Dr Mladen Đurić – Šapčanin po rođenju, Pocerac po ubeđenju, hirurg po profesionalnom opredeljenju

Šapčanin doktor Mladen Đurić, Pocerac po ubeđenju, hirurg po profesionalnom opredeljenju u sebi nosi snagu i izdržiljivost Pocerine, mirnoću i stabilnost Mačve. Odrastanje na relaciji Šabac-Maovi oblikovalo je njegov karakter i životni put.

U Maovima je naučio šta znači odgovornost, porodične vrednosti, a u Šapcu radost prijateljstva i drugarstva sa vršnjacima iz zgrade, s kojima je igrao klikera, četverca i maštao o svemu. Put ga je, bez mnogo planiranja, odveo ka medicini. Danas je specijalista opšte hirurgije sa ozbiljnim iskustvom na Institutu za onkologiju Vojvodine. Ne krije da je studije započeo neslavno, ali i da je volontirao više nego što su neki u to vreme imali snage i volje da zamisle.

Foto: privatna arhiva

Maovi, porodična oaza mira

Njegova priča počinje u kući s baštom, pod krošnjama šljiva nadomak Šapca, a nastavlja se na hodnicima bolnica, među studentima, pacijentima i kolegama. Odrastanje, porodica, Novi Sad, Šabac, medicina, deka, supruga – sve to, i još pregršt emocija i sećanja, deo su života dr Đurića, koji nosi s ponosom i prenosi bez ulepšavanja za Glas Podrinja.

- Za moje rano detinjstvo vezuju me uspomene na život u selu Maovi nadomak Šapca, u Pocerini, gde se i danas nalazi naša porodična kuća i moja oaza mira. Pred polazak u osnovnu školu preselio sam se sa roditeljima i mlađim bratom u Šabac, ali smo i dalje bili veoma vezani za selo i našeg dedu, te smo svaki vikend i raspust provodili u Maovima. Sećam se da bismo brat i ja plakali svaki put pri povratku iz sela u grad. Pohađao sam Osnovnu školu “Nata Jeličić” i bio đak legendarnog učitelja Miće, koji je primenjivao prave tradicionalne vaspitne mere i nesebično delio svoje znanje sa nama.
U Velikom parku u blizini Natine škole tokom leta igrali smo fudbal, a u zimskim danima smo se grudvali i sankali. Naš stan nalazio se prekoputa tada čuvene kafane “Točkonja”, a ispred naše zgrade redovno smo se sa vršnjacima nadmetali u četvercima i klikerima. Tada nije bilo bojazni roditelja za našu bezbednost, jer se ona podrazumevala. Moje odrastanje bilo je bezbrižno, skromno i vrlo jednostavno. Bili smo deca u pravom smislu te reči - umeli smo da se radujemo malim stvarima, da želimo, iščekujemo i nismo nosili teret iskrivljenih ideala koji je nametnut današnjoj deci. Naš sistem vrednosti prepoznavao je iskrenost i neposrednost kao osnovne vrline – kaže dr Mladen i ističe da potiče iz patrijarhalne porodice, u kojoj je otac uvek bio glavna figura i oslonac i koji se trudio da obezbedi sve što je porodici potrebno za pristojan život.

Foto: Privatna arhiva

-Majka je bila i ostala simbol požrtvovanja, zaštitnički nastrojena, ona koja je i savetovala i prekorevala uvek jednako vođena ljubavlju i toplinom. Često se setim kako je brata i mene usmeravala ka sticanju svakog korisnog znanja i ukazivala na važnost učenja i obrazovanja. Zahvaljujući njoj kuća je bila dom. Moj godinu dana mlađi brat bio mi je uvek najveća podrška, prvi kome se i pohvalim i požalim, kako u dečačkim danima, tako i kasnije u ozbiljnijim životnim situacijama. Posebno mesto u mom životu imao je deda Čedomir, koji je bio pravi Pocerac - domaćin, čestit, nepotkupljiv i neizmerno posvećen svojoj porodici, a upravo to su osobine koje je i nama ostavio u amanet. U najlepšem sećanju uvek će živeti slika našeg dede koji nas sa osmehom na licu i šeširom na glavi dočekuje i ispraća na pragu naše porodične kuće u selu, ispunjen ljubavlju i ponosom što smo njegovi. Negovao je tradiciju i tome učio i nas, a pamtim da smo najsrećniji bili u hladnim zimskim danima, kada bi naše dvorište bilo zavejano, a mi zgrejani i okupljeni oko dede u kući proslavljali Božić. Neizmerno mi je žao što nije dočekao da vidi neke od mojih privatnih i poslovnih ostvarenja koje je toliko priželjkivao.

