Dr Ilija Cerovac: Šansa uvek postoji

Kao kod zlorabljene Tolstojeve misli da „sve srećne porodice liče jedna na drugu“, isto je i sa pričama o uspešnim ljudima. Uvek se radi o ljubavi prema poslu, ali i istrajnosti i upornosti. Izdržljivosti i neodustajanju. Ipak, svaka priča je unikatna i jedinstvena poput otiska prsta svog vlasnika.

Dr Ilija Cerovac, sa korenima iz Kninske Krajine (po ocu) i Mačve (po majci), rođen je u Šapcu ‘54 godine. Ničeg neobičnog nije bilo u njegovom detinjstvu, osim što je u „Natinoj“ školi naglo izrastao, pa je bio za glavu viši od svojih vršnjaka. To mu je dalo mogućnost da se uspešno bavi sportom koji je voleo. Bio je talentovan i nije izdvajao nijedan sport dok nije pošao u Šabačku gimnaziju. Tada mu se dogodila „ljubav na prvi koš“. Učestvovao je na raznim školskim sportskim takmičenjima, imao ponudu da trenira ateltiku u AŠK-u, ali je počeo ozbiljno da igra košarku u KK „Mačva Šabac“. Kao i u osnovnoj, i u Gimnaziji je bio među najboljim učenicima, ali nikad „štreber“. Učio je i trenirao, a uveče se nalazio na korzou sa društvom. Svako je imao svoje mesto.

- Mi smo stajali ispred zgrade Opštine, kod kioska gde su se prodavale taksene marke. Posle korzoa, odlazili smo u kafane. U to vreme, u Šapcu jebio razvijen boemski šabački život. Veče se završavalo doručkom, najčešće burekom.

Kada je došlo vreme za studije, upisao je ono što je najviše voleo – medicinu. U to vreme, košarka je još uvek igrala veliku ulogu u njegovom životu pa je, kao brucoš, obukao dres OKK-a Beograd. Studirao je i trenirao, što se ispostavilo kao zahtevno. Prva godina protekla mu je u konstantim obavezama od jutra do mraka dok nije shvatio da nešto mora žrtvovati. Odlučio je da napusti košarku i nikada se nije pokajao.

- Sport je riskantan, a medicina traži konstantnu prisutnost. Doneo sam odluku i to je za mene bilo gotovo.

Ipak, nije se sasvim oprostio od košarke - nastavio je amaterski da igra za Medicinski fakultet, gde je upoznao mnoge kolege, od kojih su neki postali vrhunski stručnjaci.

- Studentski dani su najlepši deo života. Uopšte, život u tadašnjoj Jugoslaviji bio je mnogo drugačiji nego danas. Bila su to lepa vremena. Nismo imali mnogo, ali smo bili zadovoljni malim.

Dr Ilija Cerovac deset godina je bio predsednik Jugoslovensko-nemačkog, potom Srpsko-nemačkog medicinskog udruženja. Organizovana su stručna predavanja, usavršavanje i zaposlenje srpskih lekara u Nemačkoj. Nisu izostala ni druženja

Kad je završio fakultet i odslužio vojni rok, zaposlio se u Šabačkoj bolnici. Prošao je kroz sva odeljenja, što mu je mnogo značilo. U toku studija proučavao je ljudsku psihu čitajući ozbiljnu literaturu i nameravao da specijalizira psihijatriju. Kružeći po odeljenjima, dobio je drugačiju perspektivu i prioritete. „Zaljubio se“ u hirurgiju. Međutim, dr Milovan Marković, koji je vodio odeljenje urologije, bio je uporan u nameri da mladi Cerovac krene njegovim putem.

- Danas mislim da je u meni video svog naslednika, verovao je u mene i podržavao me. Ponudio mi je da dođem na odeljenje urologije, što nije bila moja prva opcija. Odluku sam prolongirao koliko sam mogao. Posle nekog vremena, prelomio sam i specijalizirao urologiju. Počeo sam da radim na odeljenju urologije i veoma rano počeo da operišem.

