FA „Đido“ kroz generacije: Tri decenije ljubavi prema folkloru
Kroz Folklorni ansambl iz Bogatića prošle su generacije i sve one okupile su se nedavno na zajedničkom koncertu povodom jubileja, evocirajući uspomene na početke
Vezanost igrača ljubavlju prema narodnoj igri i istinska posvećenost tradiciji upisala je „Đido“ u trajanje. Kroz Folklorni ansambl iz Bogatića za 30 godina postojanja prošle su generacije i sve one skupile su se nedavno na zajedničkom koncertu povodom jubileja, evocirajući uspomene na početke.
Ništa, ali folklor Branimir Ković je od samih početaka rada, 1995, sa 15 godina, postao deo ansambla.
-Nama je bilo najteže, jer smo praktično bili nulta generacija koja nije imala od koga da uči kako da „očisti“ korak. Čika Taća nam je bio u tom trenutku umetnički rukovodilac i jedini uzor, ali je drugačije kada imaš pored sebe iskusnog igrača- priča Branimir, koji do tada nije pomišljao da se bavi folklorom- štaviše, nimalo ga nije privlačio.
Foto: Privatna arhiva
-Otac Dragorad Ković, koji je sa tadašnjim direktorom Kulturno- obrazovnog centra Perom Berićem bio inicijator osnivanja Folklornog ansambla, pokušao je da nagovori brata i mene da se priključimo. Nije me to interesovalo, slušao sam neku drugu muziku. Prekretnica u mom razmišljanju se dogodila kada se pojavio šabački bend „Ništa ali logopedi“ koji je u pank/rok uvrstio i muziku na harmonici. Slušajući njih, zavoleo sam folklor i moj bunt je prerastao u ljubav. Pružio sam šansu folkloru, došao na jednu probu, a ostalo je istorija- kaže uz osmeh.
Tu istoriju pisala su brojna druženja, probe, koncerti, turneje.., ali i prilika da i sam Branimir postane deo nje na nesvakidašnji način.
-Folklor mi se svideo do te mere da mi postane najvažnija obaveza u životu. Baš kao što kaže naš umetnički rukovodilac Miloš Simić: „Ko folklor jednom zavoli, teško može da napusti“. Zanimljivo je da sam jednog dana probao da nacrtam logo, direktoru Beriću se dopao. Malo sam ga preradio i tako je postao zvanični logo „Đida“- ističe on.
Foto: Privatna arhiva
Prvo su počeli u sali osnovne škole kao sekcija, ali se vrlo brzo, nakon inicijative njegovog oca i nekolicine ljudi iz opštine, sele u Kulturni centar.
Konstantna postava -Folklor je bio veoma zastupljen među muškom populacijom, kvalitet se održao i zadržavao. Devojke su se više menjale kroz ansambl, bila je veća konkurencija, iskristalisao se kvalitet. U „Đidu“ sam upoznao različite profile ljudi, imali smo izuzetna druženja i uvek je vladalo dobro raspoloženje. Kada je većina nas krenula na fakultet, da bi se održao kontinuitet, pomerili smo probe za vikend. Budući da nisam uvek mogao da dolazim, priključio sam se i AKUD „Sonja Marinković“ u Novom Sadu, gde sam usavršio i pevačke sposobnosti i upoznao drugačiji metod rada- napominje.
Turneje su ono što se pamti i ostaje za sva vremena, jer su doživljaji sa putovanja uvek nesvakidašnji i drugačiji.
-Niko nije verovao da ćemo 1995. godine ići u Španiju na festival. Priskočili su nam u pomoć Zoran Burmazević Krca i Bilja Reljić iz Šapca. Bili smo mlad ansambl sa svega tri koreografije na repertoaru, mladi, neiskusni, neuigrani, a oni su nam upotpunili program i bili nam pravi uzori kao iskusni igrači. U Portugaliji 2002. godine- ubedljivo najgori smeštaj, ali najbolja turneja. Put se odužio, smeštaj je bio loš, ali su domaćini bili izuzetno gostoprimljivi i iskustvo je bilo izuzetno- seća se Branimir.
Dolaskom na poziciju umetničkog rukovodioca 2000. godine, Miloš Simić je, smatra Branimir, značajno unapredio rad ansambla. Iako mlad, uneo je svežinu u igre, „čistio“ korake, usavršavajući se i sam unapredio mušku postavu, koja je bila konstantna u sastavu, što je bila retkost u Srbiji.