Idealan dan van bolnice, operacione sale
-Volim da provodim vreme u prirodi i šetnjama sa suprugom i ćerkicom van gradske vreve, a moram da kažem da mi ni danas nije stran rad u selu i rukovanje poljoprivrednim mašinama, što me uvek vrati u detinjstvo kada je to bila moja redovnost i studentske dane kada sam svaki slobodan vikend koristio da odem u selo i pomognem roditeljima. Takođe, povremeno igram fudbal sa svojim prijateljima, a odmalena sam aktivan i kada je u pitanju lov i trudim se da i za to pronađem vremena tokom lovne sezone.

Medicina i Novi Sad

Ističe da po završetku osnovne škole nije imao ideju o tome čime bi se bavio, te upisao sam gimnaziju kako bi stekao opšte znanje.

-Pred sam završetak gimnazije planirao sam da upišem arhitekturu, međutim, ta misao me je napustila nekoliko meseci pred prijemni ispit i sasvim neočekivano odlučio sam da upišem medicinu. Dopala mi se ideja o humanosti lekarskog poziva i, iako o tome nikada do tada nisam razmišljao, odjednom sam bio čvrst u nameri da upišem medicinu i počeo sam sa intenzivnim pripremama. Da sve ovo baš i nije odjednom, često spominje i moja majka, koja prepričava jednu zanimljivu anegdotu iz perioda kad sam bio vrlo mali. Naime, ona je uređivala živinu i ja sam napomenuo da me obavezno pozove kada bude sekla kokoš “da bih video šta ima unutra, pošto ću ja biti lekar i operisati ljude, a to je sve sigurno slično kao i kod ljudi.” – uz osmeh se priseća dr Đurić i naglašava da porodica nije imala uticaja na njegovu odluku da upiše medicinu.

-Naprotiv, svi su bili veoma iznenađeni i pomalo zabrinuti, ponajviše majka koja je bila svesna koliko posvećenosti i odricanja medicina zahteva. Pribojavala se da možda neću biti dosledan u nameri da završim fakultet – dodaje naš sagovornik.

Prelazak iz Šapca u Novi Sad značio potpunu promenu načina života, kaže doktor Đurić.

-Trebalo je malo vremena da se naviknem na novu sredinu, veliki grad, nova lica i dosta drugačiji mentalitet ljudi koji sam, moram priznati, na početku teže uspevao da prihvatim. Poznato je da su Šapčani srdačni, neposredni, prilično tradicionalni, principijalni, gostoljubivi i vrlo duhoviti. Ne mogu da kažem da na te osobine u Novom Sadu nisam naišao, ali je činjenica da u većim gradovima vlada jedna otuđenost i malo hladniji odnos među ljudima nego što je slučaj u manjim sredinama. Ipak, sa ove vremenske distance to je za mene bio prelep period života, budući da sam tokom studija među kolegama stekao divne prijatelje, a koji su danas vrsni lekari, svako u svojoj oblasti. I pored vežbi i predavanja, družili smo se intenzivno, pomagali jedni drugima, izlazili, odlazili na medicinijade gde sam se takmičio u fudbalu i streljaštvu za svoj fakultet. Stanovao sam sa svojim mlađim bratom i drugom koji je takođe iz okoline Šapca. Kao i svi studenti iz unutrašnjosti, i mi smo primali pošiljke u vidu kiflica, sarme i kolača koje je mama slala autobusom iz Šapca. (Smeh) Često smo odlazili u Šabac, za to je prosto moralo da se izdvoji vreme.

Prve godine studija bile su izazovne za mladog Šapčanina. Razmišljao je da li je napravio pravi izbor kada je upisao medicinu.

-U prvom, januarskom ispitnom roku na prvoj godini studija ambiciozno sam prijavio tri ispita i na sva tri sam pao. To je kod mene izazvalo veliko razočaranje i preispitivanje da li sam možda sebi postavio cilj na koji nisam kadar da odgovorim. Međutim, desio se preokret kada sam napravio jasan plan i reorganizovao svoje vreme, odrekao se učestalih odlazaka kući i svega onoga što me je odvraćalo od knjige i maksimalno se posvetio učenju. Tek pred kraj studija spontano mi je došla misao o hirurgiji koja je vrlo konkretna, egzaktna, opipljiva i nudi mogućnost da svojim delovanjem veoma brzo vidite rezultate svoga rada. To je ono što me je opredelilo za hirurgiju. Tokom studentskih vežbi na Institutu za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici naišao sam na srdačnost lekara, što me je dodatno podstaklo da započnem volonterski rad na Odeljenju operativne onkologije.

