uglednih profesora i dirigenata studirali su u klasi Branka Đurkovića, a nekolicina njih se ogledala i u popularnim muzičkim žanrovima poput Leontine, Mari Mari, Aleksandre Kovač... Ali proviđenje, ruka sudbine ili nešto treće, vraćalo ga je iznova u Šabac u kome je tradiciju Šabačkog pevačkog društva iz 1865 godine nastavio Horom 66 devojaka.
- Uvek sam se vraćao u Šabac. Jednoga dana, stigla je visoka politička delegacija iz Beograda, nisu imali dirigenta u KUD „Ivo Lola Ribar“. Nudili su mi trosobni stan u vlasništvu na Slaviji i tri i po hiljade maraka mesečno, ali ja sam im rekao: „Ne mogu, moji su roditelji u Dublju, tamo sam počeo da sanjam muziku na prelima pored mojih sestara koje su divno pevale“.
Da li je muzika za Vas bila jedini mogući izbor?
- Imao sam dosta smisla za fudbal, davao sam golove i levom i desnom nogom, u generaciji Sela Miloševića, igrao sam u pozorištu, voleo da pišem... Želeo sam da studiram književnost ili fiskulturu. Tog 24. septembra 59, poneo sam klarinet, koji sam dobro svirao, u Sarajevo, misleći da bih mogao da zaradim neki džeparac. Odjednom, u toj zgradi, u ulici “Obala 12”, na Miljacki, trešti Makedonsko oro. Nemaju klarinet. Ja utrčim i zasviram sa njima. Ulazi profesor Milan Prebanda i kaže „Počinjemo. Prvo Vi, mladiću.“ Nešto sam mu bio zapao za oko. Ja mu kažem: „Profesore, ja idem na prvi sprat. Tamo je pismeni iz srpskog i književnosti“. Međutim, on je već seo pored klavira i počeo da svira Drugu rukovet Stevana Mokranjca i kaže mi da pogodim šta svira. „Ali, ja moram da idem“, kažem. „Ne, ne, primljeni ste.“ On zapeo, lepo smo svirali, društvo je bilo dobro i ja ostanem. Dakle, potpuno sam pogrešio. Ali, isto bi bilo da sam pekar ili obućar, bez brige, ja sam posvećenik. Da li je to neka zvezda vodilja ili nešto drugo, ne znam.
Kako je počela priča sa Horom pre 50 godina?
-Od septembra do decembra meseca 1963. godine izabrao sam 75 devojaka iz Učiteqske škole i tako je krenulo. Rad i surova disciplina. Prvo sebe kažnjavam, nisam zakasnio 50 godina, dolazim dva, tri sata pre probe, nameštam stolice, slažem note, sve radim. To je početak priče. U horu, koji vodim već pola veka, pevalo je 2360 ženskih glasova. Za to vreme, promenilo se sedam ministara kulture, četrnaest gradonačelnika Šapca, a nisu svi imali razumevanja. Imam rešenje o finansiranju „Art studija“, ali za 13 godina nisam dobio ni dinara od Opštine . Sad me pitaju „Jel ti to pevaš Rekvijem za Hor 66 devojaka? Jednom sam izjavio: „Ja sam ga osnovao, ja ću ga i ukinuti“, ali, uzdržaću se da bih to preneo na moje ćerke i unuke.
Kada sumirate pedeset godina bavljenja muzikom u Šapcu, kako vidite to vreme, da li biste nešto promenili?
- Nisam ja rođen za muzičara i dirigenta - sudbina je htela da sam postao prvi magistar dirigovanja u SFRJ. Rado bih krenuo na drugi kolosek da pomognem ovom gradu. Ne mogu da verujem da Šabac nema dvoranu, savremeni stadion, bazen...Kada pogledate kakva je lična karta Art studija, pa to ne postoji na svetu belom - sedam horova...Pišem projekte za ustanove koje nisu budžetski finansirane - nije bilo sredstava za 45. Festival dečjih horova Srbije koji smo mi održavali pozajmicama i familijarnim kreditima. To ne sme da se ugasi. Neko bi nas držao kao malo vode na dlanu. Ansambl koji je sličan Horu 66 devojaka, u Sofiji služi šest zaposlenih ljudi, od organizatora, pedagoga, pijaniste, pomoćnika dirigenta, glavnog dirigenta do garderobera. Mi sve to radimo sami, ali, to je naša sudbina, šta li...
Svojevremeno su se pojavljivali provokativni tekstovi o Vama?
- E, da je sreće da sam ja dobio novac od nekog. Imam deset miliona filmova koji propadaju u jednoj kutiji na kojoj piše: „Čuvati kao oči“, hiljade fotografija, diploma, plakata... Imam oči od 204 pozornice. Muzika nije samo lepota, nego i krvav rad. Moja osnovna tuga je što Šabac nema sluha da prepozna ono što je vredno i da to i neguje.
M. Filipović
Branku
Pola veka, u ritmu i zvuku –
ispred hora, uzdignutih ruku!
Kao da se moli v a s i o n i,
gde Bog ćuti, a muzika zvoni!
I gde zvezde, u prostoru mraka,
svetle belim grlom devojaka!
Za početak, horskog posvećenja,
odabrao – datum svog rođenja!
Tako im se svečano prepliće,
pola veka – Zajedničko biće!
Peva Orfej melodiji sete,
o ljubavi – duše i planete!
Večno veran, uz božanske note,
E l e g i j i – kraljici lepote!
( Krstivoje Ilić, pesma SVEČANA ELEGIJA, posvećena Branku Đurkoviću)
Aktuelno
Najnoviji broj
10. jul 2025.