U to vreme, Šabac je imao jednu od boljih bolnica u ondašnjoj Jugoslaviji. Dolazili su konsultanti za decu i odrasle pacijente. Jedan od njih bio je čuveni profesor Perović, a potom i prof. Ivančević, iako je radio u Nemačkoj.

Foto: Privatna arhiva

NEMAČKA, U NAJGORE VREME
Na pitanje zašto se odlučio da ode u Nemačku i tamo okuša svoju sreću, odgovara da je oduvek želeo da se bavi vrhunskom medicinom. Olakšavajući faktor bio je što je njegova supruga Suzana odrasla u Nemačkoj, a tamo su joj živeli roditelji. Ta zemlja nije bila potpuna nepoznanica, imao je nekog svog i odlučio je da ode. Kaže, u najgore vreme. Da je birao, nije moglo biti gore. Ranih devedesetih, počinjao je rat u Jugoslaviji, a znamo kakva se medijska kampanja vodila protiv Srba.

- Takođe, tada je bilo između deset i dvanaest hiljada lekara na birou. Došao sam iz, za njih zemlje trećeg sveta, u njihovu zemlju, gde ni njihovi lekari nisu imali posla. Tražio sam posao, a oni su me belo gledali. Govorili su mi da ću, ukoliko se nijedan Nemac, ili član Evropske zajednice ne javi na mesto lekara, tek tada imati šansu. Tada je tako bilo. Danas je potpuno drugačije.

Morao je perfektno da savlada nemački jezik, da bi mogao da razgovara sa pacijentima (svaka informacija je bitna) i da piše lekarske izveštaje. Takođe, morao je da nostrifikuje diplomu. Imao je dobre karakteristike i dobio je rešenje da provede jednu godinu na klinici, a potom da ponovo polaže specijalizaciju. Kako naći posao na klinici? Kojoj klinici?

NOSTALGIJA JE PRIRODNA
„Normalno je da smo ponekad nostalgični, ali smo se prilagodili. To je neminovno. Rado dolazimo, jednom do dva puta godišnje obavezno. Drago mi je što moja deca govore srpski jezik i što se raduju dolasku u Srbiju.“

- Uvek morate da imate neku ideju u rukavu, plan B. S obzirom da sam nastavio saradnju sa profesorom Perovićem, zamolio sam ga, jer nisam mogao regularnim putem da dobijem mesto nekoj klinici (to je bilo u rangu šestice na lotou), da mi napiše preporuku za Univerzitetsku kliniku u Frankfurtu. Njegovo pismo mi je otvorilo vrata, s obzirom da je bio izuzetno poštovan u Nemačkoj. Proveo sam godinu dana na Uni klinici i položio specijalizaciju.

Tek tada je mogao da radim kao urolog u Nemačkoj. Sa malo ili mnogo sreće i promišljanja, uspeo je da prevaziđe prepreke.

- Faktor sreće mora da postoji, ali i čovek mora da bude aktivan, da razmišlja, da se ne prepusti i ne poveruje kada mu neko kaže da nema šanse. Uvek se nađe neka šansa, samo mora da je traži. Kada sam specijalizirao, bilo je mnogo lakše.

Nastavio je da radi u Uni klinici u Frankfurtu i vrlo brzo shvatio da mora da bude duplo bolji od ostalih da bi bio isti sa njima. To mu je bio moto od koga nije odstupao. Tako je opstao i uspeo. Stekao je ugled na klinici i otvorile su mu se šanse za dalje napredovanje. Postao je šef Tima za eksplantacije i transplantacije. Takođe, završio je subspecijalizaciju iz urološke onkologije.
Neki putevi su kratki i brzi, a neki duži i zaobilazni. Dr Cerovac je napokon došao do vrhunske hirurgije, radio je velike operacije.