Smena generacija Srđan Đalamić igra, u prvom ansamblu sedam, a ukupno 15 godina- od prvog razreda osnovne. Tata je tri decenije igrao fudbal i očekivao da i on nastavi isto, ali on se okrenuo folkloru nakon što je odgledao samo jednu probu.
-Prvi sam u porodici koji i dalje igra, majka je nešto kratko i sama igrala u Klenju. Volim našu tradiciju i sve što je izvorno srpsko. Samo igranje kao aktivnost iziskuje fizički napor i to je deo u kome takođe uživam. Čuvamo srpsku kulturu i istoriju, što je veoma značajno- naglašava.
Foto: Privatna arhiva
Turneje su za njega prilika za druženje, ali i sticanje igračkog znanja.
-Išao sam na turneje kad sam postao deo prvog ansambla i ono što posebno na njima volim je sticanje novog igračkog iskustva. Specifično je i što učimo i da budemo brzi, jer nemamo mnogo vremena za presvlačenje između koreografija kako bismo odigrali nekoliko igara predviđenih programom. Ostala su mi upečatljiva Azorska ostrva- 20 dana nasred Atlanskog okeana pamtim i dan danas- moja prva turneja sa prvim ansamblom, kada sam imao svega 15- 16 godina. Stariji igrači su brinuli o meni kao o najrođenijem. Poljska, Letonija, Litvanija, Španija- sve je to bilo izuzetno lepo iskustvo- navodi.
Novi igrači su dolazili, stari odlazili, ali je nagla smena generacija „prodrmala“ ansambl.
-To je bilo pre nekoliko godina, kada se za godinu dana promenilo 80 posto ljudi u ansamblu. Jedan veliki preokret, ali mi smo i dalje nastavili da uz rad držimo kontinuitet i kvalitet igre. Mene je „Đido“ vezao za Bogatić i Mačvu, moje rodno mesto. Sve uspomene i dragi ljudi su ovde. Odlazimo na turneje, ali kad se vratimo u Bogatić, uvek nam je osmeh na licu. Tu pripadamo- naglašava Srđan.
Foto: Privatna arhiva
Proširena porodica Marija Stanojčić je aktivno igrala 16 godina, od 2002, i bila deo Koncerta generacija.
-Mnogo smo se obradovali ponovnom okupljanju. Kada smo se našli na prvoj probi pred koncert bilo je kao da nikada nismo ni prestajali da igramo. Sve nas koji smo tu proveli godine vežu jake emocije za to druženje. Mi smo kao proširena porodica, folklor jeste najbitnija sporedna stvar na svetu u našem društvu- smatra ona.
Poslednjih pet godina ne igra, ali vreme u „Đidu“ pamti kao period istinskog druženja.
-Dve godine mlađi brat i ja smo zajedno krenuli na folklor i oboje smo spontano počeli, a ostali dugo. Posle nekog vremena smo se zaljubili u spoj fizičke aktivnosti, umetnosti pesme, igre i tradicije- kaže Marija.
Mnogo vremena su provodili na redovnim probama, koncertima, takmičenjima.
-Na kraju, ono što svi volimo su turneje koje su kruna sezone- putujemo, igramo i intenzivno provodimo neko vreme zajedno. Imali smo ozbiljne turneje, zahtevnije destinacije- Rusija, Kina, Nemačka i Poljska, gde smo išli nekoliko puta. Atmosofera na tim festivalima je izuzetna- mnogo publike, lepa dobrodošlica i raznolikost kultura i naroda koja nas obogaćuje i širi vidike- napominje.
„Đido“ i ona su, primećuje, nekako uporedo sazrevali i rasli, a sa njima i ceo ansambl.
-Menjale su se generacije, program je bio sve širi, Miloš je bazu igara konstantno širio i to je zadržalo ljude u ansamblu. Ulaže puno u ansambl, nošnju, opremu, ljude, turneje i orkestar i iz godine u godinu je na sve višem nivou- smatra.
Akcenat je na timskom radu i neverovatnoj energiji, posebno kad nastupaju pred publikom u kojoj sede porodica i prijatelji. Tada se ulaže i poslednji atom snage u nastup, a emocije dostižu svoj vrhunac. I to je ono najvažnije utkano u tri decenije na sceni.
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
