Šapčanin Milan Pavlović, kapiten svetskih šampiona u fudbalu 1987.

Čileanska večnost
Pozni septembar 1987. i na aerodromu generacija jugoslovenskih fudbalera do 20 godina čeka početak putešestvija ka Čileu, čeka ih Svetsko omladinsko prvenstvo. Prate ih Miljan Miljanić, predsednik Saveza i Stevan Ćele Vilotić, kreator tima koji putuje daleko, oni i niko više... Mešaju se ćaskanja drugih ljudi, saveti mladićima, ton sa surčinskog razglasa. Strepnja i uzbuđenje se lako čitaju na licu fudbalera, odlaze dalje nego bilo kada pre. Destinacija je Santijago de Čile, latinska Amerika.

-Prežaljena generacija, malo ko je očekivao nešto od nas, ali mi jesmo od sebe. Gradili smo timski duh, nismo se samo razumeli rečima, već i pogledom, pokretom. Znali smo da imamo kvalitet, ali da ga mora slediti timski duh i musketarski pristup, svi za jednog, jedan za sve – kazuje nam Milan Pavlović, 36 godina kasnije, mada tu vrmensku distancu fotografije ne pokazuju. Kraj nas je još uvek vižljasti kapiten, razbarušene kose i konstantno blagog osmeha na licu gde kao da i oči prave krivu liniju. Čini se da je čovek sa fotografije samo istupio iz dvodimenzionalnog u trodimenzionalni svet.

Rođen u Šapcu, Milan je stasao u crveno-crnom dresu šabačke Mačve, tu je fudbalski rođen, Foto: Privatna arhiva

- Nakon jednog meča dva saigrača su izašla uveče u provod, bez dozvole. Stručni štab je želeo da ih po kazni vrati u Jugoslaviju. Kada su mi saopštili tu ideju, rekao sam da kupe tri avionske karte, jer se odmah pakujem i ja. Nije to bio moj hir, već podrška saigračima iza koje je stajao ceo tim. Svi su ostali na okupu.

U državi koju je još vodila hunta potcenjeni Jugosloveni ruše: domaćina, Australiju, Togo, Brazil, Istočnu, Zapadnu Nemačku i na kraju oktobra kući dolaze teži za 20 zlatnih medalja i šampionskim peharom. Nepoverljivim ostaje beleg da nisu verovali u generaciju u kojoj su: Mijatović, Šuker, Boban, Prosinečki, Štimac, Brnović, Petrić, Jarni, Leković, a svima njima kapiten „čivijaš“ Milan Pavlović. Onda su to bili momci iz: Beograda, Zagreba, Splita, Podgorice, Šapca...

To su bili momci iz Beograda, Zagreba, Podgorice, Splita, Šapca,...Foto: Privatna arhiva

-Čile ostaje dokaz koliko smo mogli zajedno. Baš svako je zaslužan za tu titulu, od selektora do igrača koji nisu ni minut bili na terenu, svako je imao svoju ulogu i da je bilo ko podbacio, nikada se ne bi govorilo o „Čileancima“. Za druge smo „Čileanci“, a međusobno se svojatamo, od onda do danas. kada god se sretnemo, uvek je to osećaj kao da smo ponovo oni mladići iz Čilea.

Kada ovde naučiš...
Rođen u Šapcu, Milan je stasao u crveno-crnom dresu šabačke Mačve, tu je fudbalski rođen i odgajen kroz sve kategorije, od petlića do prvog tima. Sećanja se mogu opisati mnoštvom monotonih faktografskih podataka ili se slikovito predstaviti kroz posebne trenutke i događaje...

-Trenirali smo sa gumenim lakim loptama i na neravnom terenu, insistirao je trener Eganović. Kada na takvoj podlozi naučite da kontrolišete loptu, onda ne postoji briga na idealnom terenu i uz kožni fudbal.

Tek je stigao u prvi tim kada se Mačva suočila sa problemom odlaska velikog broja igrača, iako mlad brzo je postao jedan od oslonaca ekipe, a ubrzo se loptanje potrudilo da nauči koliko je želja važna.

Jugosloveni ruše: domaćina, Australiju, Togo, Brazil, Istočnu, Zapadnu Nemačku i kući dolaze sa 20 zlatnih medalja i šampionskim peharom

-Igrali smo gradski derbi protiv Radničkog. U jednom startu doživim naprsnuće noge. Svet se srušio, viđen sam bio za reprezentaciju na skorom Trofeju Jugoslavije, a meni noga u gipsu. Anažovanje lekara, fizioterapeuta, samostalni trening i neibežni rizik, moj i selektora koji me poziva. Turnir smo osvojili i proglašen sam za najboljeg igrača.