Najveća podrška, oslonac u životu
-Moja najveća podrška i baza je, verovatno kao i svakom čoveku, moja porodica. Ovo je profesija gde godišnji odmor, vikend i praznici postoje samo formalno, ali zapravo posao hirurga nikada nije na pauzi. Čak i kada nisam fizički prisutan na klinici ili otputujem sa porodicom, moj telefon je uvek dostupan radi komunikacije sa kolegama i pacijentima. Priroda ovog posla je takva da ponekad ne ostaje dovoljno vremena u jednom danu za naše najbliže, zbog čega je neizmerno važno razumevanje od strane porodice, čega zaista imam na pretek.

Volontiranje na Institutu za onkologiju Vojvodine
Mladen je dve godine volontirao na Institutu i to vidi kao prekretnicu i značajan trenutak u svojoj karijeri.

-Kao volonter ubrzo sam bio prihvaćen od strane kolektiva koji je prepoznao moj trud i zaista se zauzeo za mene, što mi je predstavljalo motiv više da tu i ostanem. Imao sam svakodnevne asistencije u operacionoj sali kako u toku radnog vremena kada se izvodi redovan operativni program, tako i van radnog vremena, tokom noći i vikendom, kada sam dolazio od kuće radi hitnih operacija. Tokom te dve godine praktično nisam imao slobodan dan, a godišnji odmor nisam ni pomišljao da zatražim. To je bilo veoma naporno i iscrpljujuće, ali znao sam da je do svakog uspeha put trnovit i da velika postignuća traže velika dela.

Novi izazovi, ciljevi, ambicije i želje za mladog lekara usledili su kada je odabrao specijalizaciju iz opšte hirurgije.

-Specijalizacija iz opšte hirurgije koncipirana je tako da je tokom tih pet godina potrebno proći kroz sve hirurške klinike u cilju sticanja znanja i veština ne samo iz oblasti u kojoj radite (što je u mom slučaju onkološka hirurgija), nego i iz drugih grana hirurgije. Samim tim, taj proces je vrlo dinamičan jer sam po dolasku na svaku od tih klinika morao iznova da se dokazujem i trudim da budem zapažen, budući da sam na svakoj od njih bio nov i nepoznat kolektivu. Sada uviđam da je to bio jedan veliki socijalni i psihološki izazov, ali to mi je i donelo mnoga divna poznanstva i prijateljstva među kolegama. Kao najzanimljivije iskustvo izdvojio bih rad u urgentnom centru, gde je sama patologija takva da morate delovati promptno u cilju spasavanja ljudskog života. Takođe, u toku specijalizacije imao sam pripravnosti, što je značilo da po pozivu dolazim od kuće van radnog vremena radi asistencije na hitnim operacijama. Specijalizaciju bih uporedio sa služenjem vojnog roka u najpozitivnijem smislu, budući da i hirurgija, kao i vojska, zahteva disciplinu, odgovornost, hrabrost i nepokolebljivost – pojašnjava Mladen i napominje da su se najveći izazovi ticali manipulacije osetljivim, odnosno strukturama od vitalnog značaja, naročito krvnim sudovima od čije celovitosti zavisi hemodinamska stabilnost pacijenta i ishrana organa koje ti krvni sudovi snabdevaju krvlju.

-Takođe, važno je povezati teorijsko znanje sa onim što zateknete u operacionoj sali. Arterije su crvene a vene plave boje samo u knjigama. U ljudskom telu to i nije baš tako. Zato tu nema kompromisa, hirurgija zahteva mirnu ruku i još mirniji um i rasuđivanje.

Prva operacija zauvek u sećanju
Doktor Mladen Đurić jasno se seća svog prvog ozbiljnog hirurškog zahvata i osećaja, pre i nakon intervencije.

-Moja prva samostalna operacija bila je poštedna operacija karcinoma dojke, što je meni tada pričinjavalo ogromno ushićenje. Kako je vreme odmicalo a ja sticao dodatno iskustvo i samopouzdanje, prešao sam i na složenije hirurške intervencije u okviru hirurgije debelog creva, želuca i jetre. I dalje svaku operaciju koju izvedem, kao i one s početka, iznova i iznova veoma snažno doživljavam, budući da nijedna operacija, kao ni pacijent, nije ista. Upravo u tome je lepota i dinamika bavljenja hirurgijom.

Rad u oblasti operativne onkologije nosi posebnu emotivnu težinu i odgovornost. Nije lako nositi se sa odgovornošću i isljkučiti emocije.

-Nažalost, danas se sve češće susrećemo sa veoma mladim ljudima koji su oboleli od malignih bolesti, kao i sa pacijentima kod kojih je bolest otkrivena u uznapredovaloj fazi, kada više nijedna terapijska mogućnost nije primenljiva. Na početku nije bilo lako nositi se sa tim i ostaviti po strani svoj lični doživljaj ovih dijagnoza, ali nakon velikog broja pacijenata sa kojima sam se susreo čini mi se da sam očvrsnuo i počeo da posmatram stvari na drugačiji način. Na bolest gledam kao na Božju posetu i priliku da se preispitamo i popravimo, a svaki boljitak, ozdravljenje ili loš ishod bolesti kao na Božju volju. On deluje kroz lekara i time se vodim sa svakim ulaskom u operacionu salu. Treba imati u vidu da je, baš kao i mi, svaki pacijent nečiji otac ili majka, brat ili sestra, sin ili ćerka, muž ili žena, da je on nekome važan i da neko za njega brine. Kada na trenutak uskočimo u tuđe cipele i uz svoje znanje pružimo pacijentu podršku i toplu reč, tek onda možemo biti dobri lekari.

