Porodična tradicija Bajrića iz Šapca: Gvožđe pod prstima ljubavi

U radionici na obodu Šapca, gde se gvožđe ne hladi, već oživljava u obliku kapija, ograda, kreveta i drugih kreacija poput ruža i grozdova, dvoje ljudi ruku pod ruku kuju zanat koji traje generacijama. Radeći posao koji vole, pričaju priču o upornosti, umeću i ljubavi. Arif Bajrić zanat je nasledio od pokojnog oca. Doselili su se 1986. godine u kuću koja im je sada dom, iz drugog dvorišta u istoj ulici.

Foto: Glas Podrinja

Nema nemogućeg
Otac je u maloj radionici radio od 1974. do 2014. godine, a Arif se priseća da je prvi put uzeo klešta za varenje sa osam godina, kada su dva brata, Rakići iz Duvaništa, radili kod njih.
-Tad sam prvi put počeo, uz oca i njih, da učim zanat. Naravno da je od prvog trenutka postojala ljubav prema tom poslu. Da je nije bilo, ne bih ni počinjao, a sigurno ne bih u ovome istrajao i dan danas. Sve vreme sam radio privatno. Ako računam od vojske, to je 24 godine rada- dodaje Arif, koji je od jutra do mraka u svojoj radionici.

Od metala sve kovane ograde radi ručno, tek ponešto mašinski, što ne može rukom.
-Ništa nije toliko zahtevno, samo je potrebno volje i strpljenja. Najviše radimo ograde, gelendere i terase, ali najviše vremena oduzima izrada ruža i grozdova- ističe.
Bajrići su poznati po tome da ne postoji ništa što ne mogu da urade. Za sada se, skromno kaže, ništa nije „otrglo“.

-Bilo je specifičnih izazova- gelendera sa ružama i cvetovima, ali uspeo sam da izađem u susret tim zahtevima- kaže Arif, pokazujući jedan od svojih radova- grozdove za polukružne stepenice sa ravnim podestom iz dva nivoa.

Foto: Glas Podrinja

Čovek ne može sve sam i najlepše je kad mu se, da olakša rad, porodica pridruži. Sinovi, mlađi Arsen i stariji Haris, pomažu, ali posebno oduševljava činjenica da se i supruga Marina latila posla.

Supruga velika pomoć
-Sve je počelo kad me jednog dana pitao za savet u vezi sa bojom za senčenje. Sasvim slučajno sam se priključila, jer me oduvek privlačilo sve što uključuje kreativan rad. Mislim da je ovo peta godina kako i sama radim. Zadužena sam za fine detalje koji zahtevaju malo mašte. Najveći izazov je uraditi nešto novo i drugačije. Potrebno je pre svega kreativnosti. Mušterija nagovesti šta želi, mi damo preporuku, dogovaramo se oko svega. Posebno je zadovoljstvo kad nas mušterije na kraju pohvale. Neki nas zovu i posle mnogo godina da nas pozdrave ili za savet. Ostali smo u prijateljskim odnosima. Kad vam neko kaže da ste dobar čovek, to je najveća nagrada- priznaje Marina.

Foto: Glas Podrinja

Ljubav prema poslu i izazove koji dolaze sa njim, Arif i Marina dele svakodnevno i to je i izazov i lepota rada. Od šest ujutru, oboje su na nogama, tačno se zna kad su pauze za kafu i obroke. I kad završi posao u radionici, Marina nastavlja u kući, a Arif za to vreme završava započeto.
-Pored ljubavi prema poslu, potrebna je i veština, znanje. I tako ceo život- 45 mi je godina i još uvek učim. Umrećemo, nećemo sve znati. Najviše se uči na greškama, ali te greške se poprave. U životu sve može da se popravi, osim čoveka- veruje Arif.

