4. април 2020.4. апр 2020.
РАЗГОВОР СА ДОКТОРОМ МАТЕМАТИКЕ ГОРАНОМ ГОГИЋЕМ
Живот има предност
Др Горан Гогић за Шапчане је човек који живи амерички сан. У разговору са њим, стекли смо утисак да је он више неко ко себи изнова поставља изазове и ужива да их решава. Лако, као задатак из математике
Др Горан Гогић рођен је 1968. године у Шапцу. Из Основне школе “Јанко Веселиновић” најрадије памти наставнике математике, Милана и Новака Мишковића, који су утицали да заволи предмет, који ће определити његово путовање кроз живот. На такмичења из математике кренуо је у петом разреду, више да испроба себе, да види где се налази “на листи”, мислећи да има много бољих и талентованијих од њега. Али, већ у седмом, осваја прву награду на Републичком, а потом и на Савезном такмичењу из математике. Следеће године поновио је ове успехе и доказао да је најбољи. У време средњег усмереног образовања, “припао је” Медицинској школи, где му је предавао професор Радојица Пејовић, трећи важан човек на његовом путу, који му је предложио да “прескочи” трећи и четврти и упише факултет после другог разреда. Горан га је послушао и положио пријемни на ПМФ-у са непуних седамнаест година. Од тада, до доктората у Америци, његова прича, као и свака успешна, има логичан след, без великих осцилација. Пошто је схватио да може брже, трећу и четврту годину на факултету завршио је за годину дана и дипломирао у двадесетој години, као најмлађи свршени студент у историји Београдског универзитета. Запослио се на Математичком институту САНУ, али је “држао” предавања из математике на ПМФ-у и у Математичкој гимназији. Уписао је магистарске студије, али је, пре него што је одбранио рад, спаковао кофере и отишао у Америку. То је било 1991. године. Две године касније, вратио се да одбрани магистарски.
- Од успеха на такмичењима, мој пут је био дефинисан. Било је логично да постанем математичар и докторирам у Америци. Па добро, наивно сам мислио, кад завршим докторске студије, вратићу се у Србију, а до тада ће се све средити. Ево, већ двадесет и пет година живим у Америци, у Србији се ништа није средило, а и ја сам се променио.
Прва велика промена
Тог лета ’91. у Сан Дијегу, Горан се обрео са жељом да научи нешто ново, не само да добије престижну диплому. Стална потрага за новим сазнањима, у комбинацији са снажним фокусирањем на оно што га занима, несумњиво доводи до успеха. Са двадесет и осам година постао је доктор математике. Тада се догодила прва значајна промена у његовом животу. Уместо да, као што се од њега очекивало, остане на факултету и постане професор, посвети се науци до краја живота, Горан се определио за другачији пут.
- Почео сам да размишљам другачије од конвенционалног начина. До тада сам био залуђен математиком и фокусиран на њу. Истренирао сам себе да решавам задатке без обзира где се налазим, у бусу, мензи, диско клубу… До тада је све било динамично, али сам укапирао да не желим да живим живот научника, деловао ми је празно. Математику сам заволео кроз такмичења, очито је да имам такмичарски дух, а тога више није било, нити је могло да буде.
Знајући да живот још има изазова да му понуди, донео је одлуку да се пресели у Сан Франциско и укључи у интернет грозницу, која је тек узимала маха. Од свих, ово је била нај-озбиљнија промена у његовом животу.
- То је било помало и опасно, јер сам до тада био уљуљкан, све у мом животу се знало, све је било обезбеђено. Е, сад је требало скочити и запливати сам. Није било лако зато што је у нашем менталитету да чекамо да се ствари реше саме од себе, не предузимамо иницијативу. Американци су другачији, окретнији, они скачу са брода који тоне и налазе други. Њих од почетка уче да су они господари свог живота и да би требало сами нешто од њега да направе, не ослањајући се на друге. Тај начин рамишљања утицао је на мене, зато сам се преселио и почео да радим као програмер у једној фирми. Иначе, Амери су либерални по питању диплома, много више цене знање. Колега који је радио са мном као програмер, имао је завршену средњу школу.