Bile su to turbulentne sezone za Mačvu, uz prosečne rezultate. Dobijao je lekcije iz pobeda, remija, poraza, ali u svakodnevnom životu fudbalera sticao je i životne lekcije.

-Uz iskusne igrače Mačve smo mi mlađi naučili i kako da se odnosimo prema obavezama, šta je timski duh, koliko je važna podrška saigraču, atmosfera drugarstva, šta su sve činioci uspeha. To iskustvo sam nosio gde god sam odlazio.

Pavlović u dresu sarajevskog "Želje" (Foto: Privatna arhiva)

Đes’ba Miki
Nije trebalo dugo da i najveći treneri Jugoslavije uoče kod Milana potencijal daleko iznad Srpske i Druge lige. Prva savezna liga ga je čekala. Sanjao je o Zvezdi, zvao ga je Partizan, ali kada je bilo vreme da iskorači dalje, srce je lupalo u ritmu plave „željine“ boje, po taktovima sa tribina stadiona Grbavica i sećanja na sarajevske plave koji gaze kroz Jugoslaviju i Evropu dve godine ranije. Veliki Ivica Osim je takođe bio impresioniran njegovim mogućnostima. Rezervisao je kartu u jednom pravcu za Sarajevo.

-Ko ne bi voleo da igra sa igračima kao što su Mihailović, Baždarević, Baljić, Bahtić, Šabanadžović...

Otišao je od kuće da ostvari san, a onda je doputovao tamo gde se osetio kao kod kuće.

-Sarajevo i Šabac su slični duhom. Odmah vas prihvate kao svog. Sećam se kada smo pobedili Sutjesku 3:0, postigao sam treći gol koji je bio pogodak nedelje, međutim nisam bio zadovoljan svojim nastupom. Na izlazu sa stadiona susretnem Davorina Popovića, sve Nadrealiste. „Đes’ ba Miki, š’a ima? Ma nema ništa, loše sam odigrao. Nemo’ ba zajebavat, onaj treći je bio za oskara. Dve rečenice i odmah ste bolje volje.

Pred finale protiv SR Nemačke (Foto: Privatna arhiva)

Tek je Milanu bila dvadeseta, a već je bio kapiten svetskih šampiona, prvotimac sarajevskog velikana, sreća je bila izdašna prema njemu, bar se tako činilo. „Željo“ u koji se zaljubio osipao se kako su osamdesete brojale poslednje godine. Samo što je zakoračio u dvadesete, a već je Pavlović bio među iskusnijima. Problemi slabljenja tima, slabiji rezultati s kraja osamdesetih i na samom početku devedesetih, činili su se velikim, dok ih zbivanja na drugim poljima nisu učinila ništavnim. Slovenija i Hrvatska su napustile Jugoslaviju, a podno Trebevića je već „krčkalo“.

-Igrali smo fudbal i to je bila naša preokupacija. Mart ‘92 dobijam poziv iz Sošoa (Francuska), Meša Baždarević mi javlja da me Sošo želi. Predstavio mi je uslove, rekoh da prenese da sam već krenuo, ali onda se pojavljuju prve barikade...

Ništa nije slutilo na dobro, ali Pavlović se još u dolini ćupova osećao dobro. Izašao u plavom dresu na čuvenu prvenstvenu utakmicu 5. aprila 1992 kada je na Grbavici gostovao beogradski Rad. Noć pre toga već se čula razmena vatre. Bez garantovane bezbednosti, akteri su na svoju odgovornost kroz barikade došli do stadiona. Meč zakazan za 14:30 postao je antologijski, jer su ga prekinuli rafali pre nego je počeo. Sošo i Fracuska isparili su kao dim od granate, mislilo se samo kako preživeti. Život je delio sa suprugom u drugom stanju. Morao je napustiti drago Sarajevo.

- Bukvalno poslednjim avionom smo napustili olimpijski grad, dva dana kasnije su letovi obustavljeni. Nisam otišao u Beograd, vratio sam se u Šabac.

Nedugo posle zlosrećnog rata vratio se u Sarajevo, još je taj grad, kao i Šabac osećao svojim, a srce ga je odvelo na Grbavicu. Glas drhti i danas dok se priseća.

