Decenije iza kamere Branimira Cvetkovića Cvale: Jednom snimatelj, uvek snimatelj

Branimir Cvetković u svet televizijskog novinarstva ušao je sasvim slučajno, pre više od tri decenije, na poziv prijatelja. Jedna poseta i razgovor promenili su život tadašnjeg mladog sportiste. Fudbalsku loptu zamenio je TV kamerom i od tada svet gleda okom snimatelja javnog servisa Radio televizije Srbije.

-Sve je počelo sasvim slučajno. Pokojni Dejan Milićević me pitao da li bih radio za RTB (Radio-televiziju Beograd) kao snimatelj. Sa jedne strane sam to video kao veliku priliku i odgovornost, jer je RTB za mene u to vreme bio san snova. A sa druge nisam bio siguran da li je to zaista ponuda za posao. Jednog dana Dejan je došao kod mene kući i rekao: „Idemo, čeka te Zoran Amidžić na razgovoru“. To je bio početak moje snimateljske karijere- priseća je Branimir Cvetković trenutaka iz 1990. godine.

Foto: "Glas Podrinja"

Početak karijere u turbulentnom vremenu
Iako su vremena bila turbulentna, nesigurna i neizvesna za sve, posebno medijske radnike, nije se dvoumio da li da prihvati ponudu. Javni servis bio je prozor u svet za milione ljudi širom bivše Jugoslavije. Privilegija je biti deo takvog sistema.

-RTV, kasnije RTS je bio prisutan u svakoj kući. Bio je nezaobilazan izvor informisanja za generacije. Kasnije su se pojavili i drugi TV kanali, ali je RTS ostao prepoznatljiv. Od prvog dana do danas se trudim da budem profesionalan, posvećen onome što radim. Smatram da to dugujem gledaocima, ali i svojoj medijskoj kući. Znam da se ovim načelima vode i moje kolege - pojašnjava Cvetković i napominje da iza javnog servisa stoji veliki broj profesionalaca, kvalitetna mreža dopisničkih redakcija, što nije uvek slučaj za sve nacionalne medije.

Snimatelj vidi ceo svet
-Snimatelj mora da bude kreativan, da drugačije vidi stvari i svet. Neophodno je da poseduje talenat. Uz iskustvo to je dobitna kombinacija. Treba kamerom da zabeleži situaciju, drugačiji ugao i ono što ljudsko oko ne vidi lako.

-Duboko verujem da su dopisničke redakcije pravo blago RTS-a, ne zato što sam deo jedne, već zato što pratimo događaje na lokalu gde poznajemo prilike, ljude. Možemo da prenesemo priče, donesemo brze, proverene i kvalitetne informacije, budemo prvi na terenu - kaže Branimir.

Obaveza i odgovornost prema gledaocima
Smatra da dodatnu odgovornost nosi činjenica da kao i njegove kolege iz šabačke redakcije živi u rodnom gradu, te da svakodnevno sreće prijatelje, poznanike, ali i druge sugrađane koji su ujedno i gledaoci javnog servisa.

-Ne mogu da dozvolim sebi da prenesem nešto što nije istina. Kadrovi koje snimim moraju biti realni i verodostojni. Ne želim da me neko u gradu sretne i proziva zbog lažiranja. Moje je da budem objektivan, a svako može da tumači kako želi - ističe naš sagovornik.

Kamera ne poznaje strah
-Kada imam kameru u rukama potpuno sam druga osoba. Možda je to čudno nekim ljudima, ili im je teško da razumeju, ali tako je. Kao da me kamera štiti. Tada ne razmišljam o strahu. Naravno da sam svestan svega, ali sam na zadatku. Pre nekoliko godina sa koleginicom Tanjom Dimitrić Mijaiilović bio sam na Kosovu u Prištini i nisam imao trunku sumnje što sam tamo iako je bila specifična situacija u tom trenutku. Znam da neka informacija zavisi od mene, da je moj zadatak da to prenesem gledaocima.

Ono što ga je „kupilo“ za rad u medijima je svakodnevna dinamika, iako je to posao 24/7. Zvanično radno vreme ne postoji, a okolnosti diktiraju tempo i dnevne obaveze.

-Uživam u radu na terenu. Svaki je drugačiji. Nekada se sve odvija veoma brzo, jer imamo rokove. Posebno kada je informativa u pitanju, ali kada radimo nešto planski, to je već druga priča. Takvi prilozi predstavljaju zadovoljstvo za snimatelja, a verujem i novinara. Timski rad je presudan za kvalitet priloga, reportaže, uživo uključenja. Mora da postoji saradnja i razumevanje. Imam sreću da je naša redakcija odličan tim. Tokom poplava 2014. godine konstantno smo bili na terenu. Dan, noć. Odlazio sam kući samo da se presvučem i to je bilo to. I tako nedelju dana. Kiša lije, ulice pod vodom. Nije bilo dileme da li treba da budemo na terenu i izveštavamo. Odeća nam je bila mokra, pokušavali smo da zaštitimo opremu. Sve je to deo posla i odgovornosti. Gledaoci to ne znaju, i ne treba. Oni žele izveštaj sa lica mesta, a naš zadatak je da budemo slikom i rečju gde oni ne mogu.

Foto: "Glas Podrinja"

Strahote rata i gubitak kolega
Priznaje da je bilo izazova tokom karijere. Ipak, izveštavanje sa ratnih područja ostaju urezana u trajnu memoriju. RTS dopisništvo izgubilo je četiri svoja člana.

-Rat je strašan i kada ne vidite uživo njegove strahote. Nažalost, naše kolege, Zoran, Sretan, Bora i Dejan, su stradali na radnom zadatku, 9. oktobra 1991. Bili su profesionalci u svom poslu, naši prijatelji. Niko nikada nije mogao da zamislili da će se nešto tako dogoditi, iako je ratno stanje. Često smo izveštavali sa mesta u kojima pre toga nikada nismo bili. Nismo znali puteve, ljude. A ni tehnika nije bila kao što je danas, posebno kamere. Bile su mnogo zahtevnije za rad, teže i komplikovanije. Jedna osoba je nosila kameru, a druga tejp. Sećam se jednog izveštavanja sa ratišta gde smo pokojni Bora Petrović i ja išli iza tenka i snimali. Bili smo praktično vezani jedni za drugog tim kablom.

(Ne)ostvarene želje
-Ono što mi je želja, neostvarena za sada, je da budem deo snimanja filma. Iako tehnički znam kako to funkcioniše nisam bio deo takvog projekta. Možda želju i ispunim narednih godina.

Lopta i kamera idu zajedno
Kolega Cvetković kaže da se neke godine broje, a neke i ne. Do zvaničnog kraja radnog veka snimatelja ostalo je nekoliko leta. Planove za period penzionisanja ima.

-Jednom snimatelj, uvek snimatelj. Sve oko sebe gledam drugačije, kao kroz objektiv kamere. Čak i dok vozim auto razmišljam u formatu 16:9,4:3- slikovito objašnjava Branimir viđenje sveta.

-Mislim da ću i kada odem u penziju gledati tako, a da li ću se baviti snimanjem, to još je pitanje. Možda za svoju dušu. Ono od čega sigurno neću odustati je fudbal, kao što kažu to je najvažnija sporedna stvar na svetu. Bez sporta nikada ne bih mogao. Od detinjstva sam zaljubljen u fudbal. Iako sam bio talentovan, nisam ostvario vrhunsku karijeru. Da li je karakter, okolnosti, život. Ne znam. Igrao sam aktivno do 40 godine, a zatim sam odabrao da pomažem mladim igračima kao trener - dodaje za kraj razgovora.