Mijailo Grušanović Mikan: poljoprivrednik, košarkaš, rukometaš, fudbaler

Jokić pre Jokića, Mil(ič)ić od Mačve. Poljoprivrednik, košarkaška legenda, rukometaš, fudbaler. Dobitnik ovogodišnje plakete Opštine Bogatić. Biljanin suprug. Otac Nemanje i Mladena. Na vrhuncu karijere mogao je da bira, a odabrao je da ostane privržen rodnom kraju i da se od njega mnogo ne udaljava. Četvrti strelac u istoriji Jugoslovenske lige, Mijailo Grušanović Mikan, rođen u Klenju.

Privržen svom mestu
Dve decenije proveo je u „Ivi“, najbolji strelac tima i nerešiva enigma za protivničke centre, dva puta izabran za najboljeg igrača lige. Pamti se njegovih 50 poena u dresu Vojvodine protiv Spartaka, kao i rekordnih 54 pogodaka protiv Smedereva. Zvali su ga iz Partizana, otišao je u Beopetrol. U tom momentu, kaže, nije se pokajao.

Drugi rođendan
Drugi rođendan mi je 18. oktobar, 1992. godine, kad smo pošli u Beograd da igramo prijateljsku utakmicu sa Zvezdom. Imali smo saobraćajku na autoputu i ruka mi je 30- 40 posto ostala kriva, a svi kažu da sam namestio za šut polugu. Sa takvom sam rukom igrao 16 godina. Trajao je dugo oporavak, išao i na VMA da operišem, po nadrilekarima, imao terapije. Nisam strahovao, igrao sam normalno, samo su mi doktori rekli da pazim da se ne povredim, da ne udarim jako ponovo.

-Partizan me tražio na polusezoni, kad je bio Muta Nikolić. Tad su imali loše rezultate, kad nisu na početku sezone, nisam hteo da odem da im „vadim fleke“, svi su se iznenadili. Ljudi iz Beopetrola su došli kod mene kući, razgovarali i odmah smo se dogovorili. Bilo je fenomenalno, organizacija kluba, sve je funkcionisalo kako treba. Tražili su od nas da uđemo u Kup Radivoja Koraća i to smo i ostvarili- kaže Grušanović, koji danas obrađuje 20 hektara zemlje i bavi se svinjarstvom.
I kao aktivni sportista, činio je za svoju zemlju koliko mu je vreme dozvoljavalo. Mačvani su, naglašava, privrženi svom mestu.

-Dve sestre su otišle u Beograd, udale se, ostalo veliko gazdinstvo. Bilo mi je tu lepo, igrao u Šapcu, putovao, pomagao roditeljima. Imao sam ponuda u staroj Jugoslaviji da idem u Bosnu, Olimpiju, pominjali su IMT, međutim, imali smo i u Šapcu uspeha, iz sezone u sezonu, preskakali smo te rangove da bismo ‘89 godine stigli do toga da igramo pravu košarku koja se gleda. Jugoplastika je tad bila prvak Evrope, vuklo me da ostanem tu, bio je to dobar izbor. Kad je došlo tih šest godina igrali smo ‘92- ‘98 pravu košarku, gde smo bili među tri- četiri ekipe ‘98 godine. Posle toga, kad se sve raspalo, nije bilo ni para, ničega, u 36 godini sam prešao u Beopetrol- priča Grušanović, koji u biografiju dodaje i sledeće klubove: Borac, Vojvodina, Lavovi, Ugljevik, Šabac.

Na početku nisu tek tako pomenuti rukomet i fudbal. Ovo drugo bilo je prva ljubav.

Pobede koje se pamte
Gde god se pojaviš u nekom gradu stare Jugoslavije, svi te znaju, imaš prijatelja, to mnogo znači. Koliko sam prošao zemalja, pitanje je da li bih privatno mogao. Kroz košarku je sve to došlo. Najdraže su pobede protiv Zvezde i Partizana, kad dođem u Šabačku gimnaziju, sat i po- dva puna hala, toliko naroda u onom dvorištu. To je ono što se pamti.

-Posle toga, u 15. godini, kad sam počeo aktivno da se bavim košarkom, nastavio sam uporedo da igram tri sporta- košarku, fudbal i rukomet. Kako je vreme prolazilo, jedino su košarka i fudbal ostali do 48. godine, dokle sam se bavio sportom- naglašava.

Legenda šabačke Ive: Mijailo Mikan Grušanović (Foto: privatna arhiva)

Žal i radost
Zanimljivi su bili i ti počeci. Kao svestran talenat, uzeo je najbolje od svega.