BILO JE TEŠKO
„U vreme kada sam počinjao da radim u Nemačkoj, bilo je jako teško. Posle dežurstva, nastavljali smo da radimo svoju smenu tako da smo sastavljali po trideset sati u komadu. To se izmenilo posle studije u kojoj je zaključeno da je uračunljivost lekara koji radi ceo dan ista kao kod nekog ko ima 2 promila alkohola u krvi. Tada su promenjeni uslovi rada. Posle dežurstva odlazili smo kući da bismo bili dovoljno odmorni da možemo da radimo narednog dana.“

ROBOTSKA HIRURGIJA
Početkom ovog milenijuma, pojavila se robotska hirurgija, koja je minimalno invazivna, jer podrazumeva manje rezove u odnosu na tradicionalnu hirurgiju. Precizni instrumenti pričvršćeni su na ruke robota, a minijaturna kamera, koja ima mogućnost da uveliča sliku deset puta, spušta se u telo pacijenta. Robotski asistiranu hirurgiju ne izvodi robot, već svim pokretima upravlja hirurg koji sedi za konzolom i monitorom visoke rezolucije. Zato su veštine i stručnost hirurga presudni za ishod.

Prvu operaciju u Nemačkoj i jednu od prvih u svetu uradio je tim Uni klinike, u kom je bio i dr Cerovac.

- Frankfurt je bio jedan od prvih gradova na svetu koji je investirao 2 miliona evra u robota, koliko je tada koštao. Uz redovno održavanje, to je još dvesta do trista hiljada evra godišnje. Hoću da kažem da je to veoma skupa medicina. Prednosti ove metode su što hirug ima mogućnost da vidi daleko jasniju sliku, precizniji je rad, znatno manje agresivan za pacijenta, manji je gubitak krvi i brži oporavak. Zato je ova metoda zaživela.

U međuvremenu, prihvatio je ponudu kolege da bude zamenik direktora bolnice u Bad Homburgu, koji je dvadeset kilometara udaljen od Frankfurta. Tamo je ostao skoro deset godina. Nakon toga, prihvatio je mesto šefa urologije na klinici Veclar. Nedavno je u Frankfurtu otvorio svoju privatnu ordinaciju, ali sarađuje i sa drugim klinikama.

- Nije bilo lako, ali meni nije teško padalo. Porodica je često trpela je moje odsustvo, ponekad po dva, tri dana. Najvažnije je da sam imao podršku porodice, koja mi je davala mir i stabilnost, koji su neophodni u poslu kojim se bavim. Ako je ona stabilna, ako znate da je kod kuće supruga, da su deca zbrinuta, onda imate otvoren prostor da date svoj maksim na radnom mestu.

Foto: Privatna arhiva

Uspešnu karijeru i porodicu nije lako ukladiti, ali nije nemoguće. Supruga Suzana odrastala je u Nemačkoj i bila joj je dobro poznata njihova preciznost i disciplina. Imala je razumevanje za ambiciju svog supruga. Dobili su dve ćerke, Anju Vasiliju i Ivonu Ilinu.

Kada je reč o odlasku iz Srbije, dr Cerovac kaže da to što je njemu bilo dobro, ne znači da bi bilo dobro svakom. Ne bi voleo da neko stekne utisak da je uspeh otići odavde. Ponekad je uspeh ostati. Nekome sigurno jeste. Važno je pratiti sopstvene ritmove.

- Poručio bih mladima da pokušaju da ostvare svoje želje i da budu uporni. Upornošću i izdržljivošću postiže se cilj. Ne sme se odustati. Takođe, treba se boriti da se stvore uslovi za vrhunsku medicinu kod nas, u Srbiji. Ima mnogo kvalitetnih lekara kojima treba pružiti šansu. Ukoliko budu imali opimalne uslove, neće odlaziti. Verujte, ni ja ne bih otišao da je bila drugačija situacija. Ne želim ni na koga da uperim prst, prosto je tako bilo.