Sećanje na slikara Stevu Antonijevića

Žive boje sledile su konture skice nastale čistim grafitom na starim džakovima kafe premazanim tutkalom domaće izrade. Umetnik ustaje. Odlaže četkice i paletu. Zatvara vrata skromnog ateljea. U mraku presečnom dnevnim svetlom ostaje otisak jednog unutrašnjeg sveta, sanjani spokoj i nemir stvaraoca, slikara, pedagoga, bivšeg logoraša. U potpisu St Antonijević.

-Kada prođete ono što je on, naučite da koristite sve. Na pozadini nekih slika se još može videti natpis Made in Brasil. Deda je u ateljeu imao mir, ali nije zabranjivao bilo kome da učestvuje u stvaralačkom procesu. Gledao sam kako popunjava skice. Pamtim i miris uljanih boja što ih je najčešće koristio. Kada se osuše ostajale su i kvržice, to je bio deo njegovog stila – govori unuk Aleksandar Simić.

Foto: Privatna arhiva

Protekle su 24 godine od odlaska Stevana Antonijevića, unikatnog šabačkog slikara, u nebeski atelje. Beše to početkom oktobra 2001. godine.

Kada je Stevan rođen, svet je bio razoren, ali se imalo čemu nadati. Oružje Velikog rata je, te 1918, utihnulo i većina je naivno verovala kako takve strahote više biti neće. Usledilo je još veće stradanje svega dve decenije kasnije. Mobilisan je odmah po napadu nacista na Beograd. Kraj aprilskog rata dočekao je kao zarobljenik. Postao je broj. Vojničku uniformu zamenio je logoraškom u ozloglašenom zarobljeničkom logoru Oflag 6C Onsnabrik. Četiri godine to mu je bila adresa i pakao.

- Pričao nam je da su organizovali predstave, predavanja, utakmice, sve kako bi sačuvali mentalno zdravlje. Borili su se i dalje. Odbijali su obroke insistirajući na boljoj ishrani i to 1941. i uspeli su. Štitili su Jevreje koji su bili s njima. Hrabrost kojoj se i danas divim – predočava ćerka Dragana Antonijević Simić dodajući da je posle oslobođenja u novoj Jugoslaviji vođena kampanja protiv njih i povratka.

Foto: Privatna arhiva

- Proglašeni su vojniciima kraljevske vojske, iako su oni bili mobilisana vojska države koja je u tom trenutku postojala. Mnogi od zarobljenika su ostali u Nemačkoj, neki su otišli u druge države. Tata je želeo da se vrati. Putovao je peške do Hanovera, potom železnicom, ali je sve bilo u prekidu. Kući je stigao u avgustu 1945.

Dočekala ga je vest da je jedinog brata Ivana odneo ratni vihor. Ko je mogao u devastiranom svetu i promenjenoj stvarnosti da primeti krhkotine ličnog univerzuma u kome valja graditi sve od početka.
Živeo je u porodičnom domu u Grmićkoj sa suprugom Ljubicom i ćerkama Draganom i Ivankom. Kuću je dvadesetih godina izgradio njegov otac Milivoj. U malom dvorištu Grmićske beše porodični dom, mesto stvaranja i mikrokosmos gde se mešaju mirisi boja, domaće kuhinje, cveća, drveća i zrelih plodova iz malog jagodnjaka, jedinog u gradskom jezgru. Stvarao je Stevan porodicu, karijeru, boreći se sve vreme sa posledicama unutrašnjih užasa. Slikarstvo beše izraz i izlaz.

Foto: Privatna arhiva

-Prolazio je različite periode kao umetnik, od impresionizma do kubizma. Voleo je pejzaže, seoske prizore i oni su se provlačili kroz različite forme. Uvek se setim kako je pojedine detalje ivičio debelim crnim linijama. Verovatno je ukazivao na propast srspkog sela – dodaje Aleksandar.

-Voleo je Pocerinu i Šabac, njihove pejzaže, oni su najčešće na njegovim gvaševima. Uživao je da slika perunike, poljsko cveće, prizore iz radničkog života. Sam je pravio i ramove za svoja dela, jer je smatrao da i okvir mora biti u skladu sa slikom – naglašava Dragana.

Bio je jedan od omiljenih profesora rumske i šabačke Gimnazije. Organizovao je predavanja o poznatim slikarima na Radničkom univerzitetu u Šapcu. Zajedno sa Igorom Belohlavekom, dobrim prijateljem, osmislio je oktobarsku izložbu 1954. Manifestacija s povodom, postala je tradicija i iz nje je nastao eminentni, šabački „Oktobarski salon“, najdugovečniji u Srbiji.

Prolazio je različite periode kao umetnik, od impresionizma do kubizma. Voleo je pejzaže, seoske prizore i oni su se provlačili kroz različite forme

- Zarobljenički dani su ga stigli. Borio se s depresijom, bivao i dobro i loše, ali je uvek slikao. Pre nego što je napravio atelje, slikao je u kuhinji, gde god je bilo prostora. Nije mu smetalo da ga gledamo dok stvara, čak i da sugerišemo. Voleo je i slikarstvo drugih, poznavao umetnike, pravce.
Družio se s Mićom Popovićem, Desom Stanić, Igorom Belohlavekom, Marom Lukić Jelesić – seća se ćerka.

Stevan Antonijević je izlagao na različitim zajedničkim izložbama, a priređene su i dve samostalne izložbe u Narodnom muzeju u Šapcu 1988. i 1993. godine.

Živeo je u vremenu svetskih bura i svaka je tišinu činila veličanstvenijom. Pohvale i pažnja su laskali, no nisu bili njegov svet. Tih čovek, voleo je, pre svega, mirno okruženje najbližih i toplinu doma u kojem je napravio svoj prvi i poslednji korak.