-Sa 205- 206 centimetara visine, kad se pojavim na fudbalskom terenu, svi me gledaju, šta ovaj igra, kako igra, međutim, kad počne utakmica, sve im je jasno. Od fudbala sam dobio brzinu i posle u košarci to i primenio. Kad sam počeo ‘77 u Bogatiću, gde sam igrao prvu sezonu i posle toga je usledio Metalac iz Valjeva, gde sam bio deset dana na probi. Te godine Metalac je ispao iz prve lige, pokojni Luka Stančić napustio klub, braća Kovačević otišla, u Radnički i Zvezdu, klub se malo rasturio, trenirao sam s njima sedam- deset dana, nije mi se svidelo. Vratio sam se i posle toga su došli ljudi iz Šapca, prihvatio sam ponudu i narednih 20 godina ostao da igram u Šapcu- seća se.

Mogao je biti i jedan od „šabačkih vanzemaljaca“, ali je ljubav prema igri pod obručima bila jača. Nije zaigrao za košarkašku reprezentaciju.

-Ostao je žal. Bila je jaka konkurencija, u pogrešno vreme sam rođen, kako kažu. Tako je bilo, a smatram da sam mogao u to vreme igrati, kad sam „žario i palio“ po terenima- dodaje Grušanović.
Sve pohvale upućuje na račun aktuelne reprezentativne ekipe. Nije se nadao, ali momci su odigrali sjajno i uprkos povređenim igračima u finalu, postigli veliki uspeh. Iako on na polici nema pehar sa svetskog šampionata, košarci je neizmerno zahvalan.

-Zadovoljan sam onim što mi je košarka dala i verovatno bih sve isto počeo da mogu ponovo. Pravi košarkaš počne od beton lige i dođe do prave lige, to je najbolje. Treba mnogo odricanja. Ne znam šta bih stekao da se time nisam bavio. Sigurno, mogao sam i više, ali šta je tu je, bože zdravlja, život teče dalje. Nisam imao većih povreda, to me zaobišlo. Na ličnom planu, najteži trenutak je bio gubitak majke, kada je iznenada, nakon nezgodnog pada, preminula u 65. godini. Tu sezonu u Beopetrolu sam najlošije odigrao- priznaje Mikan i dodaje da se danas mnogo toga promenilo.

Promenilo se mnogo
-Pre se igralo više na te akcije, bila je i veća disciplina u igri. Danas ne vidim toliko baš da je ima. Počeli smo kao Amerikanci- skoči, trči i šutiraj. Fali lepote igre. Košarku sam voleo, i da me nisu plaćali, ja bih nju igrao, a ova deca, u 16-17 godina, već misle koliko će zaraditi para, a nisu ni postali igrači- to je osnovni problem. Prvo postaneš neko ime i onda ćeš uzeti pare. Dobar rad, trening, mnogo odricanja. Četiri- pet sati se trenira dnevno, ali ova deca, ne znam, drugačije razumišljaju- smatra.

Plaketa Opštine Bogatić
Drago mi je priznanje opštine gde sam se rodio i ostaću do kraja života. Tu sam počeo da se bavim košarkom, plus igrao i rukomet za Bogatić, započeo svoje prve sportske korake.

Pod obručem, u dvorištu, sa sinovima i dalje igra basket kad se okupe. Mlađi Mladen je pošao košarkaškim stopama, stariji, Nemanja, veterinarski tehničar, zavoleo je rad na zemlji i ima farmu od četrdesetak krmača. Kao osnovac, Mikan, seća se, imao je običaj da ode u školsko dvorište, ceo dan na 32 stepena igra. Dve kruške su tu bile, česma na kojoj je pio vode. Ništa drugo nije bilo potrebno.

Kasnije, sa društvom, u pola sedam, sat vremena pre početka nastave, skupljali su ekipu i igrali, dok ne zazimi. Mama je ustajala u pet ujutru i sa njenom belom kafom počinjao je dan pre odlaska na teren na kom je počeo da stasava kao igrač i čovek. Imao je želju da to prenese nekim novim klincima, ali izostali su uslovi da se te želje realizuju. A i godine, kaže, čine svoje, pa sad ne bi imao energije za tako nešto. Ono što čovek nosi u glavi vodi ga kroz život, a to niko drugi ne može da mu prenese. Valjda se sa tom posebnošću rodi. Sve drugo je nadgradnja.