За дванаест година, колико је живео у Сан Франциску, променио је неколико фирми. Најдуже се (шест година) задржао у “Целери”, у биотехнологији, радећи као математичар и програмер, заједно са научницима из других области. Било му је занимљиво да буде део интердисциплинарне гране, где је његов допринос битан исто колико и допринос других научника. Конкретан, тимски рад био му је нов и занимљив. Онда је дошло време за промену, нову фазу у његовом животу. Ако је претходна значила сазревање, ова је била освајање слободе. Преселио се у Лос Анђелес.
- Шест година нисам имао стални посао. Налазио сам послове који нису имали стални радни однос, а које сам могао да обављам било где на кугли земаљској. Имао сам више времена, осетио сам све предности слободе. Најлепше ми је било недељом увече, јер сам знао да не морам да идем сутра ни у школу, ни на факс, ни на посао. Од мене је зависило какав ће ми понедељак бити, да ли ћу играти одбојку, или ћу ићи у теретану, или нешто програмирати… Имао сам стан на обали океана. Много сам путовао. Био сам у Мексику, Аргентини, на Хавајима, Карибима… Знао сам колико је важно да проживим ову фазу и да ће ми цео живот бити жао ако не осетим укус слободе.
Живот је збирка кратких прича
Ако неко има знање математике и познавање компјутера, за њега “нема зиме” у Америци. Радио је програме, није градио каријеру, шта више, схватио је да га уопште не занима позиција директора у некој фирми, укапирао је да је живот нешто друго, “уместо једне и дуге, више кратких прича”. Прецизно га карактерише реченица: “Радије читам збирку приповедака него досадан роман од хиљаду страна”.
- Била ми је занимљива година коју сам провео у Шапцу. Много сам се дружио, највише са младима. Можда сам на тај начин надокнадио две године средње школе које сам, због уписа на факултет, пропустио. Када сам завршио један пројекат у Торонту, одлучио да проведем у Шапцу два месеца. Имао сам купљену повратну карту, али сам уместо два, остао пуних шеснаест месеци (смех). Требало је да урадим још неколико пројеката за људе из Канаде, а то сам могао из Србије и тако сам остао. Додуше, имао сам плату у доларима и могао да уживам у предностима родног града и Београда, који сам заволео док сам студирао. Ишао сам на све могуће концерте, почевши од Балашевићевог на Калемегдану. Видео сам многе људе које сам до тада сретао само у пролазу, имао времена и да ћутим са својим пријатељима. Заиста је било незаборавно.
У међувремену, Горан је схватио да би волео да се бави финансијама, тачније, применом математике у планирању финансија. Вратио се у Лос Анђелес и запослио у фирми која се бави предвиђањем кретања акција на берзи. То је оно што је већ открио да воли, тимски рад, сарадња са стручњацима из различитих области.
- Ово је озбиљан посао, значајан за фирму, а за мене велики изазов. Водим тим за обраду података. Тренутно сам у фази налажења инжењера који ће радити са мном. Нико није тражио појашњење за године које сам провео без сталног радног односа. У Америци нису формални. Можеш да имаш панк фризуру и тетоважу на лицу, битно је да знаш да радиш.
На питање на који начин га је Америка променила, одговара да је промена очигледна у начину размишљања. Американци су, каже, толерантнији, а ми смо спремни да свој проблем пребацимо на друге. Тамо људи не осуђују, лакше прихватају једни друге, толерантнији су. Јесу хладни, али не у негативном смислу, поштују туђу приватност. Чист рачун, дуга љубав.
Живи и пусти друге да живе
- Постоје хиљаде начина да се живи живот и ниједан није погрешан, уколико не угрожава друге. Познајем човека који је радио као програмер у Сан Франциску и имао велику плату, али је одлучио да оде у Аустралију и ради као инструктор једрења. Има неупоредиво мању плату, живи на плажи и ради оно што воли. Све је ствар избора.
Иако се ближи педесетој, Горан каже да је на пола пута. Верује да ће му се значајне ствари тек догодити, боље и више у наредних, него у претходних двадесет година. Каже да данас може да трчи брже него икад и да подигне већу тежину у теретани него раније. Осећа као да је на почетку каријере, али са животним и радним искуством. Пун је ентузијазма.