Pored rada u bolnici, dr Đurić predaje i na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Veruje da su pravi predavači i mentori ključni za obrazovanje mladih.

-Budući da radim u univezitetskoj ustanovi koja se svakodnevno bavi edukacijom studenata, i akademski rad je usledio na neki način očekivano. U vremenu kada je sve degradirano i obezvređeno, profesor može biti svako, ali ne i učitelj. Na moju sreću, imao sam priliku da učim od najboljih, a imam i dalje, tako da osećam dužnost da prenesem mlađim generacijama znanje koje sam i ja dobio od svojih učitelja.

Foto: privatna arhiva

Zahvaljujući dobroj organizaciji uspeva da balansira između operacija, predavanja i naučnih istraživanja.

-Sa studentima se susrećem na klinici na kojoj radim, što je olakšavajuća okolnost u smislu uštede vremena. Tamo imam priliku i da im na primeru u operacionoj sali pokažem ono o čemu smo prethodno govorili u teoriji. Naučna istraživanja prepliću se sa mojim poslom, ali zahtevaju i dodatni rad kod kuće. Dobra organizacija vremena je ključ uspeha. Hirurgija je veoma lep i plemenit, ali poziv koji zahteva maksimalnu posvećenost, strpljenje, mnogo odricanja i kontinuiranu edukaciju koja praktično nikada ne prestaje. Trenutno sam usmeren na istraživanje koje se tiče karcinoma debelog creva, a koje je uvertira za moju doktorsku disertaciju.

Izlečenje pacijenata najveći motiv za dalji rad
Smatra da hirurške i mogućnosti lečenja maligniteta u Srbiji pretenduju da dostignu nivoe onih u zapadnim zemljama.

-Već sada onkološkim pacijentima je na raspolaganju gotovo jednak vid lečenja kao u razvijenim zemljama, a takođe naše klinike po nivou opremljenosti i aktivnom učešću u naučnoistraživačkom radu mogu da pariraju renomiranim evropskim i svetskim centrima. Medicina brzo napreduje, danas imamo na raspolaganju veoma širok spektar terapijskih modaliteta za lečenje malignih bolesti, tako da ohrabruje činjenica da je postignuto znatno produženje životnog veka za pojedine bolesti koje su ranije rapidno odnosile ljudske živote.

Uprkos izazovima i teškim trenucima, posebno ga motiviše osećaj i saznanje da su pacijetni dobili bitku sa opakom bolešću.

-Nema veće satisfakcije od toga kada shvatim da su pacijenti, koji su prethodno ušli u ordinaciju kao bolesni ljudi sa bezbroj pitanja i zabrinutim izrazom lica, nakon oporavka došli na redovnu kontrolu kao izlečeni ljudi koji su se sada vratili svom uobičajenom načinu života. Osim toga, svaki put kada izvedem neku operaciju zahtevniju od onih koje sam do sada radio ili rešim neku hiruršku komplikaciju, to smatram kao svoju ličnu pobedu i motivaciju da iznova pomeram sopstvene granice.

Zahvalnost, sreća i ljubav
Uzorom smatra svakog čoveka od kog može da nauči nešto dobro i korisno. U bliskoj budućnosti planira završetak i odbranu doktorske disertacije, dodatnu edukaciju i profilisanje u svom poslu.

-Zahvalan jer sam zdrav, uspešan jer sam normalan, bogat jer imam funkcionalnu i zdravu porodicu, srećan jer radim posao koji volim.

Poruka za mlade ljude, posebno za one koji žele da im medicina bude profesija
-Sad kada se osvrnem, čini mi se da sam uvek sve dobijao na teži način, ili sam možda samo očekivao ono što mi u datom trenutku ne pripada. U oba slučaja važno je biti istrajan. Upravo poruka za sve mlade ljude, ma koju profesiju odabrali, je da budu istrajni, imaju veru i da ne posustaju pred prvom preprekom. A poruka za roditelje je da uče svoju decu istrajnosti od najranijeg detinjstva, jer istrajnost je preduslov za svaki uspeh i ništa što nije ostvareno mukotrpnim radom ne nosi tu slast pobede. Kao što reče Jovan Dučić: “Prava velika sreća, to je uspeh sopstvenog dela.”