Radojka Rajka Žunić: Razglednice iz sećanja

Postoje vidljivi i manje primetni životi, ali svaki je unikatan i ostavlja trag iza sebe. O tragovima je ovde reč. Radojka Rajka Žunić rođena je ‘38 godine u Crniljevu, kao jedno od petoro dece Katarine i Živorada Tomića. Imala je samo tri godine kada joj je otac umro. Majka Katarina ostala je udovica sa dvadeset sedam, sama, bez braće i sestara, sa decom koju je trebalo izvesti na put. Bila je to ratna ‘41 godina.


- Snalazila se kako je znala i umela. Kada je tata umro u Koviljači, tražila je pomoć od Vlade Zečevića da prebaci njegovo telo u Crniljevo. Pomogao joj je, dao kola i konje i dva vojnika da je prate. Nikada to nismo zaboravili, kaže Rajka koja se nedavno vratila iz Beograda u rodni kraj.

Radnici “Zorke” na izletu

Orderovski, život se ponovio. Katarina je ostala bez oca koji je poginuo na Kumanovu 1912. godine, kada se ona rodila. Nikada ga nije videla. Odgajila ju je majka, koja je došla da joj pomogne kada je ostala udovica.

- Njih dve su nas gajile. Radili smo seoske poslove, ko je šta mogao. Bilo je teško, ratno vreme.
U takvim okolnostima, Rajka je naučila da radi i opstane, šta god da je život donosio. Završila je četiri razreda niže osnovne škole u Crniljevu, a više u Osečini. Seća se da bi majka ispekla hleb u nedelju, koji bi ubuđao do četvrtka. Kada je završila školu, iz Osečine je otišla na daktilografski kurs u Beograd, a iz prestonice ponovo u Crniljevo, gde je radila isto što i pre, seoske poslove.

Nešto se moralo učiniti. Krenula je sa majkom put Šapca. Pešačile su dva dana i došle u Zavod za zapošljavanje. Svoju priču ispričala je čoveku koga nikad pre toga nije videla, a on je, videvši težinu mladog života, napisao kome je trebalo: “da se zaposlenje ove devojčice povoljno reši“. Imala je osamnaest godina i bila presrećna kada je dobila posao daktilografkinje u šabačkom gigantu “Zorka“. Tada je počela druga, srećnija etapa njenog života u Šapcu.

Rajka kao Hasanaginica

Vredna i vedra, ubrzo je izabrana za člana (najmlađeg) Radničkog saveta i Komisije za radne odnose. Stanovala je, kao i svi zaposleni, u Zorkinim barakama.

- Divno smo se družili. Odlazili smo u vožnje biciklima, uveče na korzo u glavnoj ulici, zajedno na izlete... Bila su to iskrena, čista prijateljstva.

Sigurni smo u to. Posle rata, došla je nada. Jer, ima vreme kad se gradi i kad se ruši sagrađeno. U to vreme, gradilo se razrušeno. A kada ima nade, svega ima.

50 godina braka

- Išli smo na radne akcije. To je bilo divno. Bila sam jedna od 120 šabačkih brigadira na radnoj akciji izgradnje autoputa “Bratstvo Jedinstvo“. Jedno vreme sam radila na trasi, a onda sam izabrana za sekretara naselja koje je brojalo 1.800 brigadira. Bila je velika radna disciplina, počev od komandira do medicinskog osoblja.

Od Veća akcije pohvaljena je kao udarnik, vratila se u Šabac i nastavila da radi u fabrici. Šezdesete godine, život je dobio novi zaokret. Udala se za kolegu Radenka Raku Žunića. Posle su došli neki nova klinci, sinovi Ivan i Slobodan.

- Rakina i moja ljubav rodila se iz prijateljstva. Kada je Ivan imao petnaest dana, preležao je težak oblik meningitisa, ali se brzo oporavio. Nešto se pokrenulo u njemu, odlučio da napreduje u karijeri. Upisao je ekonomiju, počeo da uči i daje ispite kao od šale. Kad bi se vratio kući s posla vodila sam Ivana u šetnju da bi mogao da se odmori. Posle toga je opet odlazio u fabriku da uči.

Njihovi prijatelji su u šali govorili da posle takve bolesti ljudima obično bude gore, a njemu se okrenulo na bolje. Učio je, radio i diplomirao. Napredovao je do mesta direktora “Zorke“. A iza svakog uspešnog muškarca stoji žena. Manje vidljiva, pčela koja o svemu vodi računa.

- Nikada nisam smatrala da je to teško. Imali smo lepo radno vreme, u pola tri sam već bila kod kuće i nastavljala dalje. Sve je išlo svojim tokom. Bio je to normalan, zdrav život. Vodili smo računa jedno o drugom. Bilo je i iskušenja, ali je njegova ruka uvek bila na mom ramenu.

Sekretar naselja

Kada je Raka postao zamenik u RIV-u (Republičko izvršno veće), preselili su se u Beograd. Posle trideset godina, vratila se u Šabac, grad u kome je proživela svoju mladost, sazrela kao žena, ostvarila se kao majka. Vratila se u svoje sećanje.

Danas, u 85. godini, sa dva sina, četvoro unuka i hrpom fotografija, sabira svoje dane. Raka je napustio ovaj svet pre četiri godine. Ostale su uspomene na brak koji je trajao duže od pola veka. Zapisana rečenica: “Hvala ti za svu pažnju koju si mi pružila“. Uteha.

- Najvažnija je porodica. Održala sam kuću. Sinovi i unuci se javljaju i redovno dolaze. To je moj svet.
Na pitanje koja joj je najlepša uspomena, odgovora: “Život“.

- Bila sam osoba koja je uvek imala svoj pravac. Svojoj deci sam govorila onako kako sam se i sama trudila da živim - da paze kakav trag za sobom ostavljaju. Da bude čist trag iza njih. Tako se i Bogu molim.