Foto: Glas Podrinja

Ti znaci se vide u njegovom poslu, koji zahteva visok nivo pažnje i preciznosti. U ovom poslu, kaže, jedino nekolicina starijih ljudi znaju šta su kovane ograde, mlađi ne prepoznaju tu razliku u kvalitetu, gledaju samo estetiku. Ono što on radi, upisano je u večnost- materijal, izrada i trajnost.
-Na naše kovane ograde garancija je doživotna- na ono što mi uradimo, sastavimo, spojimo. Mogu da ofarbaju i očiste jednom u 10- 15 godina, ali to je puno gvožđe- trajaće minimum 400 do 500 godina- ističe on.

Upis u večnost
Kakav je osećaj kad se uradi nešto što će da traje i nadživi generacije?
-Prijatan. Bude čoveku drago, a još draže mi bude kad kaže neko „To je taj majstor radio.“ Kovano gvožđe je izazov, nikad ne može isto da se uradi i to je lepota posla. Ručno ne možete ništa sto posto uraditi kao mašina. Lakše je zimi. Leti, ako već imamo kovanje neko, radimo ujutru ili predveče, jer su vrućine velike- dodaje.

Kovanje je zahtevan proces koji nosi rizik i zato je zaštitna oprema neophodna, ali nije uvek dovoljna da se izbegnu povrede.

-Desi se da se udarim, posečem, ozledim oči, trenutak nepažnje je dovoljan. HTZ oprema, naočare, cipele, kamašne, kecelja, rukavice za varenje su obavezne. Treba se pod određenim uglom sagnuti, ali uvek ima taj momenat „daj da još nešto prebrusim“ i to je taj trenutak kad se desi. Nema tu straha, već sam navikao. Važno mi je da se deca čuvaju, pa im uvek kažem da sklanjaju ruke i čuvaju sebe, sve drugo može da se nadomesti- napominje.

Foto: Glas Podrinja

Straha od malena, valjda im je to u krvi, nemaju ni Arsen i Haris, pa je tako svojevremeno snimak petogodišnjeg Arsena kako vari poslužio kao primer i igrom slučaja u jednoj školi profesor ga je pokazao kao pojašnjenje od kada treba da se počne sa učenjem zanata. Brusio je i sebi napravio stolicu, a potom i šmirglao i farbao. Sada već šestak i sportista, ali uporedo sa tim i kreativac, pa majka kaže da ne postoji ništa što ne može da napravi u trenutku inspiracije. Haris je učenik Tehničke škole, smer industrijski mehaničar. Na praksi je kod oca, a i pomaže oko nabavke materijala.

Naslednici
-Volim da radim u radionici. Mojim roditeljima je najbitnije prvo da budemo bezbedni, pa sve ostalo. Strah je uvek prisutan, pogotovo za velikim mašinama, ali upravo nas on čuva od neopreznosti. Oduvek mi se sviđao ovaj posao, samo što nisam razmišljao o tome da ću biti zanatlija, ali sad već planiram da posle srednje škole atestiram za varioca, jer mi je to najzanimljivije- podvlači.

Foto: Glas Podrinja

Imaće ko da nasledi porodičnu tradiciju, što raduje i majku i oca. Arif ističe da „se posao ne radi zato što se mora, već zato što ga voliš.

-Mlade generacije se teško odlučuju za ovaj posao, jer je težak i ne tako čist, ali je isplativ, za one koji nemaju prevelika očekavanja. Imajući u vidu društvene okolnosti, ne žalimo se. Zdravi smo, to je najbitnije- dodaje.

Foto: Glas Podrinja

Majstoru je najbolja reklama „od usta do usta“, pa tako i njemu ljudi dolaze na preporuku.
-Radimo i za druge, ali većinom za Šabac i okolinu. Ljudi najviše dolaze po preporuci, nisam reklamu nikad imao ni na radiju, ni na televiziji- napominje.

Vikendom ne rade, već putuju u svoju oazu mira u Drenovcu, gde su pre 10 godina uzeli plac i tamo „pune baterije“. A od ponedeljka, sve ponovo. U vremenu kada tradicionalno menja fabričko, još uvek stvaraju polako, s dušom, precizno, kao što se nekad pisalo ljubavno pismo. Na kraju dana, na pitanje šta sve umeju da naprave, najbolji odgovor daju oni koji se svakog dana vraćaju po još jedno parče umetnosti od gvožđa- napravljeno srcem.