-Ušao sam kroz kapiju, ispred aut linije sam skinuo patike i bos prošetao do sredine terena. Na klupi su sedeli ljudi koji su održavali teren. Gledali smo se i onda su progovorili: „Miki, jesil’to ti?“ i uhvatili se za glavu od radosti. Toliko je emocije sakupljeno u tom trenutku.

Milan Pavlović i Tomislav Piplica, Foto: Privatna arhiva

Kalispera Milan
Embargo je zatvorio puteve ka Evropi, jedini pravac za dalju karijeru bila je Grčka. Tamo nije nosio dres velikana, ali je u onim manjih klubova pobeđivao najveće u trenucima kada su bili najjači. Panatenaikos je igrao polufinale Lige šampiona 1996, a Pavlović je u dresu Iraklisa pobedio moćnog rivala. Nisu nedostajale izdašne ponude za Mikija ni tih godina.

-Imao sam sve dogovoreno sa jednim učesnikom Lige šampiona. Menadžer je u petak zvao da kaže kako je sve završeno, u subotu sam mislima već bio u novom klubu, u nedelju mi javljaju da transfer ne može biti realizovan , jer prethodni klub nije dao ispisnicu. Prelazni rok se završava u utorak. Mogao sam samo da raspakujem kofere.

Haj’kući
U zemlji Helena je brzo postao ime. Sunce juga ga je grejalo tri decenije. Početkom ovog veka je završio igračku karijeru, u redovima pirejskog velikana Olimpijakosa započeo uspešnu trenersku, vodeći mlađe kategorije i stvarajući igrače koji su kasnije nosili dres prvog tima, čak i kapitensku traku. Vodio je miran porodični život ulažući u usavršavanje. Radio je kao jedna od FIFA instruktora, potom je prihvatio ponudu iz Kine da preuzme poziciju sportskog direktora.

Simbol trenerskog života su uvek spakovani koferi što se na točkiće podižu nakon poziva. Jedan vrlo interesantan stigao je iz matice. Više puta je povezivan sa matičnim klubom, ali ovaj nije bio sa te adrese, već iz Fudbalskog kluba i Sportskog centra „Feniks“. Rodni grad je Milan napustio kao još momčić, vratio mu se samo na kratko s početkom rata, a potom se otisnuo na decenijske putešestvije. Rekao je Da i vratio se tamo odakle je mladić ispunjen snovima krenuo dalje.

-Gde god igrao stekao sam prijatelje za čitav život, mnogo gradova osećam kao svoje, ali osećaj snažnog povratka dobio sam dolaskom u rodni Šabac. Ideja „Feniksa“ me je snažno privukla, imamo uslove, brojnu školu i veliku želju, sada predstoji naporan rad. Naravno da ostaje žal, mislim da sam mogao više u karijeri, ali uspeh je uslovljen mnogim faktorima, nisu svi pod našom kontrolom. Fudbal mi je dao nezaboravne trenutke i ostao sam u njemu da vratim taj dug.

Početkom ovog veka je završio igračku karijeru, u redovima pirejskog velikana Olimpijakosa započeo
uspešnu trenersku

Prošlost nosi imena klubova i događaja koji su ga oblikovali, sadašnjost je Feniks. Dok savetuje trenere, ukazuje na detalje u radu, a najmlađe koji stižu na trening pozdravlja sportskim manirom, rečima sanja za njih i s njima.

-Verujem da u Fenisku stasavaju budući reprezentativci. Brojna imena šabačkih fudbalera poznata u Evropi pokazuju da smo plodno tle. Važno je da veruju u najveće domete i da hoće radom da ih ostvare. Želimo da vratim odlike jugoslovenske škole lucidnosti u igri i prilagodimo ih modernim evropskim standardima brze igre u kojoj se odluke donose u trenutku, a protivnik skenira do detalja, tehnološki precizno.

Toliko još toga ima da ispriča, treba neke uspomene i prizvati, ali sećanja su ipak podređena sadašnjim obavezama, to je put do uspeha, naglašava svetski prvak.

Nova generacija dečaka u plavo belim majicama je spremna, čeka znak trenera. Priča o karijeri Milana Pavlovića je album sećanja za koji ni porostranstvo knjige ne bi bilo nepregledno...

Projekat ‘’ Lokal pres Lab 2.0’’ je razvijen i podržan od strane programa ‘’Medijski inkubator za Zapadni Balkan’’ Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije, a realizuje se u saradnji sa PU ''Lokal pres''