- Моја биографија до доктората звучи много помпезније, него после тога, али само споља. Задовољан сам животом који живим, јер упознајем самога себе. То ми је приоритет. Чини ми се да сам то успео у приличној мери, поготово у последњих десет година. Да имамо два живота, било би у реду да један посветимо каријери. Овако, предност има живот.
ДА ЛИ БИ НЕШТО ПРОМЕНИО?
“Да нисам уписао факс после другог разреда средње школе, не бих био ускраћен за две године безбрижног живота, али питање је да ли бих имао успешан пут да сам ишао у корак са својом генерацијом. Можда би ту било неких предности, можда бих кроз нека искуства пролазио као мало старији и зрелији, али сам свестан колико ми је погодности донео живот који сам живео. И дан-данас кад напишем у биографији да сам дипломирао као најмлађи студент у историји Београдског универзитета, то људима шаље поруку о човеку који кад реши нешто да уради и прихвати се тога, уради то квалитетно и успешно.”
- Од успеха на такмичењима, мој пут је био дефинисан. Било је логично да постанем математичар и докторирам у Америци. Па добро, наивно сам мислио, кад завршим докторске студије, вратићу се у Србију, а до тада ће се све средити. Ево, већ двадесет и пет година живим у Америци, у Србији се ништа није средило, а и ја сам се променио.
Прва велика промена
Тог лета ’91. у Сан Дијегу, Горан се обрео са жељом да научи нешто ново, не само да добије престижну диплому. Стална потрага за новим сазнањима, у комбинацији са снажним фокусирањем на оно што га занима, несумњиво доводи до успеха. Са двадесет и осам година постао је доктор математике. Тада се догодила прва значајна промена у његовом животу. Уместо да, као што се од њега очекивало, остане на факултету и постане професор, посвети се науци до краја живота, Горан се определио за другачији пут.
- Почео сам да размишљам другачије од конвенционалног начина. До тада сам био залуђен математиком и фокусиран на њу. Истренирао сам себе да решавам задатке без обзира где се налазим, у бусу, мензи, диско клубу… До тада је све било динамично, али сам укапирао да не желим да живим живот научника, деловао ми је празно. Математику сам заволео кроз такмичења, очито је да имам такмичарски дух, а тога више није било, нити је могло да буде.
Знајући да живот још има изазова да му понуди, донео је одлуку да се пресели у Сан Франциско и укључи у интернет грозницу, која је тек узимала маха. Од свих, ово је била нај-озбиљнија промена у његовом животу.
- То је било помало и опасно, јер сам до тада био уљуљкан, све у мом животу се знало, све је било обезбеђено. Е, сад је требало скочити и запливати сам. Није било лако зато што је у нашем менталитету да чекамо да се ствари реше саме од себе, не предузимамо иницијативу. Американци су другачији, окретнији, они скачу са брода који тоне и налазе други. Њих од почетка уче да су они господари свог живота и да би требало сами нешто од њега да направе, не ослањајући се на друге. Тај начин рамишљања утицао је на мене, зато сам се преселио и почео да радим као програмер у једној фирми. Иначе, Амери су либерални по питању диплома, много више цене знање. Колега који је радио са мном као програмер, имао је завршену средњу школу.
За дванаест година, колико је живео у Сан Франциску, променио је неколико фирми. Најдуже се (шест година) задржао у “Целери”, у биотехнологији, радећи као математичар и програмер, заједно са научницима из других области. Било му је занимљиво да буде део интердисциплинарне гране, где је његов допринос битан исто колико и допринос других научника. Конкретан, тимски рад био му је нов и занимљив. Онда је дошло време за промену, нову фазу у његовом животу. Ако је претходна значила сазревање, ова је била освајање слободе. Преселио се у Лос Анђелес.
- Шест година нисам имао стални посао. Налазио сам послове који нису имали стални радни однос, а које сам могао да обављам било где на кугли земаљској. Имао сам више времена, осетио сам све предности слободе. Најлепше ми је било недељом увече, јер сам знао да не морам да идем сутра ни у школу, ни на факс, ни на посао. Од мене је зависило какав ће ми понедељак бити, да ли ћу играти одбојку, или ћу ићи у теретану, или нешто програмирати… Имао сам стан на обали океана. Много сам путовао. Био сам у Мексику, Аргентини, на Хавајима, Карибима… Знао сам колико је важно да проживим ову фазу и да ће ми цео живот бити жао ако не осетим укус слободе.
