Екселенцијa фотографије

Живот је састављен од мноштва тренутака, неке секвенце заузму вечне позиције у одајама сећања, друге се привремено настане пре него кроз врата заборава нестану у чекаоници подсвести, чекајући неочекиван позив садашњости да обгрле тренутак, да употпуне временски континуум минута, дана, сата.

Време брише, мења сећања, све је почетак, али и није, пре је увек било нешто, после долази, а једина објективност у океану субјективности, јединствени гарант да је било баш тако, а не некако другачије је фотографија. Нигде нисмо млађи него на фотографији. Фотограф у души носи заљубљеност у тренутак, крије подсвесни страх од заборава и искрену жељу да тај тренутак подели са светом, свестан чињенице да слика “каже БАР хиљаду речи”.

Личне слике и сећања попуњавају албум живота у нама, но некада “клик” лично сведочанство уводи у светску вечност. Баш на апарату који видите, чувени, непревазиђени Риста Марјановић “заледио” је тренутке историје.

Риста је рођен 1. марта 1885. године у Шапцу, као трећи син житарског трговца Драгојла. По напуштању Шабачке гимназије одлази у Београд где уписује Српску цртачку и сликарску школу. Истовремено је изучавао фотографски занат код престоничког фотографа Стеве Јовановића, оца нашег познатог сликара Паје Јовановића. Уз љубав према фотографији, ка успеху га је носио и инат. Желео је Риста да докаже како шабачки фотограф Сигл прави лоше фотографије, да он може боље.

Посебно је баштинио нетрпељивост према портретима и свим фотографијама насталим у камерној атмосфери, инсистирајући да фотограф мора изаћи на улицу и бележити стварност. Од првог тренутка познанства Пају Јовановића је „опио“ Марјановићев ентузијазам и посвећеност занату. Почетком прошлог века, већ свом пријатељу Ристи, Паја је из Беча донео модеран фотоапарат са плочама.

Вероватно да је већ онда Риста знао шта је његов животни позив срца. Од ујака је позајмио 20 ондашњих динара како би, следећи страст, отишао у “бели свет”. Прво је стигао до Беча, потом Берлина, а крајње одредиште беше Париз и најпрестижнији атеље Европе “Рол”. У Атељеу који је своје фотографије дистрибуирао по целом свету, Марјановић се за кратко време позиционирао међу најбоље чланове. Његов рад је импресионирао уредника “Њујорк хералда” Џемс Гордом Бенета. За велике новце постаје уредник фотографије 1907. године.
Без страха је преузео улогу фоторепортера током Балканских ратова, а потом се одазвао позиву врховне команде 1914. године да постане званични фоторепотер са бојишта Великог рата.

Сачувао је сведочанство Цера, Колубаре, свих битака “крвавог рата”, да би следио своје сународнике и војску у повлачењу преко Албаније. Исцрпљен се домогао француске лађе која је пребацивала српске ратнике на Крф сортирао је све фотографије, а потом, по налогу Српске Владе одлази у Париз где свој рад прикључује изложбеној поставци “Свесавезничка изложба ратне фотографије” у Лувру. Са почетком пробоја Солунског фронта, Риста Марјановић се враћа на бојиште и својим “љубимцем” снима завршне операције за ослобођење земље, а потом и догађаје који претходе стварању “прве” Југославије.

Борави у Паризу до 1919. године када дефинитивно напушта “Њујорк хералд” и враћа се у Београд на место у Одељењу за штампу Министарства иностраних послова. Већ 1935. године имао је “Агфа колор” филмове, те су његове фотографије једине у боји из међуратног времена. Сведочио је о најважнијим тренуцима Краљевине, а имао је и ексклузивно право фотографисања младог Краља Петра друго после судбоносног пуча 27. марта 1941. године.

На почетку Другог светског рата пред собом је имао понуду Вермахта да сарађује са њима, но Марјановић то одбија и у окупираном Београду “ради за себе”, махом поклањајући пажњу симболима окупације непријатеља.

Ристином објективу нису промакле борбе за ослобођење главног града октобра 1944. године, као и дочек ослободилачке војске. Радни век у послератној Југославији завршава у агенцији ТАЊУГ. Иако је радио као саветник, нове власти су му одузеле сав дотадашњи материјал, међу којима и два снимка у боји, савезничког бомбардовања и битке за Београд. Тим снимцима се губи сваки траг и до данас нису пронађени. Преминуо је 1969. године.

Приредио је бројне изложбе ратних фотографија, где се посебно истиче она из Првог светског рата “Радо иде Србин у војнике”. Поштован и уважаван од колега у земљи и иностранству, стекао је и звање “Екселенције фотографије”.

Иако се није враћао у свој родни град по одласку у Београд, остао је у аманет фотоапарат који мирује у сталној поставци Народног музеја.

Народ помаже српској војсци да артиљерија стигне на положај 1914. године