Живот је збирка кратких прича
Ако неко има знање математике и познавање компјутера, за њега “нема зиме” у Америци. Радио је програме, није градио каријеру, шта више, схватио је да га уопште не занима позиција директора у некој фирми, укапирао је да је живот нешто друго, “уместо једне и дуге, више кратких прича”. Прецизно га карактерише реченица: “Радије читам збирку приповедака него досадан роман од хиљаду страна”.
- Била ми је занимљива година коју сам провео у Шапцу. Много сам се дружио, највише са младима. Можда сам на тај начин надокнадио две године средње школе које сам, због уписа на факултет, пропустио. Када сам завршио један пројекат у Торонту, одлучио да проведем у Шапцу два месеца. Имао сам купљену повратну карту, али сам уместо два, остао пуних шеснаест месеци (смех). Требало је да урадим још неколико пројеката за људе из Канаде, а то сам могао из Србије и тако сам остао. Додуше, имао сам плату у доларима и могао да уживам у предностима родног града и Београда, који сам заволео док сам студирао. Ишао сам на све могуће концерте, почевши од Балашевићевог на Калемегдану. Видео сам многе људе које сам до тада сретао само у пролазу, имао времена и да ћутим са својим пријатељима. Заиста је било незаборавно.
У међувремену, Горан је схватио да би волео да се бави финансијама, тачније, применом математике у планирању финансија. Вратио се у Лос Анђелес и запослио у фирми која се бави предвиђањем кретања акција на берзи. То је оно што је већ открио да воли, тимски рад, сарадња са стручњацима из различитих области.
- Ово је озбиљан посао, значајан за фирму, а за мене велики изазов. Водим тим за обраду података. Тренутно сам у фази налажења инжењера који ће радити са мном. Нико није тражио појашњење за године које сам провео без сталног радног односа. У Америци нису формални. Можеш да имаш панк фризуру и тетоважу на лицу, битно је да знаш да радиш.
На питање на који начин га је Америка променила, одговара да је промена очигледна у начину размишљања. Американци су, каже, толерантнији, а ми смо спремни да свој проблем пребацимо на друге. Тамо људи не осуђују, лакше прихватају једни друге, толерантнији су. Јесу хладни, али не у негативном смислу, поштују туђу приватност. Чист рачун, дуга љубав.
Живи и пусти друге да живе
- Постоје хиљаде начина да се живи живот и ниједан није погрешан, уколико не угрожава друге. Познајем човека који је радио као програмер у Сан Франциску и имао велику плату, али је одлучио да оде у Аустралију и ради као инструктор једрења. Има неупоредиво мању плату, живи на плажи и ради оно што воли. Све је ствар избора.
Иако се ближи педесетој, Горан каже да је на пола пута. Верује да ће му се значајне ствари тек догодити, боље и више у наредних, него у претходних двадесет година. Каже да данас може да трчи брже него икад и да подигне већу тежину у теретани него раније. Осећа као да је на почетку каријере, али са животним и радним искуством. Пун је ентузијазма.
- Моја биографија до доктората звучи много помпезније, него после тога, али само споља. Задовољан сам животом који живим, јер упознајем самога себе. То ми је приоритет. Чини ми се да сам то успео у приличној мери, поготово у последњих десет година. Да имамо два живота, било би у реду да један посветимо каријери. Овако, предност има живот.
“Да нисам уписао факс после другог разреда средње школе, не бих био ускраћен за две године безбрижног живота, али питање је да ли бих имао успешан пут да сам ишао у корак са својом генерацијом. Можда би ту било неких предности, можда бих кроз нека искуства пролазио као мало старији и зрелији, али сам свестан колико ми је погодности донео живот који сам живео. И дан-данас кад напишем у биографији да сам дипломирао као најмлађи студент у историји Београдског универзитета, то људима шаље поруку о човеку који кад реши нешто да уради и прихвати се тога, уради то квалитетно и успешно.”
М.Ф.
Актуелно
Најновији број
18. април 2024.
